Сврха писања

1.

Открио сам, као и многи други,  да је готово немогуће озбиљно размишљати без писања. Писање бистри и изоштрава мисли јаче од пуког изражавања говором. Омогућава да своје идеје сагледавате објективније, готово као да су мисли друге особе. Написано можете преиспитати и одговорити себи да ли је истинито.

Међутим, чешће од тога да су вам идеје погрешне, открићете нешто друго, да не знате шта у ствари мислите. Наравно, имате неку магловиту представу и верујете да постоји ланац резоновања који води до одређеног закључка. Али, писањем ћете открити да такав ланац расуђивања углавном не постоји. У најбољем случају има много ломних карика и можда не води тамо где сте мислили да ће довести. Ово откриће је, наравно, врло непријатно, понекад чак и болно. У извесном смислу, лагали сте себе мислећи да сте добро размислили о теми, кад оно испаде да сте само копирали мисао другога.

Овај процес захтева силну искреност, јер нико не воли да буде глуп. Или не знате шта мислите, у ком случају се осећате глупо, или се испоставља да оно што сте сматрали својим мишљењем заправо нема смисла, логично је недоследно и углавном копија, па опет испадосте глупим. Међутим, награда за сав овај исцрпљујући рад је јасноћа и једноставност. Сада имате ланац резоновања тамо где сте, марно, тражили слабости и пропусте. Следећи корак је допустити другима да провере како сте резоновали – објављивање.

2.

Срећан сам када други уживају у мом раду и када могу да понудим ново становиште, али за мене је критика сопственог мишљења најзахвалнији део објављивања. Што рекох и на Твитеру: “Не пиши да би критиковао друге, пиши да би други тебе критиковали.”

Ако вам је стало да сутра грешите мање него што сте данас, морате заузети овај екстремни став према критиковању. То ће се показати у вашем писању и начину на који изражавате мисли. Ако желите да вас сматрају умним човеком, артикулисаћете своје идеје на умерен начин тако да се и други с њима могу сложити. (Ово је један од главних проблема које имам са савременим интелектуалцима за које ми се чини да су увек “неутрални”.) Ако тражите истину, истакнућете најекстремније и најрадикалније последице својих идеја, управо зато што се други неће сложити с њима и што ће вам рећи у чему грешите.

Добар пример је разговор о расподељености интелигенције (не IQ-а) који често водим са оцем. Угрубо: он верује да је већина превише глупа да би разумела сложену мисао; за њега се ово односи чак и на људе који не увиђају важност слободе говора (стварна слобода говора без „све док“). С друге стране, мислим да је разлика између умова људи углавном квантитативна (брзина и памћење) и да скоро свако може да разуме сложену мисао ако уложи време и труд. Код мене се ово односи чак и на квантну физику.

Не хтедох да с родитељем улазим у расправу (то је друга и дуга прича), али јасно је да су наши ставови сасвим супротни. То је зато што смо обојица изнели крајности својих теорија. Да је њему или мени било стало до консензуса и коректности, навели бисмо друге примере: отац је могао је да каже да људи не могу да разумеју сложене системе попут капитализма, а ја да су људи способни да разумеју чак и класичну физику.

Онда би неслагање изгледало много мање озбиљно. Неки би чак рекли да је разумевање функционисања капитализам теже од разумевања класичне физике.  И изгледало би као да смо много ближи проналажењу заједничког језика. Али тако бисмо били само даље од проналажења истине, јер наше неслагање није толико јасно и очигледно колико би могло бити, што доводи до још горих критика.

3.

Начин изражавања идеја који заступам можда личи на умишљеност, али ја не трагам за слагањем, као већина, већ за истином. Изношење крајњих консеквенци одређеног мишљења није ароганција, већ вид интелектуалне искрености. Њоме су вам идеје широко отворене за критику, па је изгледно да ћете нешто научити. Већа је и вероватноћа да ћете изгледати глупо, али то је цена коју морате бити спремни да платите.

4.

Инхерентна неповезаност разговора отежава уочавање празнина у разумевању и расуђивању, што важи како за саговорника тако и вас.

Разговор с неким о сопственим идејама супериорнији је од писања само под два услова. Прво, ако сте већ пуно размишљали о својим идејама на одређену тему и преиспитали низ расуђивања, што је, као што рекох, најбоље урадити у писаном облику. И друго, ако је саговорник паметан, такође промишљао исту тему и вреднује истину више него слагање. Ако и само ако су оба ова услова испуњена, разговор може бити плодотворнији у изоштравању мисли него што је писање о њима. Постоје и друге предности разговора у погледу стваралаштва, импулса који подстичу на размишљање и надахнућа, али за дубоко размишљање о предмету писање је моћније средство од разговора.

5.

Свако ко чита књиге а нарочито класике биће донекле обесхрабрен да објављује јер су ти људи били тако паметни. Сваку вашу идеју вероватно је боље изразио неко други (највероватније чак и Платон, јер је, како неки сматрају, сва западњачка филозофија само низ фуснота уз његова дела). Тако Ален Фарингтон рече, да:„Класици су класици јер су били много паметнији од нас и скоро да пожелимо да су још увек ту и нама идиотима говоре шта да радимо.“

Иако се сасвим и свим срцем слажем с Фарингтоном и можда једног дана се усудим да запишем своја размишљања на тему зашто смо „глупљи“ од предака, становишта сам да овакво схватање није нужно обесхрабрујуће. Напротив. Јер како наши савременици интелектуалци, благо речено, нису дорасли задатку, то би требало да буде подстрек за све остале. Сматрам да питање

“Да ли су паметни људи одувек тако глупи?”

за одговор има изричито: не. Стојимо на раменима дивова, углавном недостојни великих дела из прошлости. Али то не значи да их се не можемо удостојити. Ви (и ја) можда не поседујемо Ничеову храброст или Платонову мудрост, али наша је одговорност да њиховим мислима удахнемо нови живот – да их наново промишљамо – а пошто великана више нема, бесмислено је не усуђивати се.

6.

Не поредите се с класицима; они су мртви и не могу да нам реше проблеме. Ако вам треба самопоуздања, упоредите се са садашњним интелектуалцима и видећете да је друштву потребна свака могућа помоћ. Запамтите, „у земљи слепих једнооки је краљ“, и једно је сигурно: остало је врло мало двооких.

Сваки пут кад се разочарам у своју способност размишљања и артикулације мисли, што се често догађа, бацим поглед на данашње интелектуалце и сетим се Буковског: „Морао сам да наставим јер су били тако лоши, не зато што сам ја био добар; и још увек нисам тако добар, али они су и даље веома лоши.”

7.

Овај есеј је мој начин да кажем: Почните да пишете! О предмету ћете научити колико и о себи. Бићете згранути колико често се варате кад помислите да сте нешто разумели. И кад напишете биће: „Ох, је ли то разлог зашто то мислим? Нисам знао.”

Процес је узбудљив, изазован, застрашујући и понекад болан, али пре свега вреди. А једног дана, и ви и ја ћемо можда моћи да читавши велика дела из прошлости осетимо да смо њихова достигнућа поздравили и подржали одржавајући њихове идеје у животу, а можда неке од њих чак и домислили.

Хвала вам што прочитасте мој есеј.

 

Аутор: Свен Шнидерс, аутодидакт, Беч, Аустрија

Извор: 

За СКЦ “Ћирилица” Београд превео, уочивши наслов на Hacker News-у: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

2 thoughts on “Сврха писања

  1. Прочитао сам овај есеј “Сврха писања” и са сваком новом прочитаном реченицом све сам више уживао и на тај начин сам се уверио у оно што је писало недавно у једним дневним новинама, а то је да је “читање велико уживање”. Наравно, читање (тј. “количина прочитаних текстова зависи од наше воље и спремности да кренемо у авантуру звану “сазнавање” и “учење”, јер без читања није могуће сазнавање непознатога и новога. Ми веома често започнемо читање некога текста или књиге, па не наиђемо на нешто што нас упути у уживање, па читање прекидамо. Али, то прекидање читања јер не осетимо уживање нее значи увек да смо у праву и да текст који смо прочитали, а још горе ако га нисмо дочитали, оценимо као “безвредан”, као нешто у чему нема “ничег новог”. Понекад нешто ново можемо пронаћи у једној јединој реченици, па чак и у једној речи.
    Овај есеј који сам прочитао изазивао је стални “раст” мог уживања и на крају сам закључио да јее овај текст нешто што слично о писању никада нисам до сада прочитао. То, опет, не значи да нико други није тако или слично “паметно” до сада писао о тој теми, него јее могуће да ја нисам наишао до сада на нешто слично вредно о томе.
    Дакле, овај текст о сврси читања представља писано размишљање које изазива велико уживање. Закључујем и мислим да је овај текст веома снажан у мислима, у истини, у инспирацији.
    Немогуће је, јер би било, неопрввдано, не похвалити уредника овог портала који је умео и желео да овде пренесе овај есеј који мора или може да нас изазове на размишљање, закључивање и ново читање. Јер јака писања нас изазивају на нова читања нових текстова.
    Хвала, дакле, уреднику који је схватио вредност овог есеја и схватио важност овога есеја и пренео га својим читаоцима, па сам ту имао прилику да га прочитам са захвалношћу.

  2. Поштовани господине Збиљићу, драги Драгољубе,
    уредник овог сајта је моја маленкост, али срце сајта је наш друг Ацо Јовановић из Чачка, које ја Чачане, не знам из којих разлога волим. Тако наше срце поставља углавном све лепе чланке, па и овај, јер има такве алате да их копа боље од сваког ровокопача.
    Ето ја га се сетих на данашњи дан када су измислили свињокољ у сред поста, а за 13. мај нека смо живи и здрави

Оставите одговор на Драгољуб Збиљић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *