Рипли на тржишту уџбеника

Данас мањкају конкурси и јавност рада. Издавачи ангажују своје ауторе, одређују своје рецензенте па се релативно брзо и лако појави нови уџбеник. И следи вашар: ко ће више школа да приграби! Зна се и како: менаџерски са мобилним телефонима и „чоколадицама” – па чија буде слађа

(Срђан Печеничић)

Уџбеници су, као важан сегмент васпитно-образовног процеса, перманентно актуелна тема, па је за похвалу што им „Политика” посвећује дужну пажњу.

Просветне раднике, педагоге и родитеље радује дискусија о основној школској књизи, али смета што се она своди само на једну нестручну компоненту: уџбеничко тржиште и профит. Кад приватни (преко)бројни издавачи не би еснафским хором гушили ставове и предлоге просветних/јавних радника – дискусија би била још плодотворнија.

Није спорна демонополизација, јер је здрава конкуренција увек добродошла, спорна је наша реалност у којој квантитет (70 приватних наших и страних издавача пише нам школске књиге!) гуши квалитет, што је последица нестудиозног и неодговорног пројекта од промене власти с почетка овог века. Некритично преузимање страних модела произвело је импровизацију и хаос.

Моји исписници (имам 83 године и 56 година сам носио дневник, од учитеља до ред. Проф.) памте боља времена и уџбенике, до којих се долазило конкурсима, под шифром, при чијем оцењивању рецензенти и аутори се нису знали нити је међу њима било икакве комуникације. Анонимно – па ко добије најбоље оцене тај и побеђује. Тако су деценијама радили сви републички и покрајински заводи за уџбенике. Данас мањкају конкурси и јавност рада. Издавачи ангажују своје ауторе, одређују своје рецензенте па се релативно брзо и лако појави нови уџбеник. И следи вашар: ко ће више школа да приграби! Зна се и како: менаџерски са мобилним телефонима и „чоколадицама” – па чија буде слађа…

У сенци су квалитет и функционалност књиге.

У вези с тим предлажем да надлежни опет уведу обавезно јавно конкурсно и анонимно прибављање рукописа уџбеника и да у уџбеничко тржиште уведу ред. Да издавачи за све предмете расписују конкурсе, да рукописи буду под шифром, па нека од свих седамдесет компетентна и неутрална комисија изабере најбољи који ће бити понуђен школама. И два-три могу имати смисла, али десетине уџбеника за исти предмет риплијевски је бесмислено. Да свако има стручне предметне уреднике – подразумева се. А тек 15 буквара, на шта је упозорио проф. Миливоје Павловић!

Време је да се Министарство просвете озбиљно и стручно одговорно позабави овом темом и да раскрсти са рестловима скаредно неозбиљних Кнежевићевих реформи, у којима су, нпр., програме за наставу Српског језика и књижевности сачињавале неке министарске психолошкиње – без иједног професора са пет српских филолошких факултета! (Са интеркатедарског састанка, на коме сам учествовао као председник Катедре за СЈК Филозофског факултета из Приштине, упутили смо писмени протест, али одговор је изостао. Уместо њега на Републички семинар су нам упутили „психолошкињу” да у препуној Сали хероја у Београду професорима СЈК демонстрира како на пример Доситејево „Писмо Љубезном Харалампију” треба менаџерски тумачити као рекламу за продају књиге, без Доситејевих књижевно манифестних мисли о јединству српског језика, без анализе тематско-идејних и естетских доминанти текста!? И сл. Ту праксу ваља прекинути и тему као пар екселанс педагошку, треба примарно стручно-научно осмислити, па је потом нормативно/законски уређивати.

У заглушујућој какофонији толиких издавача нема речи – осим код државног Завода – о методолошко-методичком лику уџбеника; нико не помиње педагошко-психолошки, ужестручни, језички… аспект, или дидактичко-методичко обликовање уџбеника, а камоли методичку апаратуру лекција/поглавља… Те битне компоненте у сенци су профита!

Нереаговање државе на препотентне и неприхватљиве тезе типа: „Шта ће нам уредници за школске предмете? Па ми већ имамо уредника!”, како је то пре више година уочи доношења закона изјављивала извесна госпођа с позиције секретара Удружења издавача уџбеника – зачуђујуће је у најмању руку.

Предлагао сам, тада, да се изврши компаративна стручна анализа уџбеника, да се да стручно-научна оцена постојећих уџбеника. Нас неколико истомишљеника вољни смо били да компаративно, по свим релевантним методолошким аспектима савременог уџбеника, анализирамо постојеће читанке и граматике, али на разумевање нисмо наишли.

На међународном симпозијуму „Језик уџбеника” (који је давне 1972. одржан у Београду) један француски академик рекао је: „Код нас у Француској добар буквар је као докторска дисертација…” Седећи поред поштоване Смиљке Васић, шапнуо сам: „Он то фигуративно?” „Не, Мишо, то је буквално тако”.

Наше прве уџбенике осмишљавало је Друштво српске словесности. Давне 1850. године тада млади гимназијски професор Љубомир Ненадовић, потом и министар и академик, написао је основношколски уџбеник „Историја српског народа” пред којим би се постидели многи данашњи уџбеници.

Тема је, дакле, од самих почетака врло сериозно и одговорно схватана; уџбенике су писали најкомпетентнији и најобразованији.

Охрабрује да САНУ, која је произашла из Друштва српске славесности, указује на националну обавезу одговорнијег сачињавања школских уџбеника. Педагозима то прија, а издавачи и надлежни нека размисле.

Добро би било ако инспиративни прилог професора Миливоја Павловића („Обиље од којег боли глава”) подстакне нова јавна размишљања која ће нотирањем проблема допринети њиховом превазилажењу. У прилозима познавалаца школских/уџбеничких проблема (Д. Петровић, С. Магдаленић, Д. Манић) тога већ има, али је потребна критична маса за побољшање стања, и клима боља од оне коју заговара бивши министар просвете. Уверен сам да ће његов наследник, уважени г. Бранко Ружић, помоћи да се консолидује непринципијелним притисцима угрожена позиција Завода за уџбенике, али и да се у целини створи амбијент у коме ћемо добити још квалитетније школске књиге – у интересу не само садашњих ђака и наставника, већ будућности српске науке и културе.


Аутор:

Проф. др Мишо Дошлић, аутор десетак уџбеника (1970–1990) и неколико педагошко-књижевних монографија, сада у пензији

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *