Србски културни центар „Ћирилица“ Београд преноси интервју са Рајном Драгићевић, професором Филолошког факултета у Београду објављен у недељном издању Вечерњих новости.
У овом интервјуу она говори о српском језику, српском образовању и српској ћирилици – једном речју о стању у српској култури. Осећања су нам подељена – песимистичка због стања у нашој култури, али и оптимистичка, јер имамо још наде све док има професора као што је Рајна Драгићевић. А има их још таквих на Филолошком факултету, без обзира на немиле догађаје о којима се говори последњих месеци у вези са овом научном установом.
Весна Арсић
Рајна Драгићевић, проф. Филолошког факултета у Београду: Деца говоре језиком ријалитија и криминала
ЈЕЗИК прати стање духа народа који њиме говори, па се у нашем језику, нарочито у лексици, огледа својеврсни културни преврат изазван друштвеном збиљом у којој су се променили узори.
Језичка заједница почела је постепено да се оријентише у својим језичким идеалима на експресивни јавни језик средстава масовних информација, а не на језик најбољих писаца.
Некада је свима било важно да беспрекоран српски језик усвајају читајући књижевна дела, а данас се говорници одричу елитног у култури и језику у корист општенародног, неотесаног, ниског, агресивног.
Овако, др Рајна Драгићевић, професорка на катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, одговара на питање – због чега је статус српског језика у нашем друштву на тако ниском новоу.
Колико нови начини комуникације и различите непримерене друштвене појаве угрожавају српски језик и општу културу говора, нарочито код омладине…
– Скоро све нове речи, које већ неколико година прикупљам из штампе, имају снажно пејоративно обележје, јер су настале за именовање појава које гледамо у грубој свакодневици ријалитија, уличног криминала и политичких обрачуна. Време антикултуре налаже рушење узора, норми и мере. Питање позајмљеница постало је споредно у односу на огроман број вулгаризама у јавној комуникацији, намерно кршење граматичке и правописне норме и свођење свих стилова на неформални, разговорни.
Однос према српском језику понајбоље се може видети у школи где ученици имају недопустиво мали број часова из овог предмета. Предлажете да му се у школама да натпредметни статус. Верујете ли да ће школски систем на то пристати?
– Школа се, нажалост, све више отуђује од ученика јер у друштву нема довољно слуха и храбрости за озбиљне реформе школског система. Преко потребне промене није лако спровести јер је озбиљан школски систем дужан да се истовремено креће у два смера – да негује традицију и концепт конзервативног образовања, али и да прати развој нових научних и технолошких достигнућа. За успешно спровођење оба та смера неопходно је појачати дечју пријемчивост за наставне садржаје, а услов да се то постигне јесте развијање њихових језичких способности. Ако деца не разумеју уџбенички текст или предавање свог наставника, а све више је таквих примера, нема те реформе која може дати добар резултат, а то значи да нема ни успешног образовања и, шире, напретка у свим областима. Зато је први корак сваке образовне реформе увођење натпредметног статуса српског језика као школског предмета.
Тај статус би омогућио увећање броја часова српског језика у школи, без потребе за нивелацијом са бројем часова других школских предмета. Овакав статус има настава руског језика као матерњег у руским школама и запажају се одлични резултати.
о Ћирилица код нас готово да изумире. Закон којим би се ова област регулисала годинама чами у фиоци. Шта би лингвисти, али и цело друштво требало да предузму?
– У оквиру надлежности Одбора за стандардизацију српског језика и других србистичких институција, србисти се предано залажу за законско уређење статуса ћирилице. Међутим, свесни смо чињенице да се проблем ћирилице не може решити само законом, јер однос између ћирилице и латинице има дубоку симболичку вредност у нашем, нажалост, подељеном друштву, у којем два писма не представљају предност, већ симболе два система вредности. Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из „Асоцијативног речника српског језика“. Асоцијације на речи „ћирилица“ и „латиница“ врло су острашћене и указују на два културолошка модела.
Прва помисао говорника на „ћирилицу“ јесте: српско, православље, Ћирило и Методије, старо, традиција, буквар, Словени, Србин, црква, књига, слава, историја, јеванђеље и др., а асоцијације на реч „латиница“ иду у супротном смеру: Запад, енглески, Рим, католици, ружно, туђе, страни језик итд. Очигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције на власти и њених следбеника, јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка оријентација.
СТИД ЗБОГ СКАНДАЛА
A ДУГОГОДИШЊИ сте професор Филолошког факултета, због чега је та установа доспела у жижу интересовања по скандалима и свађама?
– Стојан Новаковић је у белешкама о свом учитељу Ђури Даничићу написао да је свака његова поука „властитим делом потврђивана“. Назвао га је ненадмашним учитељом, који је „с уверењем потпуно и искрено силним своју дужност вршио тако да је безмало с пером у руци и издахнуо“. Ко има таквог учитеља тај има и снажне корене из којих ће се развити у чврсту, честиту личност, без обзира на пут који изабере.
Имајући у виду дешавања на Филолошком факултету, са стидом и страхом размишљам о томе какав пример дајемо својим студентима, какве им темеље изграђујемо и какву им поруку шаљемо док о нама, својим професорима, и свом факултету, истом оном на којем је предавао и Даничић, читају новинске чланке посвећене крађи, корупцији, преписивању и свакојаком неморалу.
Српски језик и ћирилица нарочито су угрожени у Црној Гори, одакле су званично протерани, иако највећи део народа говори српским језиком. Очекујете ли да ће нова црногорска власт да исправи ову грешку?
– Нова црногорска власт ће се суочити са нагомиланим економским и епидемиолошким проблемима, који ће јој, претпостављам, бити у првом плану, а у вези са српским језиком и ћирилицом очекујем да ће се промене одвијати споро и да ће још дуго бити више симболичке него суштинске. Ипак, дужни смо да покажемо више разумевања према својим црногорским сународницима и мање нестрпљивости. Треба да подржимо и поздравимо сваки напор који се у црногорској политици чини да би се заштитио српски језик. Примећујем да моје колеге србисти из Црне Горе с оптимизмом гледају на будућност и верују да ће доста тога моћи да се промени у вези са статусом српског језика и ћирилице, чак и без промене Устава. Надам се да ће се нова влада с њима консултовати и послушати њихове предлоге.
Корона ће, кажу стручњаци, оставити велике последице у свим областима живота? Као професор, шта мислите какве ће последице оставити на образовање?
– Тек ћемо осетити да је образовање највећа жртва короне. Нема правог школовања без физичке близине учитеља и ученика у учионици. Предавање није само преношење чињеница, већ најдубља размена видљивог и невидљивог, вербалног и невербалног, рационог и емоционалног. Предавања на даљину јесу само привид образовања.
Како сте ви провели време у коме је корона оковала све нас?
– Као и друге тешке ситуације, време короне подносим тако што се штитим радом. Управо излази из штампе моја нова књига „Граматика у огледалу семантике“, у издању „Чигоја штампе“. Савез славистичких друштава Србије објавио је зборник радова Ирене Грицкат, који сам приредила са жељом да оживим сећање на ову изузетну научницу. Са групом колега, написала сам колективну монографију о западнословенским – јужнословенским језичким, књижевним и културним везама. Ту књигу објављује Универзитет у Варшави и послужиће као приручник пољским студентима србистике. Многи не рачунају ову годину у својим биографијама, а ја сам је дубоко проживела, управо бежећи од ње.
Аутор: Љиљана Бегенишић
Извор: Новости
Сасвим тачно је професорка Рајна Драгићевић казала ово:
„У оквиру надлежности Одбора за стандардизацију српског језика и других србистичких институција, србисти се предано залажу за законско уређење статуса ћирилице. Међутим, свесни смо чињенице да се проблем ћирилице не може решити само законом, јер однос између ћирилице и латинице има дубоку симболичку вредност у нашем, нажалост, подељеном друштву, у којем два писма не представљају предност, већ симболе два система вредности. Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из “Асоцијативног речника српског језика”. Асоцијације на речи “ћирилица” и “латиница” врло су острашћене и указују на два културолошка модела.“
Нажалост, није хтела, или због нечега или некога није смела, да каже да се српска ћирилица у оваквим условима у каквим се нашла може спасити једино нормирањем (и) српског језика, рачунајући ту и српски правопис, у ћириличком једноазбучју и тако и српски језик привести к општем европском и светском решавању питања писма у сваком другом језику преко једнопис(м)а.
Други „лек“ за то није измишљен нити ће бити измишљен. Али, српским лингвистима, се, изгледа, превише омилило комунистичко „богатство двоазбучја“ из времена комунистичке владавине у Југославији.
Власт у Србији, нажалост, још није хтела да схвати да се Устав сачињава да би се примењивао, а код нас се 14. година не примењује Члан 10. Устава Србије. И чак три године се у некој фиоци држи већ сачињен после 14 година Предлог измена Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма, а и неуставан српски правопис у решењу питања писма противан је реченом уставном члану, због чега се лингвисти превише не секирају. Па, ево, то ништа није споменула ни проф. Р. Драгићевић. За све остало добро је говорила.