Природа узвраћа ударац

Тренутно смо се силно поделили да ли ћемо да примамо руску, кинеску, европску, америчку вакцину. Имамо забаву да нам не буде досадно

(Фото Н. Неговановић)

Прошло је више од 40 година како се појавио филм „Ко то тамо пева”. До сада је макар хиљаду пута у разноразним насловима постављано питање: ко то тамо пева. Нико се није одазивао, изузев оног несрећног певача шлагера у филму који се јавио и рекао: „Ја то тамо певам”, којег је играо мој пријатељ Драган Николић. Помислио сам да би било добро да се и ја пријавим, а заправо то је био предлог власника „Лагуне”, куће у којој је збирка песама и прича „Ја то тамо певам” објављена.
Академик Душан Ковачевић, драмски писац и сценариста, у разговору за „Политику” потанко је објаснио како је настајала његова управо објављена књига песама „Ја то тамо певам” која се појавила у тренутку док смо ишчекивали да видимо његов последњи у низу филмова „Није лоше бити човек”.  Подељена у четири циклуса „Ко то тамо пева”, „Дванаест песама за дванаест месеци”, „Није лоше бити човек” и „Из породичног албума” Ковачевићева књига садржи песме које ће многи препознати из његових драма, представа и филмова „Ко то тамо пева”, „Маратонци трче почасни круг”, „Професионалац”, „Балкански шпијун”…

Повод за писање драма у вашем случају су опсесивне теме. Какав је случај са вашом поезијом?

Сваку песму и све догађаје у књизи „Ја то тамо певам” прати неко објашњење и сећање на време од пола века колико сам ову  књигу  сабирао са насловом који је негде симболичан у нашим животима. Од раног детињства сећамо се да неко виче: ко то тамо галами, ко то тамо виче, ко то тамо пева… То питање нас прати кроз цео живот, зато је тај наслов и коришћен толико. Могао је поднаслов књиге да гласи и „Археологија једног сећања”, јер заправо она јесте претраживање по сопственом животу од мојих првих драма које су извођене у Атељеу 212: „Маратонаца” и „Радована”. Тих седамдесетих година прошлог века, у једној календарској години су одиграна ова два моја комада, и тада сам постао, да тако кажем, и званично писац. И што је још важније, од те године само почео професионално да живим. Већ две деценије сам на челу Звездара театра, куће коју сам усмеравао и правио са амбицијом да личи на Атеље 212 из тог периода.

Оно што ваља у уметности ће преживети. Сведоци смо да је, поред осталог, преживео и ваш стих „За Београд, фирмом Крстић” из поменутог филма „Ко то тамо пева”. Ко то данас „тамо пева”?

Тада је, причамо о годинама уочи Другог светског рата, заиста био развијен приватни саобраћај. Људи су се моторизовали и уопште живот је почео да личи на животе људи у Европи.  Ко зна како бисмо ми данас живели као потомци тих људи да није дошао Други светски рат, који је обезглавио Србију у правом смислу речи. Са бројем страдалих, погинулих током рата, побијених по концентрационим логорима, нашим несрећним братоубилачким ратом партизана и четника, па ликвидацијом непријатеља после завршетка рата, тих неких 60.000 људи који су побијени као државни непријатељи… Ово што се данас догађа и како живимо, то је може се рећи: ми који смо претекли. Наши преци су прошли пакао, ми смо преживели мањи пакао током деведесетих година, али смо осетили све страхоте рата за три месеца бомбардовања. А сада, ево задесила нас је ова куга која је захватила цео свет и нема породице, фамилије у којој неко није болестан. И стрепите сваки дан, када год се  закашљете, помислите да је ђаво дошао по своје. Тако да се на сву муку и беду, јад који смо, иначе, имали у борби за егзистенцију, и за нормалан живот, појавило нешто што  у корену гласи: кривица човека. Сада природа узвраћа ударац, јер од десет могућих теорија завере све могу бити тачне, изузев оне да је то послато из свемира. То је најмање вероватно, али све остале теорије су страшније утолико што је за ову пошаст која влада светом крив човек. Човек је атаковао на природу коју немилосрдно уништава, сече, потапа, нестају животињске и биљне врсте сваки дан са ове планете. Онда планета која је старија, паметнија, мудрија од човека узвраћа ударац. Скептичан сам у то да ће се ово решити вакцинама које су сада пронађене, мутираће ово чудо и ми ћемо убудуће имати ужасан проблем са вирусима.

Иза вас су бројне драме, у којима сте се суочили сами са собом по свим питањима, са дилемама које су вас мучиле, одводиле у депресију. „Године су пролетеле, хеј животе, хеј младости” ( „Балкански шпијун”).  Како данас лете ваше, наше године, односно како живимо у Србији?

Сналазимо се и преживљавамо све ове несреће и сукобе. По традицији смо од Карађорђа и Милоша Обреновића подељени, па су једни за једне  а други за друге, тако да то траје код нас ево већ више од два века. Када сам скупљао приче и пре 20 година сабрао књигу „Двадесет српских подела”, заправо сам био само на том трагу. Сада бих могао да додам минимум још десет подела. Последња у том низу јесте: коју ћемо вакцину примити. Тренутно смо се силно поделили да ли ћемо да примамо руску, кинеску, европску, америчку вакцину. Имамо забаву да нам не буде досадно.

Зашто тврдите да је Србија милина за писање и очај за преживљавање?

Ако почнемо да причамо само о времену чији смо ми сведоци, причам о својој, поратној генерацији. Прошли смо живот који је готово налик на оних девет кругова Дантеовог пакла. Збирка коју сам објавио могла би се назвати и књигом сећања. У њој нисам објавио неколико песама које су из циклуса који се баш зове „Сећања”. Ту је велика, дугачка песма како је један мој пријатељ преживљавао трауме оца који се вратио из логора,  тамо негде педесетих година је био душевно болестан. Ми смо присуствовали тим страшним сценама. И мој отац је изашао као инвалид из Другог светског рата, а одвели су га на фронт са 18 година. Па онда све страхоте нама блиске прошлости. Уз то, окружени смо са готово 60 милиона становника који су припадници НАТО, једне од најмоћнијих сила света, додајте томе и чињеницу да нас је сваке године око 50.000 мање. То је прича о нечему што није добро. Не идемо према изласку на неки велики  пут. Јако је лепо што се граде ови путеви по Србији и што ћемо једнога дана имати сјајне ауто-путеве, али је сад велико питање ко ће се возити њима.

Да није било овог времена тишине, можда не бисмо ни сазнали шта све има у вашим фиокама. Да ли има још нешто вредно што је остало у вашим фиокама?

Успео сам у животу да одстраним, да не кажем  ту ружну реч одбацим све оно што је било под знаком питања. Уништио сам старе рукописе, сценарија, текстове драма које сам писао руком, мање-више све и пишем руком, па прекуцавам. Очистио сам све трагове иза себе и стопе пута којим сам дошао до неких мени драгих прича, филмова. Не треба да остану у моме осећању све оне муке кроз које сам пролазио пишући. Ево сад филм који још завршавам „Није лоше бити човек”, на мом радном столу је, пошто дефинитивно радимо монтажу, сценарио на којем  пише: девета верзија која је сва у шифрама, дописивањима, штриховима. И наравно да ћу га једнога дана уништити јер не треба да остане некоме као сведочанство кроз какве сам муке пролазио. Заменити ово, додати оно, дописати то и то, снимити… То је радна верзија и она јесте само за приватну архиву, али будући да сам решио да све фиоке, којих има доста са фасциклама и рукописима,  очистим, већину ствари сам уништио. То је та прича о томе да ако од десет верзија које напишете једна ваља ви сте направили велики успех. Свуда у свету се рачуна да писац који је написао две или  три књиге било које врсте је постигао успех… А код нас имате јако пуно писаца који су несрећно поживели веома кратко, а направили богато дело. Бранко Миљковић, рецимо, је само 20 и нешто година поживео на овом свету, а написао је поезију која је вечна. Врло је важно да водите рачуна да оно што радите стварно ваља.
Шта бисте пожелели читаоцима „Политике” у 2021. години?

Пре свега оно што ће сви пожелети једни другима, на крају ове године, да се ова 2020. никада не понови. За следећу годину, наравно жеља је пре свега здравље, а када будемо здрави  онда ћемо бити и способни да урадимо оно што желимо.


Аутор: Борка Голубовић-Требјешанин

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.