Први роман Достојевског – „Бедни људи“

   Први роман Достојевски је писао нешто дуже од девет месеци и објављен је под називом Бедни људи“ 1846. године у часопису „Петроградски зборник“. Тада славни критичар, Бјелински је похвалио овај роман и одао признање 25-годишњем Достојевском прогласивши га новим Гогољем.

     Једну од најкомплетнијих анализа овог романа дао је пре 9 година професор Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке у Београду: Реч је о књизи која је позната по том лепо пронађеном називу Бедни људи и која је први роман Достојевског, а заправо критичари руске књижевности кажу да је у епистоларној форми, то ће рећи састоји се од писама.

    Два главна јунака размењују писма, један део је једна врста дневничких забележака о њиховом животу. Роман се зове  Бедни људи“ што нас већ мало унапред потресе, због тога што говори о једној неоствареној и драматичној љубави између два сиротана: о једној чаробној девојци којој се догодило да је један моћан и имућан човек заведе – а то су та времена када су постојала посебна правила и тада жена више није могла бити девојка у том друштву, него више није могла припадати ни девојкама ни удатима, нашла се негде између – и једног писара, једног малог чиновника који се представља као да јој је некакав даљи рођак, што он у суштини није, него је он у њу заправо заљубљен, који нема довољно средстава ни да себе издржава, али је спреман да онако херојски, витешки да  све што има на овоме свету да би помогао овој девојци. Јер он, онако како то љубав може човека да овласти види у њој не посрнулу, пропалу девојку, него види у њој једно чаробно биће коме све што постоји на овоме свету треба дати, јер она то заслужује.

    Она је достојанствена, она неће да буде љубавница, она неће да буде љубавница ни тог човека са којим је већ имала неки догађај, јер она је просто једно биће бољих моралних вредности и не пристаје на мање од целине живота. А он је несрећан јер не може да јој понуди ни да је издржава, а некмоли да јој понуди такву целину живота.

    Снага љубави, лепоте осећања прикази колико се они муче, та скромност и у тој скромности је заправо људска врлина, натераће на крају читаоца да помисли: А зашто ја читам ове јефтине романсе, ову површну литературу  које има на сваком кораку, а не читам ремек дело светске књижевности једног Достојевског које се чита, али, знате шта, 120 страна овако да прођете код њих; једна савршена фабула, један савршен заплет, једна права прича, и притом једна потресна романса чији крај нећу да вам кажем јер ову књигу морате да прочитате, јер то је једна од оних књига које су Достојевског учиниле Достојевским.

    По моделу ове главне јунакиње Достојевски је после у роману Идиот“ направио своју чувену Настасју Филиповну која има исто такву прошлост као ова девојка, али која је своју судбину шчепала у обе своје руке и која влада свим мушкарцима са којима дође у додир и нико од њих јој није раван и не може да задовољи њено праведничко хтење на то да жена има право на све. А по моделу овог главног јунака би се заправо могао видети један траг или један аспект дилема које постоје у Браћи Карамазовима, и у другим његовим јунацима, па чак и у самом кнезу Мишкину, у тој жељи да се самопонизите, да се свему томе предате.

    То је једна књига која одговара духу тренутка, мали роман, да се прочита за један чаробан викенд и да се не заборави.

 

Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *