„Понижени и увређени“ – роман Достојевског

Свој роман Понижени и увређени Фјодор Михаилович Достојевски писао је у исто време кад и Записе из мртвог дома, али је овај психолошки роман, објављиван први пут 1861. године у часопису Време у облику фељтона, окренут малим људима, што јасно апострофира и сам наслов. Још једном Достојевски говори о дубокој подељености света, али овог пута обе категорије, понижене и увређене и оне који их понижавају и вређају не сустиже праведна награда или казна.

Лик који доминира  у роману је кнез Волковски чије презиме је изведено од имена звери што упућује на његову злу природу. Он доминира својом бескрупулозношћу, иако се не појављује у пола овог четвороделног романа. Наспрам њему је други кнез, његов син Аљоша, потпуно безбојна и бескарактерна личност, чија је лепота једина његова ознака. Погодан за манипулације свога оца, Аљоша се опредељује за богату принцезу Катерину, иако је Наташу њен отац проклео и одбацио због њега.

            У овом роману, Достојевски који је постао познат као проповедник патње и смирења другачије завршава роман – нико се није помирио са својом судбином нити је

нашао смирење. Најтежа осуда је осуда коју изричу деца по Достојевском, и то је применио и у овом свом делу. Нова перспектива је и угао посматрања малих, добрих људи, јер сада показује да су њихове нереалне представе о свету узрок трагедија које доживљавају. Такође, мотив љубави је сасвим другачије обрађен и указује на конфликт човека са моралним нормама услед његове антрополошки полигамне природе. У склопу тога и кнез Волковски је надмоћан са својом самољубивошћу и ставом да је живот трговина и да је све на продају.

            Још један јунак дела је и наратор који прича или о другима или о себи, па је тако или у улози сведока или онога који се исповеда.

            Овај роман је доживео велики успех код читалаца када се појавио у часопису који је због тога бивао распродат. И водећи ондашњи књижевни критичар Доброљубов, уз неколицину замерки, одао му је признање за „најбоље књижевно дело године“.

            Као и увек, и овога пута вас награђујемо једним одломком са завршетка овог романа:

            „На три дана пред смрт, једног дивног летњег сутона, она нас је замолила да дигнемо завесу и отворимо прозор у њеној соби. Прозор је био према врту. Дуго је гледала у густо зеленило, у сунчев залазак и одједном замолила да њу и мене оставе саме.

 – Вања – рекла је једва чујним гласом, јер је већ била сасвим малаксала – ја ћу скоро умрети. Веома скоро, и хоћу да ти кажем да ме се сећаш. За успомену ти остављам ово (и она ми показа велику амајлију коју је носила на грудима, заједно с крстићем). То ми је мама дала кад је умрла. И ето, кад је умрем, ти скини с мене амајлију, узми је себи и прочитај шта у њој пише. А ја ћу свима данас рећи да је ником другом не дају него само теби. А кад прочиташ шта у њој пише, отиди к њему и реци да сам умрла, али му нисам опростила. И кажи му да сам ту скоро Јеванђеље читала. Тамо пише: праштајте свим непријатељима својим. Ја сам то прочитала, али њему ипак нисам опростила, јер кад је мама умирала. Док је још могла да говори, последње њене речи биле су: „Проклињем га“, ето, и ја га сада проклињем, не због себе него због маме… Испричај му како је мама умирала, како сам ја остала сама код Бубнове, испричај му како си ме видео код Бубнове, све, све му то испричај, реци и да сам више волела чак и код Бубнове да будем, али њему нисам пошла…

Говорећи то, Нели је пребледела, очи су јој севале, а срце почело лупати тако јако да је клонула на јастуке и једно два минута није могла проговорити.“

 Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *