Неки дан прочитах чланак у плавом бојом зафарбаном жутом „Данасу“ о томе како ће се војни пилоти ускоро ХВалити (овако говоре чак и неки врхунски политичари, а не само „Данас“) да ћемо имати ескадриле и ваздуПЛохове, а нећемо имати ко да седне у авионе, тако да ће на аеродрУмовима и хелиодрУмовима још више ницати трава.
С обзиром на то да се у овој земљи све схвата сваЋајуЋи, тако је и бенефицирани радни стаж, који је у ствари заштитна мера, схваћен накарадно, јер су пилоти не тако давно одлазили у пензију са свега 42-47 година живота. „Спас“ је нађен тако да без обзира на стаж може да се иде у пензију са 50 година, што пилотима и није тешко пало јер нису имали баш никакав мотив да остану, а и нису хтели да их оставе. Мала плата, мало летења, које је уствари било једини мотив, без станова и статуса, те дивне момке остављало је равнодушним на пензију, која је не тако давно примала и шездесетогодишњаке који су летели до претпоследњег часа, а у последњем су анализирали тај последњи лет, без припреме за сутра. Чак су и у војсци колеге непилоти говорили и ишчуђавали се питајући се „шта у ствари ти пилоти хоће“, несхватајући да ће са побољшањем статуса елите и другима бити боље. Нажалост, ишло се до те мере да су пилотима „ћапнули“ и у тањир, тако да неки сада једу бурек са месом, а пилотски знак је само украс на њиховој униформи, који ће их красити у можда некој од мисија, која је, нажалост, сан многих.
У свакој професији постоји елита – једина лекције које се моја маленкост добро сећа из социологије, па су тако и учитељи својевремено били брамани не само просвете него и уопште, или како се то сада модерно каже, генерално.
Колико је тек ова професија срозана не морамо много да причамо, јер се годинама говори, а чланак „Ћирилизовано“ који следи препоручујемо., иако су пилоти, и то на крају, споменути тек у склопу метафоре.
Милорад Ђошић, пилот
пуковник авијације у пензији
Образовање у Србији и медији