О Ниновој награди (или жирију) пред Сајам књига

Ове године ће Сајам књига у Београду бити одржан месец и по дана раније, од 11–19. септембра. Многи издавачи, књижевници, па и редовни посетиоци ове манифестације су незадовољни новим термином, тако да изгледа никоме не одговара. Али, с обзиром на то да прошле године није одржан због епидемије, задовољни смо да га ове  уопште буде.

Кад причамо о књигама код нас, не можемо да заобиђемо некад најцењенију Нинову награду за роман године, која је у последње три године доживела страшан суноврат. Тај период се поклапа са периодом преласка НИН-а у власништво стране компаније и формирањем некомпетентног и веома пристрасног жирија који чине Теофил Панчић, председник жирија, Бранко Кукић, Марија Ненезић, Иван Миленковић и Марјан Чакаревић.

Садашњи Нинов жири: Иван Миленковић, Марија Ненезић, Теофил Панчић и Марјан Чакаревић

Резултат таквог односа је захтев (само у први мах) 18 најпознатијих српских књижевника (Владимир Kецмановић, Владимир Табашевић, Дејан Стојиљковић, Ђорђе Писарев, Емир Kустурица, Игор Маројевић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Љубица Арсић, Марко Kрстић, Милан Ружић, Миро Вуксановић, Мухарем Баздуљ, Никола Маловић, Сава Дамјанов, Славиша Павловић, Слободан Владушић и Франка Петриновић) да одбијају и не желе да их ни њихови издавачи предлажу за награду која је постала срамотна за све. Још многи књижевници, а и шира јавност им се придружила у негодовању, нарочито после проглашења добитника – Саша Илић („Пас и контрабас“ за 2019. годину) и Светислав Басара („Контраендорфин“ за 2020.годину). Саша Илић никад није читан ни пре ни после награде (која иначе обезбеђује велику читаност и продају), а Светислав Басара је написао роман који је окарактерисан као „врхунац Басариног опуса у демонтирању митова“. Из знатижеље сам хтела да прочитам ово дело, али нисам издржала даље од 46. стране (од укупно 289). Осим сталног гађења и бљувања над свим што је створено у српској култури, овде нисам могла ништа друго да нађем (где је онај Басара који је написао последње своје вредно дело „Фаму о бициклистима“ !?). Не вреди губити време на бљувотине на нивоу кафанских прича које чак нису ни духовите.

И после масовног бојкота српских књижевника и осуде и стручне и шире јавности на овакав избор, овај жири и даље о(п)стаје. Зато нас и не чуди ни Александар Гаталица, добитник Нинове награде за „Велики рат“ у време када је ова награда још увек нешто значила, за 2012. годину, који свој најновији роман „Двадесет  пети сат“ неће уступити на читање жирију за Нинову награду.

Књижевник Александар Гаталица

Добри романи ће и даље налазити свој пут до читалаца, а садашњем жирију можемо само да пожелимо да буду осуђени на читање литературе коју су и наградили. Највећа историјска грешка у овом случају биће само она која је записана у аналима НИН-ове награде. Јер, ако погледате некадашње добитнике, од прве, 1954. године када је лауреат био Добрица Ћосић са „Коренима“ па све до пре неку годину, имаћете списак аутора и дела који се и данас ишчитавају и по више пута. Велика је неправда да у истом кошу буду таква дела и аутори и споменута последња два.

Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *