Одани чувари старих књига

Фотографија: Шатерсток

О мало којој врсти животиња постоји толико предрасуда као о слепом мишу, или шишмишу како се подједнако често назива. Прва се односи на само име, односно на заблуду да слепи мишеви не виде. Ове животиње никако нису слепе, на светлу заправо можда виде и најбоље, иако се у мраку савршено сналазе због способности ехолокације. То је способност кретања у простору помоћу одбијања звука, којом, наравно у води, располажу и китови. Таква способност слепим мишевима омогућава да одашиљу импулсе који се одбијају од других тела и предмета у околини, а на основу повратне информације добијају податке о изгледу простора по ком се крећу.

Шишмиши емитују звучне таласе високе фреквенције који настају у њиховим гркљанима, а који се одбијају о различите чврсте предмете. Одбијене таласе слепи миш прима преко ушију и коже, мозак их анализира и овај сисар може тренутно да реагује на сваку промену.
Научници су установили да упркос њиховим слабо развијеним малим очима, шишмиши сасвим добро виде преко дана. Иако се њихов живот углавном своди на ноћ, током дана, када постоји довољна количина светлости, у потпуности су способни да користе очи како би могли да лете. Осетљиви су на промену нивоа светлости, па одлично знају када пада вече и почиње њихово време за лов.

И још једно – не постоји слепи миш који је природно слеп. Неке врсте користе чуло слуха више него чуло вида јер су се прилагодиле сопственом начину живота, али њихове очи и даље имају функцију.

Већина људи се изненади када види колико су слепи мишеви мали и лагани, али то првенствено важи за европске врсте. У Азији живи врсте слепих мишева чији распон крила износи и до 1,5 метара, а тежина досеже до 1,5 килограма. У филмовима страве приказани су као крвожедна летећа створења, али и то је обична заблуда. Управо у Азији где живе највеће врсте, где их називају летеће лисице, шишмиши су искључиво биљоједи.

Природно, међу око 1.000 врста колико их постоји у свету, има и оних који нису толико питоми. Али, наводна агресивност према људима која им се приписује као урођена особина је потпуна бесмислица, пошто реагују искључиво уколико се осете угроженим. У највећем броју земаља Европе слепи мишеви су законом заштићени, као и у Србији.

Још једна предрасуда о слепим мишевима односи се на то да су преносиоци опасних заразних болести. Нико се неће усудити да тврди како то није тачно. Међутим, претња да буду преносиоци зараза истоветна је као и код других животињских врста.

Дежурство међу полицама

Извесно је да слика јата слепих мишева већини људи делује одбојно, али ове животиње умеју да буду и те како корисне. Сличан је случај и са призором подједнако омражених пацова који, међутим, уз успешну дресуру успевају да у Африци нањуше укопане мине спасавајући тако стотине живота годишње. Шишмиши нису у толикој мери функционални, али им се заслуге не могу ниподаштавати.

Најбоља илустрација њихове функционалности искоришћене за друге потребе јесте импресивна библиотека у португалском граду Коимбри, у којој се чува око 250.000 књига из области филозофије, права и теологије насталих у периоду између 12. и 19. века.

Ова универзитетска библиотека, друга по старости у Европи, нема само импресивну збирку старих и ретких књига, већ је и једна од најлепших на свету. Изграђена је пре 1725. године, не зна се тачно ког датума, као што се не зна ни када су се слепи мишеви у њој одомаћили. Запослени у библиотеци никада нису покушали да се отарасе шишмиша. Напротив, они су овде радо виђени гости јер се, по завршетку радног времена када падне мрак и угасе светла, хране инсектима спречавајући их да оштете највреднији инвентар – ретке рукописе који се овде чувају. Данашњи библиотекари не могу поуздано да одговоре на питање када је почела оваква праксе заштите књига. Сигурни су, на основу тврдњи својих претходника, да продужавање животног века рукописа уз помоћ слепих мишева, ако не раније, датира бар из 19. века.

У универзитетској библиотеци “Жоанина” у Коимбри колонија обичних патуљастих шишмиша прави гнезда иза полица са књигама. Појављују се у сумрак да би се хранили мувама, комарцима и свакојаким штеточинама, пре него што излете кроз прозоре библиотеке, па преко кровова студентског града смештеног на оближњим брежуљцима крену у потрагу за водом. Услуга коју они обезбеђују је незамењива: они тамане инсекте који би се хранили рукописима из библиотеке. Ноћу, хватајући инсекте, пролећу кроз уредно наслагане полице на којима су, између осталог, прво издања „Римских старина” Дионисија из Халикарнаса, или поред молитвеника из 15. века и Хомерове „Опера Омниа”. Библиотекари кажу да често чују „песму” слепих мишева – њихову међусобну комуникацију – током кишних предвечерја.

Поред све користи, постоји једна опасност од слепих мишева. Њихове фекалије. Зато библиотекари сваке вечери штите намештај из 18. века прекривајући га заштитним кожним покривачима увезеним из царске Русије. И сваког јутра, како су то чинили и њихови претходници, библиотекари скидају кожне прекриваче и чисте подове од онога што су слепи мишеви оставили за собом током ноћи.

Важни за усеве

Библиотека у Коимбри није усамљен пример. Око 200 километара јужно још једна колонија слепих мишева обитава у три стотине година старој библиотеци Националне палате у Мафри. Одредити старост ове колоније такође је веома тешко. Хуго Ребело, биолог специјализован за слепе мишеве, запослен у Центру за истраживање биодиверзитета и генетских ресурса на Универзитету у Порту, верује да су ту вековима. Неко време је провео снимајући ову колонију – сачињену углавном од сивих шишмиша дугих ушију, као и одређеног броја великог поноћњака – како лове међу гомилама књига.

Када падне мрак, слепи мишеви пролећу између монашких краљевских колекција књига штампаних пре 1501. године нове ере, међу којима је и примерак књиге „Нуремберг Цхроницле” и остала значајна дела попут прве „Енциклопедије”, Дидроа и Д’Аламбера.

И овде је тешко видети слепе мишеве. Библиотека се затвара пре мрака када ова створења крећу у ноћни поход у вртове палате. Али, библиотека им је одала “признање” малом стакленом кутијом у којој се чувају препарирани остаци три бивша крилата становника.

И ова библиотека је несвакидашње лепоте. У њој се налази више од 36.000 књига и сматра се једном од најзначајнијих у Европи.
Стручњаци за слепе мишеве тврде да су они заправо веома корисни за људе, али да су их филмови о Дракули и приче како се уплићу у косу и пију људску крв неправедно оцрнили. Веома важна корист од шишмиша односи се на шуме и пољопривреду. Слепи мишеви се хране инсектима који су опасне штеточине, од којих многи могу да пренесу заразне болести на људе и домаће животиње. Улога шишмиша за људе лежи управо у њиховој исхрани. На простору Србије, а и шире у региону, они се хране искључиво инсектима.

Још средином 19. века уочена је вредност ових сисара, па од тада на Западу постоји систем њихове заштите, будући да један шишмиш може да поједе и до 3.000 инсеката за једну ноћ, или око 600 комараца за један сат.

У свету данас постоји око 1.000 врста слепих мишева, чија величина варира од оних малих попут лептира, до великих животиња са огромним распоном крила. Живе по целом свету, осим на Арктику и Антарктику. Неке врсте се хране воћем, нектаром, жабама, рибама, другим малим сисарима, а неке чак и крвљу, али су то углавном тропске врсте.

Једна од њихових посебности је зимски сан или хибернација. Доласком првих јесењих хладноћа, када се и бројност инсеката смањује, неки слепи мишеви мигрирају у топлије крајеве, док се други премештају у зимска склоништа, таване и пећине, у којима се збијају у колоније и падају у зимски сан.


Аутор: Војислав Туфегџић

Извор: Експрес

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.