НЕЋЕ МОЋИ: Господар мува

Пише: Филип Родић

КОЛИКА је гордост упарена с бесловесношћу потребна да један несвршени филолог крајње флексибилног карактера и упитног књижевног квалитета држи предавања о теологији професору Богословског факултета и највишем црквеном великодостојнику?

Путеви су нам се разишли дефинитивно 2014. године и од тада нисмо били ни у каквом контакту. Шта год данас мислио о свом некадашњем пријатељу, и без обзира на то да ли се слажем или не с оним што он сада ради, никада ниједну ружну реч о њему нећу јавно изговорити, нити написати, јер пријатеље човек бира сам, и говорећи ружно о њему, још ружније бих рекао о себи. Моју похвалу, или критику могао би да чује само у четири ока, а не преко медија. Тако је и с многим другим пријатељима с којима сам се током живота разишао.

ИМА, међутим, људи који другачије размишљају. Не мислим сада на Николу Јовановића, којег је Јеремић направио ни од чега, и који је, по разлазу, по свом бившем шефу просуо највулгарније и честитог човека недостојне увреде. Мислим на човека познатог по својим “клозетским метафорама”, на које је поносан и од којих прави свој имиџ мислећи да је невиђени шмекер. У једној од својих најновијих колумни, Светислав Басара обрушио се на новоизабраног патријарха српског, Његову светост господина Порфирија. Иако се и сам у једном претходном тексту хвали како га “лично и подуго” познаје (а по мојим сазнањима њему се и исповедао, што је један од најинтимнијих односа које човек може имати у животу, а испуњен је љубављу, поштовањем и поверењем). Свог (по свему судећи доскорашњег) пријатеља назива “експрес лонцем”, што је “клозетска метафора” коју не успевам да разумем, јер очито нисам на истим таласним дужинама на којим је овај “велики мислилац” с нивоа 23.

ДРУГУ мисао, која прожима читав овај текст изворишта за метафоре, ону о “Валаамовом магарцу” сам схватио. Укратко, Валаам је био маг којег је моавски краљ Валак послао да прокуне Јевреје на походу ка Обећаној земљи. На том путу појављује се анђео с исуканим мачем видљив само магарцу, који, упркос жестоким батинама свог господара, одбија да настави даље. Када се Валаам оглуши о речи магарца, који је Божјом вољом проговорио, анђео постаје видљив и њему и враћа га назад у Моав. Басара, дакле, себе диже на нови ниво и пореди се с магарцем као преносиоцем Божје поруке, док патријарха српског Порфирија проглашава за заблуделог мага. Овакво блаћење бившег пријатеља није прво у Басарином бивствовању. Подсетимо само на серијал “клозетских метафора” просутих између њега и његових доскорашњих колега/пријатеља из дневног листа “Данас”, за који је писао више од деценије. Да не идемо даље у прошлост.

БАСАРА даље себи дозвољава да једном од најбољих теолога које српска црква поседује држи предавање о теологији. “Чим је ставио панакамилавку на главу, Порфирије је изјавио, цитирам по сећању, да Косово није мит, него завет, који је пак везан за Нови завет. Е, па неће бити.” Колико ја знам (а што Басара очигледно не зна) патријарх Порфирије није панакамилавку ставио на главу 19. фебруара ове године у Саборној цркви у Београду, него 1985, када је замонашен у Дечанима. Кад смо већ код незнања (или малициозности), укажимо на још једну озбиљну неистину коју Басара наводи у свом тексту тврдећи да је Вук Караџић био католик. Басара то највероватније закључује из чињенице да се Караџић Аном Краус оженио у католичкој цркви уз кумство Јернеја Копитара, али занемарује да је наша црква такве бракове дозвољавала. Занемарује и чињеницу да је договор супружника био да се женска деца крштавају у католичкој, а мушка у православној цркви, што указује да се Караџић није одрекао своје вере. Ово још јаче доказује чињеница да га је у Бечу 7. фебруара 1864. сахранио архимандрит Герасим Петрановић, Вуков духовник и потоњи епископ бококоторски.

ПОЗИВАЈУЋИ се на Праведног Јова и његово “Бог дао, Бог узео”, Басара не само нама него и патријарху поручује да је борба за очување Косова и Метохије у оквиру Србије супротна вољи владалаца овога света, али и супротна вољи Бога, јер када “Провиђење из неког разлога нађе за сходно да неком одузме парче земље, тај неко може урадити шта хоће”, али да би требало да се с тиме помири. Да ли то, онда, значи да није требало да се боримо против нацистичке окупације? Да одустанемо од пробоја Солунског фронта и повратка наше војске на своју земљу? Да не устајемо против турског ропства? Да су Израелци морали да остану у вавилонском ропству и тако даље? Да ако Мило Ђукановић одлучи да нам отме светиње, не треба да се бунимо него да то прихватимо? (Да у то верује, доказао је својим потписом на скандалозни Апел 88.) Да ако Бог допусти да добијемо рак, не треба да се лечимо? Управо ово је један фаталистички приступ потпуно супротан вери хришћанској. Да ишта зна о хришћанству, знао би да Бог не кажњава, него допушта искушења како би се људи вратили на прави пут и показали се вредни Царства небеског.

БАСАРА никако није магарац, животиња веома важна у хришћанству коју је Христос изабрао за улазак у Јерусалим, и која због одбијања да Распетог напусти на Голготи, према предању, има крст на леђима пошто јој је сенка распећа пала на леђа. Басара више наликује муви, која знамо чиме се храни и то разноси даље, баш као што и он разноси “клозетске метафоре”.

 

Аутор: Филип Родић

Извор: Новости онлајн

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *