Непозната српска прошлост: Путокази у рукописима монаха са Синаја

Политички коректна наука није наука, већ инструмент за подупирање догме, неизбежан је утисак после читања књиге „Српска књижевна реч у својим првим столећима“, др Виктора Савића, научног сарадника Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ и доцента Катедре за српски језик с јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду. Његово дело упознаје нас са најстаријим српским рукописима писаним глагољицом и ћирилицом који су деценијама скривани иза неодређеног термина „старословенски“.

Виктор Савић

– До пре двадесетак година у српској науци као да није било смелости да се гласније изрекне мисао да је Маријино четворјеванђеље споменик са српскога подручја, а тиме би се одлучније закорачило у прошлост старију од 12. столећа. Остајало се на тврђењу да је то „старословенски споменик“ можда „српске провенијенције“. Таквим ставом остваривана је „објективност“ а заправо ништа више до „научна коректност“ ограничена на културну ранотежу међу народима у контексту некадашње Југославије – каже др Савић.

Његова анализа најстаријих споменика српске књижевности открива нам непознату слику времена и простора на коме су ова дела настала. Као и првог познатог српског књижевника, монаха Димитрија и његову школу коју је основао у центру блискоисточног хришћанства, у Манастиру Свете Катарине на Синају, крајем 11. века.

У манастирским скривницама откривено је више од 20 српских рукописа. Први међу њима познати су још од половине 19. столећа, а последњи су пронађени 1975. године. Њима су се током целог 20. века бавили руски, грчки, амерички, чешки, бугарски, аустријски и други научници. Сви одреда су их сврстали у српску књижевност. Само је у Југославији српска баштина лебдела у сфери митова и легенди, а због политичке коректности називана је старословенском.

Такав однос је после распада Југославије дао прилику новокомпонованим државама и нацијама да присвајају најстарију српску баштину. Томе се тек у 21. веку супротставио др Савић и на међународној научној сцени успешно одбранио српски идентитет Грешног Димитрија са Синаја. Др Савић сада у књизи показује како је научним инструментима из древних рукописа могуће оживети писца који је крајем 11. века из Србије стигао до Синаја. Његов дијалект скривен у древној глагољици открива да Димитрије потиче из околине Звечана, а да се подвижавао и образовао у монашким пустињама географске области Македоније. Када су крсташи кренули у први поход у Свету земљу Димитрије им се прикључио, носећи књиге писане на српском и прибор за писање. Неким невероватним и опасним путевима стигао подно Синајске горе и оставио нам непроцењиву баштину. Димитрије Синаит је само једна од тема књиге која показује да наука није незанимљива и да могу да је разумеју лаици. Др Савић нам је, дајући широку слику почетака српске писмености, отворио нова питања која далеко превазилазе филологију.

МОЛИТВА ПРОТИВ ВУКОВА

ГЛАГОЉСКИ рукописи са Синаја које је превео др Савић откривају нам и проблеме које су мучиле средњовековног човека, који је тражио помоћ од Бога специфичним молитвама:

– Молитва о вуку да не улази у кошару: Господе Исусе Христе, Боже наш…. Боже, који си запечатио лавова уста за пророка Данила и за Теклу. Запечати и уста вучја и дивљих паса да не улазе у кошару, нити да искаспе брава овога Твојега слуге… Помилуј, Господе, ове домове и њихову стоку и дан и ноћ… Ниште и хроме сачувај и њихов иметак, молимо те, Господе, и децу…

 

Аутор: Борис Субашић

Извор: Вечерње новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.