Милић од Мачве: Ћирилички манифест (1962)

НОВИ РЕАЛИЗАМ ИЛИ НАЦИОНАЛНА УМЕТНОСТ

НЕКА СВИ ЦВЕТОВИ ЦВЕТАЈУ, АЛИ ЗАЛИВАТИ ОНЕ ЧИЈИ ЈЕ КОРЕН УКОПАН
У ТРАДИЦИЈУ †ЋИРИЛИЦА = 30 ГЛАСОВА – 30 ЗНАКОВА – НАЈСАВРШЕНИЈЕ, НАЈЈЕДНОСТАВНИЈЕ И ЈЕДИНО ФОНЕТСКО ПИСМО СВЕТА – ЈЕДАН ОД ВАЖНИХ ФАКТОРА ПРОНАЛАЖЕЊА БАЛКАНСКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИСТИНЕ.† МЕДИАЛА – ДОСАД БЕЗ ЛИКОВНИХ РЕЗУЛТАТА…

Шамарчину данас Европи ударити смемо. У нашој земљи, где се изражавати сваки уметник сме и онако како замишља свој Мали Свет, пред великим смо мисаоним и стваралачким прегруписавањем, појава „националних потенцијала“ према апстрактним европејцима, где ови први ударају темеље најновијој мисаоно-уметничкој оријентацији у Југославији.

Међутим, то „национално“ у нама некима (нека се „европејци“ наши примире!) не значи да ми с тиме престајемо бити та толико жељена В. Европа. Ако ја сликам кожух и шубару, опанак и гуњ (убрљане мачванским знојем) онда сам ја, свакако, са тим својим јунаком, првенствено Мачванин. Потом Србин. Одмах и Југословен. И баш зато што је Југославија дамар Европе (кад је била толико, ако не данас) ја сам као Мачванин и велики Европљанин.

Јер, само скуп свих Мачви света чини свет. Моја Мачва, стога, је Мачва свих нас. (То је тек интернационализам). Мачва је један цвет, ја знам, чврстог корена и сочне стабљике. Цвет је то што се распупава и себе сам залива као што је саму себе родила празмија Офион, да би ушла после у митологију.

А има у нашој земљи и „цветова“ који су вештачки пресађени из В. Европе. Да ли тај коров зна да он никад не може бити југословенски допринос тој Европи?  Духовито је упропастио све наше југословенске западњачке цветове – апстрактне структуралис „геометричаре“ и „лирике“ – један  анонимни Француз рекавши:  „Знате како слика Југословен? Дође нам у Француску и покаже свој југословенски производ. После две године дође нам са изложбом тај исти Југословен и…покаже како су сликали Французи пре две године“.

Дакле, после овога заиста сам се слатко церио разним Мицама Поповицама, Летвама и Нитнама, Едама Муртићима, Мрљама и Мрквама, што данас ударају у клин, сутра се даве у чорби. Заборављају ови исти клинови да и ми Балканци треба нешто Европи да дамо, а не само да крадемо и узимамо од ње, као што напр. из „обавештености“  чине разне, кажем, Миће Поповиће широм земље. Свим тим „Европејцима“ треба данас у лице сасути и рећи им да нам је доста тог њиховог малограђанског и сервилног страха пред Европом, који нас је и до сада држао на периферији културних збивања саме Европе и принуђавао нас да као „најавангарднија“ стремљења увозимо у ову нашу узбуђујућу земљу, у том моменту, већ превазиђени просек уметничке продукције запада.

Па, онда, шта чинити са толиким силним цветовима што око нас зове се растиње? Са стрпљењем! Прави цвет свако ће распознати: он мирише свом ливадом нашом, драге нам Домовине и Европе. А онај што не мирише – коров је најобичнији! Запаљен биће на стрњици у време јесењег сазревања свих плодова, заједно са осталом боцом.

Иако са закашњењем (још од Вука, Гаја и Шафарика) Ћирилско писмо треба, најзад,  да постане писмо свих Јужних Словена. Не само што је оно гарантовани симбол стварне слободе српског, македонског, црногорског и бугарског народа, одржаног и потврђеног још преко петовековног османлијског ропства, него је Ћирилица једна од наше најсветлије традиционалне тековине, (створене баш овде међу нама, на Балкану, потекле од нас самих. (То се тек зове нашом првом словенском Истином од које увек морамо полазити).

Само велики народи имадоше своје сопствено писмо. Средњевековна Србија матица је ћирилског писма – једног од пет писама света којима се данас служе живи народи. Од Јадрана до Балтика и од Балтика до Тихог океана сричу мала деца на ћирилици. Не треба се стидети тог простог народног писма које је уз то и најједноставније, најсавршеније и једино фонетско писмо света: тридесет гласова код Јужног Словена – тридесет знакова, без икаквих преглашених и апострофираних слова! Стога заиста, било би врло модерно писати тим простим ћирилским народним словима.

Данас када је наша Револуција створила југословенску нацију, искључујући с тиме опречне националистичке страсти, у могућности смо питање писма поставити само стварно као питање, а не више као проблем. Више то није политичко питање. (Какву улогу у будуће може и сме одиграти католички клер са шаком загрижених верника, који су нешто пре сто година спречили Гаја да уведе ћирилицу код Југословена под аустријском тиранијом). Данас је то сасвим лингвистичко – правописно питање. А ништа лакше него научним, дијалектичким методом дати право ћирилици као правом и једином јужнословенском писму!

Ово питање Ћирилице истичем овде због свога већ познатог става, а који је постао предмет расправе и изван медијалиних размера, а ја, опет, тражећи своју апсолутну сликарску истину, набасах на ову словенску успут.

Најзад, сасвим горд на своје Прађедове-витезове који нам оставише поред велелепних фресака, манастира, утврђених градова и писане и усмене литературе још и бесмртно сопствено ћирилско писмо (са чим све то могу ја данас да испишем), нисам могао остати леден као сликар пред оним што је наш једини, у истину, културни експерт којег заливају и ледени таласи северних мора, и немирни Тихог океана, као и топли Средоземља, у чијем базену му је и корен.

И , када данас чујем  да „солунашки и сутјескашки штосови“ више не пале, ја се све више, напротив, упијам у кости свих палих у овоме веку и мислим мисао њихову.

Медијала је као „покрет“ замишљена. Са теоријом доста барата, али се до сада без ликовних резултата показала. Моје су симпатије дуго биле на њеној страни, јер сам сматрао корисним да се са  Медијалом удружено поведе одлучна борба против обесних „европејаца“ што сликају по рецепту „обавештености“ из Западне Европе. И сада, као и пре, опомињем Медијалу да сама у томе послу истрајати не може, већ и зато што је она скуп гладних курјака који само знају да се међусобно глођу и један другоме репове одгризају.

Отворено се са Медијалом не слажем, што већина Медијалаца мрзи све што је „национално“ код уметника, те ја сматрам да Медијала због тог иде ка уметничком путу без смисла и корена. Пошто сам убеђен да националности (нпр. југословенска) морају постојати још најмање хиљаду година, то забрањујем да ме ико више Медијалцем назове. Ако Главуртић (као челник теоретске Медијале) стварно жели да у српском и југословенском сликарству буде Дарвин, објашњавајући еволуцију неких врста, а не Месија, онда Медијала, изигравајући национално у тој карици врста, врши промашај и престаје бити знамење овог поднебља. Јер, кад се Медијала одрекла свега што још називамо народским и ћирилским, већ у самом полажењу своме, онда како ће тек изневеравати убудуће „ставове“ и „начела“ своја, која сада проглашава генијалним! Она стога нема дубоких трагова стваралаштва за сада. Зато Медијала још није никакав покрет.

Мој покушај да у Медијали пронађем то основно (национално) није успео. Први конгрес Медијале којег сам сазвао 21.11.1961. лета у мом атељеу на Звездари није решио проблематично питање „националног“ у уметности код Медијалаца.

Дакле, не желим се данас одмах Медијали или било коме другом супротставити било каквим „Новим реализмом“ или „Националном уметношћу“ једноставно зато што не верујем да се таква уметност декретом проглашеним може направити. Али, у неком сутра – сигурно! Поготову што данас и јуче Медијала није успела око себе окупити и истински загрејати све оне позитивне, јаке и младе снаге. Изван Медијале се нешто незадрживо ломи и шири што она својим теоријама не може контролисати, исто као што се некада заподенута Медијала иза европејске апстракције није могла угушити. Куда је кренула српска и југословенска уметност – чешће се питају ликовни критичари Београда. Одговор неће тако брзо доћи. Ми, уметници, а не они, даћемо одговор нацији својом фанатичном вољом за сликарским послом.

Задовољство ми чини велико што сам рођен да са свим снагама Националних Потенцијала разбуцам диву каменац са здравих зуба, иначе.

 

                                                                                   ЛЕДЕНИ МИЛИЋ ОД МАЧВЕ
                                                                                                 КОСТУР РАДОВАНОВ
                                                                                                                  фебруара 1962.

Извор.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *