Матија Бећковић: Могло би се десити да Хрватска пре усвоји закон о ћирилици него Србија

Фотографија: М. Данилов

У ЈЕКУ расправа о закону о ћирилици и серије текстова које објављује ваш лист о ћириличком писму – ћирилица је с неочекиване стране добила једно значајно признање које је салвама одушевљења и одобравања дочекано не само у Србији него и у такозваном региону.

Упућенији читалац се већ досетио о каквом признању је реч. Наиме, обожаваоци непрежаљеног кантаутора Ђорђа Балашевића окупили су се усред Загреба и на Илици, главној улици главног града Хрватске, крупним ћириличким словима исписали ни мање ни више него реч бећарац. Сви смо свесни да такав гест увелико превазилази уобичајену посмртну почаст омиљеном певачу. Споредна су питања и ко је на ту идеју дошао и ко је ту реч изабрао и ко је исписао и да ли је то дело једног или више аутора.

И даље се нагађа ко је то дозволио. Још се не зна ни ко је коме попустио ни да ли су Срби били у обезбеђењу ни да ли би било паметније да су се одлучили за компромисно решење и уместо бећарац написали бечарац. Захваљујући неодољивом шарму Ђорђа Балашевића десило се оно чему се нико није надао ни веровао да се може десити. Да чудо буде веће, све се одиграло без потезања шмркова и извођења коњице. Није битно ни колико је та реч опстала на том месту, камере су је овековечиле и она је тиме ту заувек остала. Било како било – реч је пала, црно на бело.

Свако ко се мало боље разуме у великосрпску хегемонију, зна да Срби освајања увек почињу са неком што безначајнијом речју, а онда се на ту реч позивају и крену да све што стигну исписују ћирилицом. Даш им једну реч, а они навале са свих тридесет слова. Зато увек треба водити рачуна да ствар не измакне контроли, па да једног дана дочекамо да неко ћирилицом пише шта му падне напамет. Рецимо – Никола Тесла, Плитвичка језера, Лика,Книн, Глина, Петриња…

Измене закона чаме у фиоци

Републички секеретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писма, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ. Предлог је прослеђен из Министарства културе владином Секретаријату за законодавство, а “Новости” су свих ових година пратиле неизвесну судбину овог прописа.

Тек ове недеље Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања. Они, такође, сматрају да на ове олуке утиче и политика, те да некоме не одговара да се донесе закон којим се штите српски језик и писмо као основе идентитета нашег народа.

Ни најугледнији космополити у најгледанијим емисијама ни најцењенији колумнисти у најчитанијим медијима ни ботови ни твитераши ни остали активисти на друштвеним мрежама нису штедели речи хвале за тај гест који је и милионска публика на малим екранима могла да види својим очима и увери се да то није ни лажна вест ни гласина, него жива истина. Нико није пропустио да истакне колики је то цивилизацијски помак не само за Балкан него и читав мирољубиви свет.

Свака реч исписана ћирилицом можда је мали корак за ћирилицу, али је велики за бећарац и љубав међу балканским народима.

Еуфорија коју је реч бећарац исписана ћирилицом усред Загреба изазвала била је равна Прогласу о уједињењу 1918. године и потписивању Бечког договора о језику 1850. године који су и Вук и Даничић потписали латиницом. Не може се претерати у похвалама на рачун хрватских власти које су то дозволиле, мада би у духу помирења било пожељније да је реч бећарац преведена и исписана латиницом како би млађи нараштаји и добронамерни пролазници могли одгонетнути шта пише.

Илустрација: Тошо Борковић

После свега, није нереално очекивати да чак и српске власти охрабрене хрватском несебичном храброшћу, учине сличан уступак и испишу неку реч ћирилицом ако не на Теразијама или у Улици српских владара, а оно на неком скровитом месту. Овако, како су кренули са бећарцем, могло би се десити да Хрватска пре усвоји закон о ћирилици него Србија у којој је тај закон већ годинама чамио закључан у некој ладици, да бисмо на крају чули питање шта ће нам поред толиких закона још и закон о ћирилици.

Од бећарца исписаног ћирилицом нема бољег доказа да ћирилица није угрожена.

Да је угрожена не би претрајала од Ћирила и Методија до бећарца.

Мало ко зна, а још мање верује, да више света пише ћирилицом него латиницом. Ћирилица троши мање мастила од латинице. Да је зависила од Срба, ћирилице одавно не би било.

Овако разочарао их је и Бил Гејтс. Надали су се да ће ћирилица бити технолошки превазиђена. Али кад је смислио програм за кинески и арапски, ћирилица му је била најмањи проблем. Да је зависила од Срба ћирилице одавно не би било. Али ћирилица не зависи од Срба него Срби од ћирилице.

 

Аутор: Матија Бећковић

Извор: Новости онлајн

One thought on “Матија Бећковић: Могло би се десити да Хрватска пре усвоји закон о ћирилици него Србија

  1. ЈАДНО, ПОНИЖАВАЈУЋЕ И СРАМНО ОД СРПСКЕ ВЛАСТИ ПРЕМА СРПСКОМ НАРОДУ У ВЕЗИ С ПИСМОМ

    За разлику од Србије која иам Закон о службеној употреби језика и писама у коме у супротности с Уставом део који се односи на српско (ћириличко) писмо. У том српском закону уведено је за Србе, поред српског писма, још једдно писмо (туђе, хрватско латиничко писмо које је било у срскохрватском језику) које ниеј превиђено у Члану 10. Код Сраб је, у свари на снази тај закон чија је осноав из 1991. годиен и која ниеј никадаа, усклађена с новом уставном одредбом по Уставу из 2006. Тако Срби имају закон о употреби ејзиак и писама који јее апсолутно неустааван кад је реч о српском језику и српсском писмо.
    Хрвати такође имају закон о службееној употреби матичног (хрватског писма гајице коеј се у хрватском језику користи зувек и свуад у свој својој, стопостотној сувееренсоти. Имају и одредбе о службеној употреби других језика и њихових пиасма, па и аз ћириличко писмо у језику Сраб. Међутим, у хрватској су много оштрији кад јее реч о условима за писање другим писмиам, паа и сршпским писмом. Тамо, на пример треба да буде чак више од 30 одсто српског становништва, па да буде у јавнсоти заступљено и ћириличко писмо. То јњ, на пример,испуњено као Услов у Вуковару, али ипак ни таамо нема ћирилице, јеер су еј буквално, с табли поломили чекићри. У Србији су услови кудикамо блажи, па имамо у свету српски примеер попустљивее толерантности перма исписивању туђег писсма. Али, Србија јее и непоновљив и недогођен пример у свету ригорознсоти према праву матичног (српског) народа ан своје ћириличко писмо. Међутим власт и лингвсити у задржали туђе писмо, па, иако еј то неуставно, ми смо саами себи и даље чеекиаћри аз само ссвоје (матично, ћириличко) писмо. Мањак ћирилице у Србији због чекићања ћирилице од странее власти уз помоћ лингвиста, јесте чак 90 одсто, ап јее остатак ћирилице од десетак процената у јавности у Србији срамотан и понижавајућа појаваа за српски наардо и њихово писмо. Ових адана Новсти су својим тесктовима показали да се тренутно Републички секретаријат аз законодавство поставило рампу за усклађен заон о ћирилици с Уставом. Оно је то учинило тако што се умешало у туђу струку (лингвистику) и ускратило право српског нар4оад ан сто посто свога писсма у ејзику Сраб у Србији.
    Јадно, сраамотно, понижавајуећ за српски народ и његово писмо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *