Мала школа србске митологије: Савине вериге

    Кад је пренет ћивот Св. Саве у манастир Милешеву, народ је долазио са свих страна, да га целива и дарује за сваку срећу и напредак. Један сиромах човек, немајући шта да дарује, скине са себе дроњаве хаљине и умота у њих једне чађаве вериге, из своје колибе, те их приложи на ћивот. Кад после њега, дођу у манастир господа и богаташи, зачуде се дару, те размотају прње и видећи шта је у њима, нареде да се прње заједно с веригама избаце из манастира.

    Чим је то учињено, ћивот светитеља затрепери, а свеће по цркви утрну. Сети се народ шта је у питању, па брже боље, унесу оне прње с веригама и врате их на место где су и биле. Кад се служба заврши, народ пође из цркве, али за дивно чудо нико није могао да изађе. Најпосле, проговори нешто из кубета, да нико не може да изађе из цркве док се не целивају вериге Св. Саве. Народ приступи ћивоту и целива вериге дарујући их. Чим су то учинили, могли су да изађу из цркве. Тај догађај се прочује свуда, те од тада остаде, да се светкују Вериге св. Саве.

    Ова легенда је изванредан митолошко-приповедачки пример за обредну вредност даривања, по примеру Сунца божијег, које све греје подједнако. Отуда се, по закону „сетве и жетве“ у народу каже: Вазда давао, вазда имао! Реч „вериге“ је србска од ариј. варанга, држач, а вериге су предмет посвећења, сакралан и свети предмет, који се по србском предању кити копривом и слави 29. јануара као Часне Вериге.

 

Слободан Филиповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *