Мала школа србске митологије: Од А до Ш

            Духовност једног народа огледа се у његовом језику, јер, закони мишљења спадају у законе Природе. Речи не личе на оно што представљају (Панини), али, оне ипак имају везу са стварношћу. Не, само, да реч у србском значи слово, већ је србски једини духовни језик на свету, поред његове рецензије аријског на Истоку која се литерарно зове „санскрит“.

            Сарбатско писмо је морфолошки идентично писму Винче, тврди Роберт Латам, па није ни чудо, што је извор европске писмености прва цивилизација у Подунављу Хелма (Балкана). Валтер Вист каже да је аријска рецензија такозваног „санскрита“ настала од вендског или србског језика, а Илија Живанчевић закључује, да су Срби народ који је дао реч свим осталим народима Европе. Доказ томе, поред осталог су и словне вредности које постоје само у србском језику, али не постоје у писмима Европе и Азије!

            Сви Срби, алијас Словени, имају исту реч за појам „писати“, што је својеврстан доказ древности србског писма, упоредан песничком изразу „народи књиге“ како су источни писци звали србске земље. Ако, упоредимо словне вредности аријског и писма Винче, са савременим србским, видећемо да  постоје слова „А“ и „Ш“, али нема латинског „w“ (омега)! Сасвим је исправан закључак, да је слово „ш“ замењено латинским „w“ које је морфолошки веома слично, јер, ова два слова имају исту бројну вредност! Поготово, што слово „w“ („ом“) постоји у старосрбском, али je различите бројне вредности.

            Преци Срба поштовали су космички закон ри, у значењу небо или богови неба, од истога корена као ритуал, ариј. риту, време богослужења, склад, подешено по мери, одакле је настало лат. ritus, религиозни обичај. Стари Срби су знали, да са нашег Сунца преко Часнога крста долази на Земљу милост божја, а то је све оно што нам је потребно за живот. Небо и земља су за њих биле две свете посуде, као што је „човек посуда у коју Господ улива воду живота“.       

            Од „А“ до „Ш“ се иконографски представља као „сунчев печат“ србске митологије, односно лабарум или чешће као „Ристов монограм” (енг. Chrismon).  У свим представама без изузетка, од „А“ до „Ш“ је  на водоравној оси просторно-временског крста, која симболише материјалну представу видљивог. Његове бројне иконографске представе са словом „ш“ још увек постоје у црквама Каталоније, док су у Немачкој уклоњене и замењене омегом, тако да их је остало свега око пет одсто.

            Лабарум или Ристов монограм иконографски представља „сунчев печат“,  симбол преламања светлости и атрибут бога Сунца. Тумачи се као сновиђење Стојана, алијас Константина и касније „римска“ ратна застава, иако лабарум постоји у црквеној уметности Палестине барем једно столетје пре „Стојановог сна“. Монограм познат као лабарум, описао је Еузебије Цесарејски у биографији цара Стојана, алијас Константина Равноапостолног.        

            „Ристов монограм“ као символ, такође постоји  пре ришћанства и атрибут је халдејског бога Неба, док је у Мисиру познат под именом „Хорусова палица“. Лабарум је семантички истородан хетској владарској титули „лабарна“, од  ариј. рави, Сунце,  господар, одакле је семантички и бог Сунце Ра, како су у Мисиру звали асирског Мардука или Сербона. Слог ра, који се налази на врху сохе небеске, односно ординате временско-просторног крста, на аријском или архаичном србском језику има више значења: Огањ, Ватра, злато (митски атрибут Сунца), светлост, стварање, поседовање, љубав…

            Србска изрека „од А до Ш“  у значењу (све)укупности, преобликована је у латинско „алфа и омега“. Ако, почетно слово „А“ у свим писмима има стилизацију сазвежђа Бика, којим започиње циклус године звезданог закона васионе, онда је последње курилично слово „Ш“ по облику слично слову „w“ у старосрбском и латиници, стилизација графичке представе Риба и последњег сазвежђа у Зверокругу или Свароговом точку! Тиме се писмо приказује као пресликана стварност, у примордијалном циклусу године, која по древном србском календару почиње пролећном равнодневицом у сазвежђу Бика. Почетак циклуса године у космогонији србског предања пресликава народно веровање „да Земља стоји на Бику“.  

            Последње слово азбуке „ш“ и латинице „w“  имају исту бројну вредност, са том разликом, што старосрбско и латинично омега не постоји у аријском, али постоје чак два слога „ша“. Аријски слог „ша“, односно слово „ш“ са вирамом које је морфолошки једнако куриличном[1] слову „ш“, има више значења: крај, деструкција, остатак, вечна срећа, рај, крајње ослобођење… Да ли је случајност, да крајње слово азбуке има споту крајности, када је писмо пресликана стварност и обележје васељене?                                                                 


[1]    Слово “ћ” постоји тек од Вука и Гаврила Венцловића, па се србско писмо не може звати “ћирилица”, нити “кирилица” јер је старије од (измишљеног) Ћирила или Кирила, већ га треба звати “курилица”, како се звало старо србско дипломатско писмо и језик, које семантички долази од ариј. к’урали, вештина (писања), уметност. У савременом србском језику, ова  реч постоји као архаизам за плеоназам, у изреци из Ј. Србије: Кур ли си, мајстор ли си.


Аутори:    М. Николић и С. Филиповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *