Ко је члан библиотеке?

  Усред Другог светског рата у неутрални Португал приспело је неколико десетина Американаца. Није била реч о шпијунима, војницима или било чему сличном. Били су то библиотекари…

Почетком новембра 1942. године Операција „Бакља”, односно савезничко искрцавање у Северној Африци, само што није почела. И баш некако тих дана, Американац Ралф Карадерс путовао је из Португалије, преко Шпаније, до Тангера у Мароку. Тај град био је већ две године под окупацијом Франкове Шпаније. Иако званично неутрална, Шпанија је нагињала Осовини, па су покрети америчких дипломата били дебело проверавани, ако не и добрано ометани.

На тихог Американца готово нико није обраћао пажњу. А још када су шпански граничари, а посебно припадници тајне полиције који су непрестано надгледали путнике, схватили да је човек пред њима библиотекар, пустили су га да прође. Додуше, прво су добро проверавали све документе и пртљаг. Човек који је мир међу полицама с књигама заменио за крајње несигурно путовање није био баш уобичајен призор. Деловало је као да је у питању маска за неког шпијуна. Документи су били у реду, а у пртљагу није било ничег сумњивог. Запленили су му неке цигарете, обичаја ради, и пустили га да настави. Гомила новина није им била занимљива. Углавном су биле немачке и француске, па су то отписали на убијање времена током пута. Карадерс је безбедно стигао у Тангер. И потражио своју везу.

Подаци као роба

Човек с којим се срео био је ни мање ни више припадник ОСС (претеча Ције) у Алжиру. И лично је дошао у Тангер. Да је неко гледао са стране, тешко да би могао да уочи ишта сумњиво. Један Американац узео је од другог гомилу новина и изгубио се некуда. А чак и да је неки контраобавештајац дохватио ту гомилу и детаљно је прегледао, у потрази за неким тајним порукама или шифрама, не би ништа нашао. Једноставно, радило се о најобичнијим новинама. Управо то је требало припадницима ОСС. Карадерс је успешно обавио задатак. Могао је да се врати у Лисабон.

Главни град Португалије био је још од почетка рата Мека за обавештајце свих боја. Диктатор Антонио де Оливеира Салазар прогласио је неутралност. Некако је успевао да балансира између Осовине и Савезника. А управо та неутралност на раскршћу Европе и Америке као магнет је привлачила избеглице, дипломате, стране дописнике и пустолове. Први су чекали визе за Енглеску, па даље преко океана. Остали су уживали у раскалашним забавама, коцкарницама, плесним дворанама. Оне уобичајене предности великог града: анонимност, могућност прерушавања и узимања новог идентитета, биле су још израженије током рата. Посетнице нафтних магната, филмских продуцената и аташеа за културу скривале су разноразне професионалце друге врсте.

  А с таквом клијентелом у Лисабону се развило посебно тржиште. Ту су на највећој цени биле информације. Свуда су се мотали енглески, немачки, амерички и јапански агенти. Ослушкивали су, склапали приче из говоркања, а посебно радо ширили дезинформације. Тако је ОСС издао упутство својим агентима, у коме су охрабривани да шире гласине. Објашњено им је да је далеко делотворније да измишљену причу пусте на само једном месту, по могућству неком лајавцу, уместо да је шире мноштву људи. А приче су могли да смишљају по жељи и надахнућу. Само су три теме биле строго забрањене: војни планови, активности неутралаца и – папа. За остало, машта је била једино ограничење.

С толиким бројем људи гладних и најмањих информација потпуно је разумљиво што је тржиште штампаног материјала цветало. Португалске новине су биле цензурисане, али су неким чудом киосци били пуни штампе из целе Европе. Неки су се рекламирали геслом „Све из Европе (осим Русије)”. Тако је и било, од немачког „Дас рајха” до енглеског „Дејли експреса”. Ни књижари нису заостајали. Од оних најпознатијих, као што је „Бертранд”, до новијег „Португала”, полице су пуцале под тежином томова. И то не само на португалском. Било је ту и оних специјализованих, од војне тематике, до ускостручних техничких књига. И стално су добијали нова издања, малтене из целог света.

Почетком 1942. године књижарима и продавцима штампе посебно је пало у очи нагло повећање броја Американаца. Долазили су свакодневно, куповали на велико све ново што би стигло. А нико од њих није изгледао као обавештајац. Напротив. Нису тајили да су службеници Конгресне библиотеке из Вашингтона. И да су на задатку сакупљања материјала „који добро осликавају кризу у којој се нашла наша цивилизација”. Оно што су пропустили да кажу било је да припадају новоуспостављеном „Међуресорном одбору за набавку страних публикација” (ИДЦ). Оснивање ове службе аминовао је лично амерички председник Френклин Д. Рузвелт, и то када му је предочено колико се обавештајно вредних података провлачи кроз свакодневне изворе, на које ретко ко обраћа пажњу. Регрутовано је много библиотекара и упућено у неутралне земље, углавном Шведску и Португалију.

                                              Гомилају се Американци

Американци су пустошили књижаре и киоске. Претплаћивали се на све могуће и немогуће новине. Локални симпатизери Савезника такође су помагали. Наручивали су књиге и друга издања на сопствено име, када се акција толико разгранала да је почела да упада у очи Салазаровој тајној полицији. Португалци нису наплаћивали своје услуге. Макар не у новцу. Били су гладни вести из слободног света, па би их врло обрадовао понеки прокријумчарени примерак „Тајма” или „Лајфа”. Тако се један од главешина Одбора хвалисао да његова најважнија веза ради добро зато што добија најновије новине из САД. А у питању је био један од португалских цензора.

До 1943. године подухват је био у пуном замаху. Дневно се набављало толико материјала да су обавештајци на једвите јаде стизали да га обраде. Када су Немци пооштрили граничне контроле ка Швајцарској, одакле је стизао важан део робе, отворени су нови канали. Обични грађани Португалије показали су дотад незабележено занимање за швајцарске новине и књиге. Кафеџије су се претплаћивали на техничке гласнике, док су музичари били врло заинтересовани за војну литературу.

Без престанка су стизали посебни захтеви. Тако су обавештајци хитно тражили мађарске новине, редове вожње за железницу, чак и предратне путне водиче. Све је то помагало у планирању војних подухвата. А на који начин су најобичније дневне новине могле да помогну обавештајцима усред рата?

У сивом свету шпијунаже на посебној цени је штампана реч. Тако су се непрестано пратиле вести о успесима немачке индустрије. Свако поринуће већег брода испраћено је на страницама новина. И уредно забележено у канцеларијама обавештајаца. Научни часописи, техничка упутства и адресари индустрије служили су као доказ о обиму производње оружја, новим технологијама и целокупној производњи.

Чак и најобичније вести из рубрике „Друштво” могле су да буду врло корисне. Огласи, поздрави, жеље и честитке војника с фронта могли су да открију тачан положај неке јединице. Читуље, посебно. Обавештајцима су посебна посластица биле трач рубрике. Зашто? Зато што су пружале податке и остављале трагове које је вешт обавештајац могао да следи и претвори у материјал за уцену. Чак су и агенти „Secret intelligence branch”, којима је у опису посла било врбовање живих људи и рад са сарадничким везама, били задивљени количином вести који могу да се добију из неколико дневних новина. Само ако се вести читају врло, врло пажљиво, с неким основним предзнањем о смислу приче. А библиотекари из Одбора врло су успешно добављали материјал за читање и истраживање. Толико, да је добар део њих одликован по повратку у САД. Тако су се тихи библиотекари вратили међу своје полице. С неким од највиших ратних одликовања на грудима.


Аутор: Н. Баћковић
Извор: Политикин забавник Број: 3555 2020.
Приредио, а ко разуме схватиће и зашто: Милорад Ђошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.