Колекционари језичког блага

Колико особа познајете које знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика – такви ретки, истински занесењаци – постоје и обично им се из потаје дивимо завидимо

(Фото Pixabay)

Дуго се на страницама петпарачких новина појављивао оглас којим се заинтересованима нудила прилика да за два месеца науче неки страни језик. Нажалост, није установљено какав је био одзив, а нарочито да ли је неко од полазника те чудне школе отишао даље и савладао још неки језик, а могао је по математичкој логици за годину дана да их изучи шест, што би значило да се око нас врзма сијасет полиглота.

Стручњаци из ове области тврде да се за два месеца не може ваљано научити ни матерњи језик, па понуду из оног огласа смештају у продавницу магле.

Занесењаци на пет језика

Заиста, има ли код нас истинских полиглота, занесењака који знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика? Ко су, и где су?

Највећи, али и најчуднији јунак међу клинцима с Булбулдера, бивше градске периферије, био је неки Валери: мајка му је била Београђанка, а отац Рус, а он је, уз српски и руски, знао још три страна језика. Па, ипак, поставио је себи суманути циљ да научи још шест, како би стао уз раме оцу који их је знао девет! Можда му је то и пошло за руком, односно главом.

Корак за њим био је Шандор, звани Лаци, који је, уз српски и мађарски, знао још два језика, али је кришом учио још нешто, па је доцније догурао до прве виолине Бечке филхармоније, а доброј музици никад није био потребан преводилац.

Управо зато, међу херојима из краја затекао се и Станко, познатији као Бурта, који је говорио само српски, ромски и немачки језик, али је на све то био и ненадмашан саксофониста. А онда је научио и француски језик када је отишао код њих у печалбу као добар човек и нешто лошији бравар.

Малишани су стасавали и одлазили којекуда, а најдаље је стигла једна Каћа, која и данас живи у Канади. Неколико месеци након одласка, јавила се пријатељима да не брину, а на питање како јој је и да ли се снашла, суморно одговорила: „Отиснула сам се у свет као један од најбољих ђака Филолошког факултета и с врхунским знањем енглеског и француског језика, а скрасила сам се у земљи у којој сви говоре баш енглески и француски, па се зато свих ових месеци самоубијам учећи – кинески.”

Међу њима је био и Давид, иако је знао само шпански. Говорио је по кући и ладино језиком за који никад нико није чуо. Тек деценијама касније његови другари су сазнали да су тим језиком говорили овдашњи Сефарди, али касно, јер се Давид с породицом већ иселио у Израел да доучи јидиш.

Остали су им се дивили, и из потаје завидели.

Нишлија Баптиста

То невероватно откриће пало је у засенак другог, а необично је по томе што је јунак те приче годинама радио у познатом часопису куће „Политика” као посвећени и просвећени документариста. Тек када је он, Александар Бирвиш, отишао у пензију, неко је ишчепркао да је, иако рођени Нишлија, био ректор Баптистичког универзитета – што је у рангу патријарха или папе, и да је говорио чак шеснаест страних језика, уз његову напомену да хебрејски, арамејски, старогрчки и латински нису увршћени у тај списак јер се – подразумевају?!

За нашег дипломату Оливера Потежицу шира јавност је чула тек када је пре три године изгубио живот у трагичној саобраћајној несрећи у Тунису, надомак Либије у којој је столовао, у време када је та напаћена земља горела у безумном грађанском рату. Изузев пријатеља и сарадника, мало ко је знао да је добри, а злосрећни Оливер био велики оријенталиста и исламолог и да је, уз енглески и француски, обавезне језике дипломатије, говорио и арапски, турски, фарси (ирански) и хинду (најчешћи на индијском потконтиненту), а натуцао и неки од авганистанских дијалеката!

Дакле – има их!

Некада је постојала идеја да малишани у основној школи уче страни језик већ од првог разреда, а да се с почетком разредне наставе уведе још један. Да је ствар пропала докучило се тек крајем седамдесетих година, када је на читав век дугој традицији Друге београдске накалемљена, а на темељу „усмереног образовања” Стипе Шувара установљена Филолошка гимназија, чиме је знање више од једног страног језика произведено у ексклузивни занат. Ускоро су туђице, махом англицизми, на велика врата хрупнуле у нашу свакодневицу.

Због тих туђица стварност нам звучи као белосветски вашар, а епилог је сведен на флоскулу о „неразумевању међу генерацијама”, која одавно није само метафора.

Балкански ерудити

У време када су нове државице настале на остацима бивше Југославије покушавале да своју тек стечену самосталност и потврде, одмах су почеле од језика. Прво преименовањем, а затим увођењем нових речи, чак и слова (изопштавајући незванично ћирилицу као „агресорско писмо”)

Тај апсурд је досегао врхунац када је одложено суђење неком човеку из Новог Пазара оптуженом за наизглед безазлени прекршај због тога што суд није обезбедио – тумача за бошњачки језик.

Неки су зато закључили да смо коначно сви постали полиглоте јер, уз српски, одлично знамо и хрватски, бошњачки и црногорски, служимо се словеначким и македонским, а има нас који знамо још понеки, па нам више страних језика није потребно.

Епископов рекорд

Дуго се препричавао урбани мит по којем је неки архијереј СПЦ имао на репертоару чак дванаест страних језика, те да је једно време предавао и на Филолошком, и на Богословском факултету. Међутим, испоставило се да се иза те легенде скривала истина, да је наводно реч о владици Данилу, који је био викарни епископ патријарха Германа, а доцније и епископ Будимски.


Аутор: Милош Лазић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *