Са популарном апликацијом за поруке и позиве пре више година стигла је и дилема да ли је правилно казати viber или вајбер. Осим лаика, тиме су се бавили и стручњаци, па је, имеђу осталог, и лингвиста Иван Клајн, који је недавно преминуо, имао објашњење за ову недоумицу.
Увек кажеш “вајбер” по оном принципу да се енглеско “и” чита као “ај”, па страшно запара уши чим чујеш да неко каже “вибер”.
Ипак, ствари нису тако једноставне.
“Реч је измислио човек који је америчко-израелско-белоруског порекла и вероватно ни сам не зна који му је матерњи језик. У питању је чисто комерцијалан назив, који није везан за традиционалну реч која има корен у неком језику, већ је измишљена. Није неправилно изговарати ни viber ни вајбер. Једноставно је превладало вајбер”, казао је једном приликом Иван Клајн и тако решио ову језичку зачкољицу.
Подсетимо, велики српски лингвиста, филолог, професор, академик преминуо је недавно од последица коронавируса у 85. години.
Иван Клајн је рођен 1937. године у Београду. Завршио је студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Универзитета у Београду 1961. године. Као редовни професор на овом факултету предавао је италијански језик и упоредну граматику романских језика.
Осим романистике, подручје Клајновог рада је и нормативна граматика и стандардизација савременог српског језика.
Клајнова најзначајнија дела су: “Утицаји енглеског језика у италијанском”, “Творба речи у савременом српском језику”, “Италијанско-српски речник” за који је добио награду Владе Републике Италије.
“Речник језичких недоумица” најчешће је штампана књига коју потписује Клајн.
Од првог броја је био главни уредник лингвистичког часописа Језик данас, који издаје Матица српска.
Од 1974. године писао је рубрике о проблемима савременог језика, најпре у Борби, затим у Политици и Илустрованој политици, као и у НИН-у.
Објавио је већи број радова у лингвистичким часописима, као и 18 књига. Превео је више књига са италијанског и енглеског језика на српски. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1997, а за редовног 2003. године.
Био је и члан Савета Вукове задужбине, Одбора за стандардизацију српског језика и председник Комисије за односе са јавношћу и решавање неодложних питања, као и сарадник Матице српске.
Аутор: Невена Димитријевић
Извор: Нова
