Полазећи од тога да је потреба за човековим именовањем настала још његовом појавом, а да су се временом јављале јединке са истим именима, дошли смо до тога да у народу нужност постаје разликовање јединки које носе иста имена.
С обзиром на то да се именима не указује ни на какву особину носиоца, долазимо до основне функције надимака – издвајање одређене јединке из друштва. Надимци су називи који нас, уз лично име и презиме, прате током живота и постају важна ознака наше личности. За разлику од личног имена, које добијамо по рођењу и чијем одабиру родитељи посвећују нарочиту пажњу, надимак се стиче током живота, у зависности од особина појединца или породичне традиције. Вук Караџић у Српском рјечнику из 1852. године о надимцима пише: „Може се рећи да су надимци двојаки: једни се надјену дјетету у кући као од милости (може бити још прије крштења), а други послије изван куће, понајвише подсмијеха ради”. Надимци, дакле, могу бити хипокористични, неутрални или погрдни, а готово да не постоји појединац који нема макар један надимак, док постоје и они који их имају више, у зависности од окружења у коме се у одређеном тренутку налазе.
Хипокористицима се често ублажава званичност коју имена носе са собом, те сваког Николу у незваничним разговорима ословљавамо са Ниџо, све чешће и са Џони. Хипокористици Саша и Аца усталили су се за име Александар, Лаки за Лазар, Ивча за Иван, Дуле за Душан, Сандра за Александра, Цеца за Светлана итд., што је јасан показатељ широког спектра творбених могућности које имена носе са собом. Вишесложна имена као што су Бранимир, Владимир и Радослав добијала су надимке Бранко, Влада и Раде, док су имена Оливера и Татјана добијала надимке Оља и Тања. Данас се сва наведена имена могу срести и као лична имена, а не само као надимци. Такође, данас су веома популарни неки хипокористици који се користе као пуна лична имена као што су: Лена, Нина, Коста и Алекса. С друге стране, имамо надимке који се још увек користе само као надимци, као што су Миша, Паја и Пера, настали од имена Милош, Павле и Петар, или Тића, Каћа и Јоца, настали од имена Тијана, Катарина и Јована.
Надимке често чине синтагме облика име, презиме, хипокористик или надимак + апелатив којим се означава занимање особе на коју се мисли, па се често сусрећемо са надимцима типа Кића Мајстор, Миле Пекар, Божа Скелеџија, итд. Надимци могу настати на основу неке физичке особине, као што је грађа – Дебељко, Чачкалица, истакнути део тела – Главоња, Носоња, Ушке, боја косе – Црни, Жута, Риђи или на основу неке карактерне особине – Добри, Шкртица, на основу порока – Коцкар, Смук, на основу неког назива животиње, тј. зоонима – Лане, Лабуд, Жирафа, али и на основу етнонима – Швабица, Црногорац, Гркиња. Према неписаном правилу, новог комшију који се доселио у наш крај са Палилуле назваћемо Палилулац, Ћела је мушкарац без косе, Црни је мушкарац тамног тена, а Гица је особа пунијег стаса, док је Карлос мушкарац који игра фудбал и има јак ударац. Као последица дечјег говора трајно могу остати надимци као што су Јеја од Реља, Депота од Деспот и сл. Блискост и нежност у обраћању посебно се истичу у надимцима Злато, Душо, Драги и Драга. Такође, надимци су настајали и од презимена, а неки од примера су Манда од Мандић, Сима од Симић, Васке од Васковић, итд.
Поред тога што надимке носе појединци, имамо примере да један надимак носи читава фамилија. То су породични надимци који се преносе с колена на колено и по којима су препознатљиве читаве генерације. Када би у неком крају било много породица са једним презименом, свака кућа имала је свој надимак, како би лакше долазило до распознавања. Специфичност породичних надимака јесте та што се јављају у множини, те имамо примере – Ћурићи, Вргаљи, Мискићи.
Да су надимци право културно богатство показују крајевни надимци – Џигерани (Параћинци), Паприкари (Лесковчани), Ћурани (Јагодинци), итд. И ови надимци носе са собом одређене легенде и мотивисани су конкретним ситуацијама, нпр. Лесковчани су названи Паприкари због тога што најбоља паприка на српске пијаце стиже из њиховог краја, Ужичани су Ерцови због тога што вуку порекло из Херцеговине, а Ћупричани су Цревари јер су изврсни у припреми кобасица и специјалитета од црева.
Данас, у интернет ери, настају и надимци којима корисници себи дају различита корисничка имена на друштвеним мрежама са циљем да истакну своју личност или креативност или пак како би сакрили свој идентитет. Такви надимци настају од личних имена и презимена, као еквиваленти неких страних имена – Sophie од Sofija, Mary од Marija, Stephan од Stefan или као комбинација имена и бројева, графичких или интерпункцијских знакова – Ana94, Mil@n, *Sofija*.
Надимак се током живота може изгубити, али углавном остаје наш стални пратилац у животу. Изучавањем имена, презимена и надимака у српском језику можемо сагледати многобројне особине појединца, али и културу, традицију и поглед на свет једне заједнице.
Аутори: Јована Иваниш, Институт за српски језик САНУ
и Душан Стефановић, Филозофски факултет у Косовској Митровици
Извор. Језикофил
Мог оца су, кад је био мали, у селу звали Курсула. Пошто није знао ко је Курсула љутио се, али кад му је деда рекао ко је то сав је био важан.