Зашто се нисте убили?

Виктор Франкл

„Наводим пример др Ј. То је једини човек кога бих се – између свих које сам у животу сусрео – усудио назвати мефистофелским типом, ђаволским ликом. У оно су га време називали „масовни убица из Штајнхофа“. Кад су нацисти спроводили свој програм еутаназије у великој душевној болници у Бечу, он је држао све конце у својим рукама, и у свом послу је био тако фанатичан да није допустио да и један једини психотични пацијент умакне од гасне коморе. Када сам се после рата вратио у Беч, питао сам шта се догодило са др Ј. Рекоше ми да су га Руси затворили у једну самицу у Штајнхофу; но следећег дана су врата његове ћелије нађена отворена и др Ј. отада нико није видео. Био сам уверен да је – попут многих других – уз помоћ својих другова побегао у Јужну Америку. Али недавно ме је консултовао један бивши аустријски дипломата, који је више година био у затворима „иза гвоздене завесе“ – најпре у Сибиру, а затим у московској Љубљанки. Док сам га неуролошки прегледао, изненада ме упита јесам ли познавао др Ј. На мој потврдни одговор, наставио је: „Ја сам га упознао у Љубљанки. Тамо је умро отприлике у својим четрдесетим годинама – од рака. Пре смрти био је набољи друг кога можете замислити! Тешио је свакога, живео према највишем етичком идеалу.Био је најбољи пријатељ кога сам сусрео у дугим годинама мог тамновања…“

То је повест др Ј, „масовног убице из Штајнхофа“. Како сад да се усудите да проричете понашање неког човека! Можете да предвидите кретање машине, аутомата; можете чак да предвиђате механизме или „динамизме“ човекове психе – али је човек више од психе…

…Људско биће није ствар какве су остале ствари. Ствари детерминишу једна другу, а човек коначно сам себе детерминише. Шта постане – у границама својих способности и своје околине – учинио је сам. У концентрационим логорима – тим правим заводима за тестирање – посматрали смо своје другове и били сведоци да се неки понашају као свиње, а други опет као свеци. У човеку се крију обе могућности; шта ће ко остварити зависи од његових одлука, а не од услова.“

Ово су два одломка са последњих страница (од укупно 115) књиге драматичног наслова Зашто се нисте убили? са поднасловом Увод у логотерапију и кратком ближом одредницом – Тражење смисла живљења. Написао ју је аустријски неуролог и психијатар Виктор Франкл за свега девет дана и она описује његово лично искуство из концентрационих логора у којима је провео три године током Другог светског рата.

Виктор Франкл је рођен у Бечу 1905. године и пре рата је докторирао медицину. Специјализирао је неурологију и психијатрију, са посебним акцентом на питања депресије и суицида. У периоду између два рата организовао је бесплатна психолошка саветовалишта за адолесценте у неколико европских градова. Његово залагање је било запажено кад је уочено да се током 1930. године није десило ниједно самоубиство међу младима у Бечу, где је Франкл имао саветовалиште. У периоду између 1940. и 1942. године, био је начелник Неуролошке клинике у Бечу у којој су се лечили Јевреји. Доводећи сопствени живот у ризик, давао је лажне дијагнозе душевно оболелим пацијентима, како би их спасао од нациста који би их подвргавали еутаназији. Иако је потицао из јеврејске породице, дочекао је нацистичку власт не напуштајући земљу: успео је да добије исељеничку визу за Америку, али је није искористио, јер није желео да напусти своје родитеље. Ухапшен је заједно са својом супругом и родитељима 1942. године и сви су депортовани у концентрационе логоре Аушвиц и Дахау, где су, осим њега, и страдали.

После ослобођења поново заснива породицу и бави се радом у области психотерапије. Оснивач је логотерапије. Објавио је тридесетак књига. Преминуо је 1997. у својој 92. години.

Књига коју препоручујем – Зашто се нисте убили? – има оригинални наслов Човекова потрага за смислом, и то је у ствари њена суштина. Она никако није једна од многих књига популарне психологије које су у последње време омиљено штиво многих читалаца. Један од многих детаља из ове обимом невелике књиге је и чињеница да су у концентрационим логорима често опстајали људи крхке физичке грађе, али образованији од осталих, који су и у тим условима пронашли смисао свог живота, најчешће у гајењу наде да ће после свега остварити неки свој животни циљ који до тада нису стигли. Ово је књига коју свако треба да има у својој личној библиотеци, непрестано надохват руке.


Весна Арсић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *