ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Парадокс српског писма и језика

ПРИЈЕ дан-два, поводом Спасовдана, у Источном Сарајеву отворена је Херцеговачка кућа, продавница органских производа, прехрамбених и козметичких.

Фото приватна архива

Врпцу су пресјекла двојица градоначелника, требињски и источносарајевски. А како се зове то што је отворено, ако вас туда пут нанесе, сазнаћете само ако знате енглески, па преведете Herzeg House, Organic Store. То је иначе успјешни малопродајни ланац требињског Аграрног фонда и дио требињске туристичке понуде, а нуди оно шта се по старим рецептима још увијек производи у херцеговачким домаћинствима. У преводу на српски, назив „херцеговачка кућа“ показује управо те фине нијансе семантике које разоткривају домаћински потенцијал херцеговачког села, здраве коријене и темеље на којима мора да почива друштво које претрајава вијековима и опстаје на херцеговачком камену. А снага села и природе сада је на цијени – пропагира се боравак у природи да дишемо чисти ваздух и ријешимо се стреса, да једемо здраву органску храну и да све то рекламирамо – на енглеском!

За разлику од нашег природног и здравосељачког у семантичком потенцијалу „херцеговачке куће“, Herzeg House, Organic Store је модерно, урбано и туђе, што му даје додатну вриједност бољег и тржишно пожељнијег?! И збиља не спорим да је у туристичкој понуди Требиња и осталих градова Републике Српске енглески назив фирми за које се туристи интересују врло прагматичан, али спорим што у презентовању српских производа на српском простору не постоји примарни назив на српском језику и што тај непостојећи српски назив није хијерархијски надређен енглеском.

Илустрација Тошо Борковић

У држави која цијени, штити и промовише сопствену културу то би било обавезно, ако већ није законом предодређено као незаобилазно. Да сам ја градоначелник (а сада бих већ према најновијем језичком Закону о родној равноправности Србије морала бити градоначелница) који ових дана у Републици Српској отвара Herzeg House, Organic Store, мени би било непријатно што представљам политику која се декларативно јако залаже за српски језик и ћирилицу! А оно тамо не да нема ћирилице, нема ни српског језика! И заиста, све политике које Србима у борби за власт испирају мозак, и опозиционе и позиционе без разлике, националним вриједностима као што су српски језик и ћирилица служе се као политичком штаком на коју се ослањају у ситуацијама када јавност губи повјерење у њихове идеолошке концепте иза којих не слиједе обећани резултати свеопштег напретка и добре егзистенције за обичног малог човјека.

Када политика не успијева на егзистенцијалном плану, онда се свашта обећава на есeнцијалном, са јасном представом о колективној психологији Срба да цијене слободу и националну културу, која се ствара и живи само у српском језику. Но, мало шта се од обећаног остварује, што показује и актуелни стаус српског језика и ћирилице. Можда се у Србији и не уочава колико је простор српског језика и српске културе девастиран, колико то уочава онај кога је живот оставио у Босни и Херцеговини и у Републици Српској, која се на том плану увија под сталним притиском разних међународних фактора и бошњачке политике и филологије које утиру пут доминацији босанског имена језика на територији БиХ и његовом институционализовању у оквиру образовног система Републике Српске, а преко њега и у осталим сферама.

Можда је зато и српском просјечном говорнику и српском лингвисти у Србији сасвим природно и демократски што се међу мањинским језицима одавно већ нашао и „босански“, као име које за српски употребљавају србијански Бошњаци. Србима у Босни и Херцеговини тиме је везан камен око врата, јер им национални босански идентитет путем имена језика као државног пријети још од времена аустроугарске анексије, а повампирио се са радикалном исламском политиком бошњачке већине у БиХ која на свим могућим пољима настоји да их одвоји од цјелине српског народа. У том програму, Срби или „босански православци“ су на „босански начин“ друкчији од осталих Срба, говоре „српском варијантом босанског језика“, само то још неће да признају.

Признање таквог статуса неће услиједити декларативно, али хоће временом, урушавањем српских идентитетских категорија и небригом о њима у пракси. А небрига се огледа и у наведеном примјеру некритеријалне најезде енглеског језика тамо гдје би српски морао бити неизоставан, као и у парадоксу ћирилице као суштинске доминанте националне културе која је скоро изгубила функционалну вриједност. Потврда томе има на све стране, а однос савременог говорника српског језика у свим наведеним подручјима, па и у Републици Српској најјасније рефлектују називи фирми и реклама – већ је за чуђење кад се на њима нађе ћирилица.

Врло често се у јавности и медијским дискусијама поставља питање на који начин сачувати и заштити ћирилицу. Да би се то постигло, да би ћирилица вратила статус који је имала прије најезде латинице – врло је дуг пут повратка, али свакако краћи од пута њеног прогона из савремене националне културе. Без доношења закона о језику и писму (што се одавно заговара), који би дефинисао однос службене, јавне и индивидуалне употребе писама, без његовања код младих културе памћења и чувања ћириличке писмености и у њој створених вриједности које народ одређују – ћирилица никада неће вратити свој стаус основног и обавезног писма које чува јединство српског народа у Србији и ван ње, а тиме и континуитет националне културе. Ако пак у српској филологији и државним институцијама постоји воља за добро осмишљеним и врло активним дјеловањем, тај велики циљ се може достићи.

ОДБАЧЕН ПРЕДЛОГ ЗАКОНА

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

Проф. др Миланка Бабић је редовни професор српског језика на Универзитету у Источном Сарајеву

22. 06. 2021. у 19:33
novosti.rs/c/kultura/vesti/1009302/zasto-drzava-stiti-cirilicu-paradoks-srpskog-pisma-jezika

One thought on “ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Парадокс српског писма и језика

  1. ЗАШТО ЛИНГВИСТИ И ДАЉЕ ПРАВОПИСНО БУКАВЛНО УБИЈАЈУ ЋИРИЛИЦУ?

    Мени је јасно зашто држава (власт у Србији) не штити ћирилицу, а не штити је јер је њој у знању остало оно „и латиница наша“. Мени је потпуно неразумљиво зашто лингвисти — који би требало сви да знају да латиниаца ни по ком основу није у српском језику наша– нормативно „штите“ ћирилкицу и даље на тај начин што задржавају на снази противустаавни правопис у двоазбучју. Потпуно је за сваког стварног зналца те пробелматике неразумљиво зшто српски лингвисти и даље на тај начин парвописно буквално убијају ћирилицу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *