Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

БЕСКРАЈНИ плави круг и у њему писац и професор др Драган Стојановић и његов роман “Тамна пучина” (едиција “Студентски град”, Београд 2020).

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

Аутор: Јованка Симић

Извор: Новости онлајн

One thought on “Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

  1. НОРМАЛНО ЕЈ АД ЉУДИ НЕ ЗНАЈУ; ЕВО ШАТ СЕ ОДНАХ МОРА УАРДИТИ АД БИ СЕ СРПСКА АЗБУКА ВРАТИЛА У ЖИВОИТ МЕЂУ СРБИМА

    Овај књижевник, верујем да је добар, можда и одличан у својој области. Разумем га зашто је о (српској) ћирилици иовако изјаавио: “Слутим разне разлоге зашто је са ћирилицом тако. Ниједно објашњење није ваљано. Нити има оправдања.” ОПоштено човек признајее да му није јасно азшто еј овакво стање у Србији данас с ћирилицом. Моја амленкост ћирилицом и проблеемом у вези с њом бавим се око 50 година као стручњак аз језик и писмо (проф. српсског језика и књижевности). Тек после толиког бављења тим проблемом, знам тачно у чему је проблем данас само у Срба с њиховим писмом. Српска ћирилиац је прежиевла вишее векова буквалног силоваања наад њом. Најпре су је заабрањивали окупатори Срба и уемсто ње наметали хрватску латиничку авријанту уместо забрањеене ћирилице. Кљључни проблем ћирилица је у Срба добила каада је Вук морао ада пристанее ад се у његову језичку рееформу српског језика убаци хрватско латиничко писмо гајица, званично и за Вука на Договору у Бечу 1850 њеага и Даничиаћ с хрватским лингвистима. Вук је, сигурно под притиском Беча, морао ад прихавти оно што није наментутто ниејдном другом језику и народу. Српском вуковском језику наметнута еј хрватска латиниац сда ви Хрвати уопшптее могли ад уђу у тзв. касније назваан “заједнички ејезик”. То је био једини језик у коме су биал успостављена два писма за исти језик у лингвистичком смислу.
    Док су се Срби (и њихови лингвисти) нешто питали у том језику, трајало еј српско ћириличко писмо као једино писмо Срба. Али убрзо, у складу с вишевеековном силоавњу над ћирилицом и српским народом, уведеено еј у “српскохрватском језику” као “друго”, секундарно” хрватско писмо. Комунисти су, и без формалне законом забарњене ћирилице успели од 1954. до 1970. и неке годиене ад суровом фавориазцијом хрватске абецеде ад све више спроводе јавну замену ћирилицее латиницом и међу Србима. Хрвати су сви писали увек свој језик само алтиницом, а Срби су били обамњивани ад су они једини на свету “боагти” заато што не само уче и знају, него почињу ад пишу свој језик и редовно латиницом. Најпре мало, паа пдод притисциам власти све више, а ћирилиац је све више, у складу с тим, замењиавна и напуштана. Уз то, извршебна еј силиовиат пропаганда како је латиница “јача”, “саавреемеениај”, господствениај”, а ћирилиац је “простачко писмо, “”сељако”, па онад и “анционалистичко”, чак и “фашистичко” како га данас зову многи антисрби који се зову “другосрбијанци”. И ту смо где смо с ћирилицом. Она се данас користи само у дражвним канцееалриајмаа, а у јавнсоти хрватскаа абецеада је скроз потисла ћирилицу и свеела је ан изузетке. Обмана о “богатству двоазбучај” само аз Србе дала је у лукавсоти одлуичан резултат. И данас многи Срби кад чују пиатњње “за које сте писмо”, они 90 одсто кажу “за оаб”. А лингвсити су их чак научили ад су то “оаб срспка писам”, што је лукаваа лааж да би је Срби лако “прогуатли”. И прогутало еј ту лаж за уистину 90 одсто Срба.
    После тачно 20 година нептекидног рада за ћирилицу и истину о њеној проапсти и нестајању у траајању дневно у Удружењу “Ћирилиац” (2001-2021) схватио сам беспоговорно оно што је ејдина истиан. Прво, данас је ћирилиац у нестајању. Проценее су ад ће се међу Србиам трагови ћирилицее налазити у јавнсоти још двадесет-тридеесет годиан, а онад ће, поготово ако уђемо у Европу (иако смо увек били у Европи), српска ћирилица ће бити брзо напуштена и прећи ће само на гробља православаца, где ећ остати мало дуже, све док нам неко не поруши гробове и спомеенуике, као што се то ради дуго на КиМ-у.
    А из толиког рада за ћирилицу атачно сам схавтио како је једино могуће сачуавти српссјко писмо за будућност. Да би српскаа азбука трајала, морало би беспоговорно да се уради: 1. Нормиарње (и) српског језика у Одбору аз стандардиазцију на једндонм ћчириличком писму (као што једно писмо инмају сви други народи). То је ејдино и у складу с Чланом 10. Устава Србиеј. Даклее, Устав Србије мораао би да се почбне приемњиавти у свему, паа и у вези с писмом у језику Срба. Друго, такођее у складу с Чланом 10. морао би ссе у закашњењу од 15 годиан напиасти Закон о службеној употреби језика и писама, али не за слиакње, као ддо сада, него аз примењиавње свуда. Треће, председник државе с оваквим ауторитетом морао би ад научи којее еј српсјко писмо, даа народду обајсни како је ћирилица силована и замењиавна и зашто и ад, онда, нареид властима и лингвистима даа одмаг урадее ово што сам споменуо у претходној тачки. Четвррто, веелика је обавеза либнгвистаа и стручњака за језик и писмо да одмах престану ад се играју с “богатством двоазбучја” које су они под конмунистима измислили само за Србе и да науеч само о ћирилици и њеној историји толико да о тоеме могу на часовиам српског хјезика ад објаашпњавају српским ђацима и да им објасне зашто је само Србима наметнуто друго писмо и зашто друго писмо нее уводи нико други осим Сраб.
    И, поето,м или која је атчка по ерду: сам наарод морао би мало да се више заинтеересзуеје аз своју истиниту историнју и да научее анакандно оно што су им ускратили наши историачри на лчасовима у школи. И најзад, српски лингфвисти терба, коначно, ад перстану ад буду сербокроатисти у лингвситици, да сами накнадно науче (на пример из мојих 16 књига о тоем; нико их није од лингвиста нааписао више од две, и то тек за последњих неколико година) и ад схвате ад им је лингвситика пдо комунистима била ненаучан, лажћан, обамњиавчка, погфотово у вези с писмом Срба. Треба, дакле, и последњи лингвиста да перстане да лаже да Срби имају д ва писмаа и ад перестану ад лажу (како то чине појединци у последњих 15-ак година и нешто више чак ад је Вук саставио хрватску алтиницу, а што нема никакве везе с Вуком. Вук је само први мјорао да прихвати да хрвати који се служе данас вуковским српским јееизком, нису хтели да тај језик пишу ћирилицом, па су им у Бечу притиском на Вуак, издејствоцвали ад Хрвати пишу тај језик алтиницом. Вук се морао сагалсити и у Бечу је договор о томе потписао тр5ом хрватском алтиницом, али ниеј било речи о томе да ће морати Срби да мењају своју ћирилицу. То еј дошло касбније с новим окуапцијама Срба, са законима о забрани ћчирилицее и наметању алтиницее. А у наметању алтинице Србиам комунсити су учинили највише, више од свих претходних окупатора, јер су комунисти били лукавији и, у негативном смислзу по ћирилицу и њено азмењиавње далеко мудрији од ОКУОПАТОРА. Онбуи су убедили (што мислом, што обмаанама, што насилно) Србе ад им еј боље да наапусте ћирилицу у корист хрватске абецееде. И то се, ево, готово остварилио. Да се не би затрла ћирилица у Срба, миора се спровести ово што сам навео малоопрее по тачкама од 1 до 5.
    Ето ад овај књижевник, ако ово прочита, може ад схвати како је и зашто снашло Србее па су напуштали своје писмо.

    (ОПРОСТИЕТЕ, МИСЛИМ АД СЛОВНИ ПРЕВИДИ НЕЋЕЕ ОЕМСТИ РАЗТУМЕВАЊЕ ОВОАГ ШТО ПИОСАВЕТОВАХ)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *