Oвакво научно дело, с овако искривљеноми наопаком представом о српском народу, његовој историји, знаменитим личностима, баштини и култури – пре свега је брука српских чланова Међународне словенске академије.
Недавно набасах на занимљив чланак-хвалоспев др Зорана Милошевића: ВЕЛИКИ НАУЧНИ УСПЕХ: Објављена Словенска енциклопедија у три тома. Трокњижје је изашло пролетос у издању Института руске цивилизације из Москве и под уредничком палицом Олега Платонова. Усред корона-луднице, оваква вест ме заиста обрадовала, па у први мах и не обратих претерану пажњу на уочљиву збрканост и местимично потпуну несувислост Милошевићевог приказа: чланак је очито писан наврат-нанос, без, са становишта његовог писца изгледа сувишног, удубљивања у предмет.
На ово ћу обратити пажњу тек доцније. Засад прелазим на страницу Института руске цивилизације, преузимам све три књиге (доступне су у ПДФ формату), са сладосним предокушајем задовољства жудно започињем „листање“… За почетак ме, наравно, првенствено занима како је у енциклопедији приказана моја земља: насумице бирам одреднице везане за Србе и Србију, ишчитавам… и остајем као поливен хладном водом:
Млада Босна је била српска револуционарна терористичка организација. Држава што се назива Црна Гора у XIV веку је чинила кнежевину Цету(!), која је зависила од Србије. Руђер Бошковић је истакнути хрватски научник, сва дубровачка књижевност, језик и култура су само хрватски, као што су и Лика или Војна граница хрватске историјске области. А и Шћепан Мали био је Хрват. Стефан Урош IV, прозван Душаном зато што је задушио свога оца, био је највећи српски владар…
Олег Анатољевић Платонов, по образовању економиста, писац и приређивач неколико стотина књига на историјске, политичке, философске и економске теме, није личност непозната српском читаоцу, али овде је умесно да се, ради оних слабије обавештених, овлаш осврнемо на личност састављача енциклопедије. Понешто из његовог обимног опуса је већ превођено на српски језик, и то је имало извесног одјека у нашој, посебно родољубивој јавности. С разлогом. Један од оснивача и директор поменутог института, Олег Анатољевић је у низу својих истраживања раскринкао или озбиљно уздрмао неке дубоко уврежене заблуде и схватања кад је у питању руска и светска, нарочито скорија, прошлост; зато је од стране извесних моћних и утицајних, иначе јако либералних кругова, брзо био жигосан као „теоретичар завере“, „порицатељ холокауста“, „антисемита“, па чак и као „душевни болесник“.
Платоновљеви моћни непријатељи нису се зауставили на жигосању и клеветама. Уследили су полицијски претреси у просторијама Института руске цивилизације, саслушавања сарадника института, заплене рачунара и књига и, као врхунац, 2018. године је против самог Платонова покренут судски поступак. Због тобожњег „распиривања верске, националне итд. мржње“, које су тужитељи пронашли у једној књизи о Ивану Грозном (!), где се Платонов потписао само као уредник (чак није био ни њен издавач!) те пар његових научних радова о Протоколима сионских мудраца (један од њих – Загонетка сионских протокола – преведен је и на српски) – све на основу закона донетог годинама након објављивања „осумњичених“ књига. Било је у недавном времену сродних кривосудних поступака и у нас, па да не дужимо више о томе, читалац се већ досећа о чему је реч.
Није ствар у томе да се Олегу Платонову као научнику нема шта приговорити. Историчар Петар Мултатули, рецимо, и сȃм „обележен“ као националиста и (бар кад су у питању неки преломни догађаји у руској историји) близак по гледиштима Платонову, овоме замера сувишак емотивних и недоказаних исказа. Али. Чињеница да се на научника насрће голом силом уместо разложном расправом, фарсичним суђењима уместо противдоказима, по правилу речитије од свега говори да је научна заснованост његових налаза ипак претежнија од њихових мањкавости. И то у најмању руку. Узмимо да су макар својом огромном количином његове књиге извршиле известан повољан утицај у правцу подизања националне самосвести, поноса и достојанства, покретања на размишљање… А то се никако не поздравља, такве ствари су жестоко супротстављене владајућим токовима у јавном животу.
Олег Платонов је, дакле, доказани руски родољуб и словенофил. Лоше намере према било ком словенском народу, па ни према Србима, њему се никако не могу приписати.
Откуда онда оваква књига? Идемо редом. Враћамо се на почетку поменутом приказу др Зорана Милошевића, уколико се овај урадак уопште може назвати приказом. Јер, у питању је крпеж један од текста, претежним делом састављеног од што дословно преписаних, што препричаних делова из Платоновљевог предговора енциклопедији, простог набрајања извесних мање или више познатих имена наших сународника заступљених у том трокњижју, с тек понеком сопственом и, како већ напоменусмо, углавном уопштеном и несувислом опаском – у смислу величанствености оствареног подухвата, похвале научности и срчаности главног уредника итсл. Очито је да цењени др Милошевић пишући свој састав није претерано напрезао свој академски мозак. Па хајде онда најпре да, његовим трагом, разберемо ту хваљену научност састављача енциклопедије; у овом конкретном случају, то питање је за нас од кључне важности.
„Да је уредник поштовао научне методе – вели др Милошевић – сведочи и чињеница да је први том буквално започет са објашњењем ко је Фикрет Абдић“.
Млади смо и неуки, те нам заиста није јасно у чему је изузетност тог научног метода, па га је неопходно посебно истицати? Досад живесмо у заблуди како је у енциклопедијским издањима излагање грађе азбучним редом најобичнија, самоподразумевајућа ствар? Да је, рецимо, концепција енциклопедије захтевала да у њу буде унет појам абажур, први том био би буквално започет са објашњењем шта је то абажур.
Невоља је, међутим, у томе што састављач енциклопедије пада већ на том основном правилу. Ако је уобичајено да одреднице о личностима буду нанизане азбучним редом по презименима, то су код Платонова оне поређане негде с презименом, а погдегод и с личним именом на почетку, без видљиве доследности или неког уочљивог правила; тако у II тому на стр. 274-275 имамо одредницу ЊЕГОШ Петар Петровић, а мало даље, на стр. 451-452 одредницу ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ. Притом је у првој одредници он црногорски песник и државник, а у другој – владар Црне Горе, југословенски песник и просветитељ (на овакве противречности ћемо се још враћати). Могуће је да сличних удвајања има још, али питањем редоследа се даље нисмо бавили; оно је уопште узев ситница према ономе што следи…
Поглед нам се задржава на одредници ВЕЛИКА СРБИЈА (I, 263). Читамо:
ВЕЛИКАЯ СЕРБИЯ, территория на Балканах, исторически принадлежавшая сербскому народу, части которого в разное время были отторгнуты от него. Совпадает с компактным расселением сербско-черногорской этнической общности. Включает территорию Сербии, Сербской Республики Боснии и Герцеговины, Сербской Краины, Черногории, отдельные районы на севере Македонии и Албании, на юге Венгрии и на западе Румынии. Среди сербской общественности (в т. ч. политических и религиозных кругов) поддерживается проект создания государства Великая Сербия, которое станет основным форпостом Православия в Европе. В н. 1940-х эту идею пытались проводить в жизнь сербские четники Д. Михайловича, в 1990-х – н. 2000-х – президент Сербии С. Милошевич, лидеры боснийских сербов Р. Караджич и Р. Младич, лидеры краинских сербов М. Бабич и М. Мартич, руководитель Сербской радикальной партии В. Шешель, глава Партии сербского единства Ж. Ражнятович-Аркан, иерархи Сербской православной церкви.
Значительная часть сербов верят в то, что рано или поздно этот проект будет осуществлен (подвлачења наша – Д. Б.).