Да ли су два писма богатство српског језика

Проф. др Горан Белојевић

Мислим да је полемика о писму српског језика на страницама најугледнијих српских дневних новина „Политике” од великог значаја за српски народ. Имао сам прилике да чујем сасвим опречне ставове цењених колега из разних струка. То је нормално, јер нема области живота у којој језик и писмо нису важни. Изнећу нека своја језичка искуства. Пример број један. Организовао сам међународни медицински конгрес у Београду 2013. године. Званични језици били су српски и енглески, а званична писма српска ћирилица и енглески алфабет. Учествовали су научници из бивше Југославије и целог света. Никакав проблем нисам имао са учесницима чији је матерњи језик хрватски, бошњачки, црногорски, македонски или словеначки. Они су се опредељивали које ће писмо и језик да користе од та два.

Пример број два. Руси, Бугари и Македонци сву медицинску литературу на свом језику објављују ћирилицом. За латинске и енглеске називе користе латиницу и енглески алфабет. Медицински факултет у Београду, где радим већ 36 година, 95 одсто уџбеника објављује на хрватској латиници. Разлог не знам. Пример број три. Београд и други српски градови преплављени су помодарским и неправилним натписима попут „цаффе”, уместо једноставног и лепог „кафе” или „кафић”. Подсетићемо се да је правилно француско „цафé”.

Пример број четири. Многи Срби летују у Грчкој и  вероватно су приметили да Грци свуда пишу грчким писмом. Не интересује их што већина странаца то писмо не разуме. Нека науче! Па то је колевка европске цивилизације!  Латиницу Грци користе само за оригиналне енглеске називе. И они су се извесно време замајавали са два писма, па су дигли руке када су видели где то „богатство” води. Пример број пет. Погледао сам излог угледног српског издавача књига у Главној улици у Земуну. Ћирилица је антиквитет који треба да се тражи лупом.  Богатство? Ја бих пре рекао језичка тортура за Србе.

Пример број шест. Шетао сам недавно Подгорицом. Ћирилица је нестала. У земљи Његоша. Богатство? Ма хајте, молим вас! У закључку, тачно је да су четири званична језика у региону, српски, хрватски, бошњачки и црногорски лингвистички један језик. Међутим политички, они то нису. А политички је и те како важно и писмо. Пошто су писма хрватског, бошњачког и црногорског језика искључиво латиница, ми Срби треба да се манемо „измишљања кривих Дрина” и уведемо искључиво српску ћирилицу као писмо српског језика, засновано на генијалној Вуковој мисли: „Пиши као што говориш, читај како је написано!”

(Новица Коцић)

Аутор: Горан Белојевић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду

Извор: Политика

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.