Дан када су трстенички клинци плакали

У свемир је полетео као пилот авиона, а вратио се као легенда. Јуриј Гагарин, човек из прошлости који је ушао у будућност, човек нада, човек који је Русију упрегао у свемир.

Јуриј Гагарин

Тог 28. марта 1968. године, отац је дошао са посла и затекао нас испред зграде како се играмо. Вечерње новости које су увек биле задњем џепу овога пута носио је у руци. Показао ми је насловну страну на којој је писало “Погинио је Јуриј Гагарин”. Јуче 27. марта 1968. године, у тренажном лету погинуо је Јуриј Гагарин….. Погладио ме је по коси и отишао кући рекавши да дођемо на ручак. Мој брат, Зека, Раде, Милан и још неки су видели да се нешто десило питали су ме шта је било. Кад сам им рекао сви су занемели. Иако мали, знали смо све о цару висина, о селу Клушину близу града Гжатска, о његовом страдању за време рата и о путу до свемира.

Грб града Гагарина

Први је заплакао мој брат па сви остали. Седели смо тада  на степеницама Солитера “А” док нас чика Србин онако мусаве није отерао кући, где смо наставили. То је био једини пут када смо жалили странца, који то није био.

Драга Русијо, хвала ти што нам даде таквог јунака. Нама Србима ће сигурно остати у срцу и души.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

4 thoughts on “Дан када су трстенички клинци плакали

  1. О смрти Јурија Гагарина свашта се прича. Једина истина је да је први и једини.

  2. Изузетан догађај, изузетан човек које ће цели свет памтити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *