“Господин Прохарчин”, приповетка Достојевског

    Тешко разочаран због лошег тумачења и пријема романа Двојник, Достојевски се удаљио из круга окупљеног око часописа Савременик. И тада, 1846. године, ствара приповетку Господин Прохарчин  инспирисану истинитим догађајем.

    Прича описује живот тврдице Прохарчина. Он живи изузетно лоше, скромно једе и спава на душеку директно на поду. Његова газдарица и остали станари га жале. Међутим, после његове смрти, они су на крају открили да је човек био, у ствари, богат, а добровољно је живео сиромашно. Он је своје богатство крио у душеку.

    У овој приповеци Достојевски потпуно другачије третира главног јунака. Главни лик је мали човек који сања о моћи коју види у новцу. У овој приповеци Достојевски открива страст и порок главног јунака којих није било код ранијих ликова, а који се овде приказују као друга врста афирмације пониженог.

    Овако почиње ова мајсторски написана приповетка на познату тему о тврдици:

    „У стану Устиње Фјодоровне, у најмрачнијем и најскромнијем куту, становао је Семјон Иванович Прохарчин, човек већ у годинама, добронамеран и трезвењак. Пошто је господин Прохарчин, као нижи чиновник, примао плату сасвим адекватну његовим службеничким способностима, Устиња Фјодоровна није могла ни у ком случају добити од њега за стан више од пет рубаља месечно. Неки су говорили да је она ту имала свој посебан рачун; али било како било, тек господин Прохарчин је, као у инат свим својим клеветницима, постао чак газдаричин љубимац; схватајући ту реч у племенитом и поштеном значењу.

    Треба рећи да је Устиња Фјодоровна – веома достојанствена и расна жена, која има посебну склоност према масним јелима и кафи, и с муком издржава постове – имала још неколико таквих стнара који су плаћали чак и два пута више од Семјона Ивановича, али пошто нису били мирни, већ, напротив, сви до једног злурада исмевала њеног женског положаја и сиротне незаштићености, много су губили у њеним очима, и, само да нису плаћали за своје собе, она не само што их не би пустила да станују код ње већ не би хтела ни да их види у свом стану.  

 

Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *