Вршачки новинар Иван Бабић отворио први приватни Музеј медија у Србији

Фото Ј. Ј. Баљак

СВЕ тајне новинарског заната крију се у старој породичној кући познатог вршачког новинара Ивана Бабића.

Више стотина старих апарата и предмета које је прикупљао последњих деценија, сведоче о томе каквим су се све вештинама служили новинари, нарочито дописници националних медија, како би правовремено послали текст, фотографије и видео-материјал редакцијама у Београду.

Сведоче и о томе како је техника брзо напредовала, јер је све те кабасте експонате одавно прегазило време. Млађе генерације и не знају чему су служили шапирографи, телепринтери, телекси, факсови, магнетофони и пејџери, нити како су изгледале прве телевизијске камере и штампарска слова која су се ручно слагала, а које Бабић складишти у својим витринама.

ПИОНИР У СВЕМУ

ОВАЈ музеј штампаног, телевизијског и радијског новинарства није једина ствар коју је Бабић покренуо први у Србији. Пре 27 година основао је и прве приватне новине у тадашњој Југославији – “Вршачке вести”, које опстају и данас. По уређивачкој концепцији оне се разликују од класичних недељника, јер је велики простор дат читаоцима, који пишу ауторске текстове о разним темама.

ЗАТО је Бабић решио да свој стари дом претвори у први приватни музеј медија у Србији, који већ прима посетиоце, а у пуном сјају би требало да заживи на пролеће.

– Годинама сам из комитета, разних предузећа и од приватних власника узимао све те старе предмете, јер ми је било жао да заврше на депонији. Идеја о музеју родила се тек када сам пре неколико година затворио своје две радио-станице Патак и Кицош, чије су се просторије налазиле у овој кући. Оба студија, са комплетном техником и садржајем, сада су важан део музејске поставке – започиње овај разговор, за “Новости”, чувени вршачки медијски маг, који у свом власништву има и телевизију Лав и недељне новине “Вршачке вести”.

ЕКСПОНАТИ Писаће машине и фото-апарати у првом приватном музеју медија у Србији
Фото Ј. Ј. Баљак

У својој богатој колекцији има и преко 5.000 црно-белих радних фотографија, које је својевремено сам развијао у комори, радећи као дописник “Политике експрес”. Ту је и преко 3.000 филмских трака са снимцима старог Вршца, више хиљада ЛП плоча, као и укоричена сва издања локалних новина од Другог светског рата до данас. Чува и готово све своје и текстове других вршачких дописника, који су објављени у националним медијима у последњих 40 година.

– Добар део историје Вршца био би бачен да га ја нисам сачувао. Такву ретку и богату, снимљену и архивирану документацију немају ни неке државне установе задужене да се историја не заборави – истиче Бабић.

АПАРАТ СА МЕХОМ

МЕЂУ стогодишњим писаћим машинама, Пупиновим телефонима, телевизијским камерама и разним фото-апаратима (од чувене “смене 8” до првих “дигиталаца”), налази се и стари фото-апарат са мехом и црном марамом, који се до шездесетих година користио у чувеној вршачкој фотографској радњи “Фото рекорд”. Произведен је 1936. у Болоњи, у Италији, а Бабић га је, као и већину својих експоната, спасао од одласка на депонију.

ВЛАСНИК музеја седме силе присећа се и како су он и његове колеге некада слали материјал за Београд док није завладала ера интернета и мобилних телефона.

– Када је нешто било ургентно, сатима смо чекали у реду у пошти, како бисмо ушли у телефонску говорницу. Због крчања на вези, морали смо да вичемо док диктирамо текст стенографу, тако да су присутни Вршчани и пре изласка новина могли да чују најновије вести – шаљиво објашњава Бабић.

– Фотографије и видео-материјал смо слали редовним аутобуским или возним линијама, које су редакцијски курири преузимали на станицама.

Рубрике, које нису биле везане за време, до редакције су “путовале” обичном поштом два-три дана.

Данас, када се све решава само једним кликом на компјутеру, незамисливо је да се тако нешто радило пре свега тридесетак година. Зато су све те Бабићеве приче, које ће бити саставни део ове јединствене музејске поставке, важне за очување историје вршачког, али и историје новинарства уопште.


Аутор: Јелена Ј. Баљак

Извор: Новости онлајн

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *