Век авалског бунтовника

Поновни сусрет с делом Љубомира Мицића у предвечерје стогодишњице часописа „Зенит” и епохалног Манифеста зенитизма

Љубомир Мицић у Паризу 1935.(Фото: Википедија)

Jа нисам рођен да бих лагао свој народ, нити да бих га поткрадао, издавао и заслепљивао – рођен сам да га научим да буде оно што јесте, да га натерам да мисли слободно, да дубље проучава оно што му се даје, да спозна своје мане више него врлине, да му помогнем да користи своју снагу које није свестан, да заблиста унутрашњом светлошћу која му није знана.

Овако је Љубомир Мицић (1895–1971), песник, прозаиста и драмски уметник писао пре више од осам деценија, кад је свет био млађи, а вероватно и луђи него данас. У повести српске културе вероватно не постоји већа громада коју смо скрајнули и маљевима очукали, вероватно и несвесни због чега то чинимо, од овог оснивача зенитизма, покрета који је, за разлику од суматраизма и вишеградизма, и данас свеж и актуелан, као да је јуче настао.

Мицићево дело „Барбарогеније децивилизатор” (изворно обнародовано у Француској 1938. под насловом „Barbarogenie le Décivilisateur”) у Србији је последњи пут објављено 1993. године са заштитним знаком издавачке куће „Филип Вишњић”, у едицији „Албатрос”. Одавно те књиге нема у продаји; зато на интернету, иако је скромно опремљена и невелика обимом – око 170 страница, укључујући поговор Виде Голубовић – достиже цену од три, па и четири хиљаде динара. Тражена је.

„Моје име, Барбарогеније, јесте једна врста синтезе љубави и мржње”, пише Мицић у овом роману-планини (ако постоји роман-река, што не би постојао и роман-планина, нарочито ако је реч о најмањој и највећој нашој планини, Авали, или „српском Олимпу”, како то каже агилни промотер децивилизације). „Дугујем га истовремено својој мајци, небројеним непријатељима, свом оцу и самом себи. Али вређајући ме у зору мог живота, морални злочинци нису знали да тако вређају споменик незнаног јунака, који је нико други до мој отац.”

Мицић је у исказу увек јасан, недвосмислен. Као, уосталом, и мати његовог Барбарогенија, Вила Моргана, која овако учи своје чедо: „Знати умрети велика је уметност, већа и храбрија него што је знати лагати и од тога живети.”

Отуда и сам Мицић, кроз свог јунака, „авалског бунтовника”, поручује:„Још данас ћу подметнути ватру у суве гране трулог друштва. Истом ватром ћу ударити на све паразите диљем Европе, учинићу то да бих вратио духовну слободу људима, животињама, храстовима, кедровима, тополама, како би могли слободно да дишу. Да и они могу попут сунца да досегну свој властити зенит”, проговара Мицић кроз свог Барбарогенија, наглашавајући да је „зенитизам – покретачка снага сваког човека”.

„Барбарогеније децивилизатор” излази управо у години кад ће на месту разореног средњовековног града Жрнова, уз нечујан ехо клетве која је пала на рушитеља Александра Првог Карађорђевића, нићи Мештровићев споменик Незнаном јунаку. Уверен да „’Југословени’ као неодређени пол привлаче цео свет да ради против српског духа земље”, Барбарогеније упозорава своје сународнике:

„Изађите из џунгле лажних Европљана, изађите брзо, у опасности сте! Постаните поново варвари, најбољи међу вама су то одувек, а да и сами то не знају. Варвари чине праву елиту свих народа. (…) А живот цивилизованог човека? Он је сада само пространи затвор који слепо хвале професори, интелектуалци, новинари и политичари! А јесте ли приметили да све прелази у руке зеленаша и мешеатара, у руке уцењивача и хипокрита који су уништили Европу, који су је дотле уназадили да је сада највећа пијаца људског достојанства? За узор вам предлажу лопове”, писао је Мицић неколико година пре него што ће се на Стари континент спустити непрозирна копрена Другог светског рата.

Барбарогенијева Србица, учитељица у коју се јунак Мицићеве прозе загледао на Авали још у раном поглављу „Тек рођен, а већ заљубљен”, слути да њен случајни изабраник или изабрани случајник не жели, заправо, да га народне масе мазе и пазе.

„Признати себи да је заљубена у Барбарогенија за Србицу је било истовремено и искушење и мучење”, пише спиритус мовенс зенитизма, с тим што је Србица, одлучна у науму да „остане верна његовом духу, као и својој скривеној љубави, за коју он можда није знао”, своју уздржаност оправдавала плахом нарави свога суђеника: „Јер он би се љутио када би сазнао да га неко воли.”

Наједио би се, можда, и један од споредних ликова у роману-планини „Барбарогеније децивилизатор”, авалски сељак, кад би знао да ћемо га цитирати, као што би се, биће, изнервирао и сам Мицић, будући да је сељак, после громопуцателног говора који је одржао, успео и да разочара Барбарогенија. Али речи авалског сељака, изговорене у живописном, распусном вртлогу тридесетих, звуче баш као да смо их чули од неког прадеде кога смо на овом свету затекли и могли да додирнемо у време кад је био у снази:

„Пева вам се химна машинизма, да, да, а не каже вам се да је машинизам само најстрашнија тиранија која прети свету. (…) Да, тиранија машинства и моторизације прети човечанству. Она тражи потпуно потчињавање човека, тј. нас самих, наших душа. Зато вам вичем: пазите се машине, која је пре непријатељ него пријатељ човеков! Љубав према цивилизацији и љубав према човеку немају ништа заједничко.”

Идуће године навршава се тачно један век откако је Љубомир Мицић 1921. покренуо часопис „Зенит” и, заједно с Иваном Голом и Бошком Токином, објавио Манифест зенитизма. Недуго затим ушао је у сукоб с Мирославом Крлежом, и то ће Мицића много коштати у послератној Југославији, кад се Крлежа винуо високо у хијерархији коминтерновске монархије. Можда би се, штоно Србица рече, Барбарогеније и наљутио кад би знао да га ми данас волимо, али нека га – нек’ се наљути.

 

Аутор: Владимир Д. Јанковић

Извор: Политика


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *