Апсурд над апсурдима

 

Илустрација, Фото: Принтсцреен/Тwиттер, Марина Лопичић, Драгана Удовичић, Драган Кадић

Све би то имало смисла да Срби и Хрвати нису живели заједно у СФРЈ и говорили истим језиком с разлиčитим нагласцима, а опет се добро разумевали

„Дружба Пере Квржице“ Мате Ловрака култни је дечји роман уз коју су одрастале многе генерације. У центру пажње поново се нашао након што се на територији Србије у овој години појавило издање преведено са хрватског на српски језик.

Преведен на српски, наслов ове књиге, сада је „Дружина Пере Квржице“, а на првој страни стоји име и презиме преводиоца.

Све би то имало смисла да Срби и Хрвати нису живели заједно у СФРЈ и говорили истим језиком с различитим нагласцима, а опет се добро разумевали. Деца у Србији су читала хрватске писце, и обрнуто, и тако су сви имали богатији речник и општу културу.

Српскохрватски или хрватскосрпски језик је који се говорио током читавог XИX и XX века, а назван је према границама језичког подручја на коме се говорио. Овај језик уједно је и највећи јужнословенски језик који је као матерњи говорило око 19 милиона људи на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије, у којима је под различитим називима имао статус службеног језика.

И не само то, све до 1990. године, попут других већих европских језика био је заједнички полицентрични стандардни језик Бошњака, Хрвата, Срба и Црногораца, јер се састојао од својих варијанти: хрватске, српске, босанске и црногорске.

фото: Принтсцреен/Твитер/@Бејлербе23

Ова књига није први феномен ове врсте. Књига „Влак у снијегу“, такође је преведен на српски језик па је понео назив „Воз у снегу“.

С друге стране „Временски дарови“ Зорана Живковића први је српски роман преведен на хрватски језик.

Шта српски писци мисле о овоме?

Колико је смислен или бесмислен превод „Дружбе Пере Квржице“ ? Да ли је за оваквим нечим било потребе? Да ли је заиста могуће да је рано издање ове књиге неразумљиво оним који говоре српски језик, питали смо српске писце – Матију Беćковиćа, Дејана Стојиљковиćа и Игора Маројевиćа.

Дејан Стојиљковић је за Еспресо.рс рекао како у време када је он био дете, деца нису имала проблем са разумевањем и читањем те књиге, као и да је била међу најомиљенијим. Превод сматра покушајем „политичке коректности“ и „балканском будалаштином“.

– Ја сам одрастао у СФРЈ тако да у моје време деца у Ниšу, дакле, у Србији, нису имала проблем са читањем и разумевањем те књиге. Дапаче, била је једна од најомиљенијих. Као и серија „Смоговци“ и стрип „Алан Форд“. Тако да то „превођење“ сматрам одразом малоумне политичке коректности и типичном балканском будалаштином – рекао је он за Еспресо.рс.

Матија Бећковић имао је кратак и јасан одговор. Његов став је да је то први превод који се не разликује од оригинала.

– То је први случај да се превод не разликује од оригинала – јасан је Бећковић.

Игор Маројевић није чуо за овај „случај“ превода, али се осврнуо на роман „Влак у снијегу“ истог аутора, који је како каже, недавно код нас постао „Воз у снегу“.

– Такви апсурди се дешавају увек када се струка повуче испред политике. С друге стране, стотине хиљада људи су погинуле да бисмо дошли до разлиčитих државица уместо једне, релативно велике, и да би свака од њих имала, политички а не лингвистички гледано, засебан језик. Ако је веć тако, као што апсурд на овим просторима одавно не треба да чуди, не само да ме овај апсурдни превод не изненађује, него ми се чини да ће се испоставити да се он надовезује на зачетке неминовног тренда превођења одавде онде и вице верса. Тај тренд је започет, колико знам, преводом једног српског филма на хрватски на чијој је пројекцији део тамошње публике вриштао од смеха, ако не филму, онда преводу. Што се нас тиче, у језичкој пракси смо се одрекли заједничких речи из старословенског као да је наш језик толико богат да допушта луксуз одрицања, па претпостављам да су овакви пројекти права прилика да оверимо то луксузирање – рекао је Маројевиć.


Извор: Еспресо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.