Сећам се… Улазим са Владиком Артемијем у кабинет важног Сенатора Војновића… Већина Срба у САД верује лажима ”вођа” ”српске заједнице” у Америци да је сенатор Србин али је једино ”српско” код њега то проклето презиме које не може да промени и да се реши тог бремена које деценијама носи. Оно му само ствара неприлике одкад је ушао у политику користећи се њиме како би добио гласове локалних Срба и осталих православаца у савезној држави Охаји. Вешто је скривао чињеницу да је заправо паписта и да је потпуно прешао на страну словеначког дела својих предака. С обзиром да Срби и православци генерално веома мало пара дају политичарима за кампање, давно се сенатор посветио доказивању својим власницима, који се у фином друштву називају донаторима, да ће то српско презиме моћи да буде искоришћено за утицај на америчке Србе и за обезбеђивање места за човека верног Западу у свим српским организацијама, одборима и активностима . И зна сенатор да ће га газде одржавати на том лагодном положају само ако посвећено ради на роварењу против Срба скупа са осталим тројанским коњима из Охаја, који су успели да необавештене и наивне Србе убеде да су Срби и православци. Један, који је повео хајку на Владику, и за то добио владичанску круну, је убедио Владику да ће Србима на окупираном Косову и Метохији посета сенатору Србину донети олакшање и бољитак. Дакле… Улазимо код сенатора. Све је у кабинету намештено како би убедило госта у моћ сенатора – ту су дипломе, ордење, медаље, фотографије са важним личностима… У очи упада она са Врховним мостаџијом града Рима. Западњаке (и другосрбијанце!) би то опчинило.
Владика ми упућује значајан поглед и као да ми каже, Био си у праву, брате Вишеславе, он је паписта! Ја сам покушавао да Владики објасним да је та посета само губљење времена и да ће само доживети разочарање и притисак да попусти шиптарима и захтевима НАТО-а али је он хтео да покуша све што се може учинити за народ и Цркву. Сенатор љубазно дочекује Владику а иза њега се лукаво смешка политички комесарчић, млади и скоро невидљиви надзорник политичке коректности сенатора, управо онакав каквих је пун Конгрес – свака канцеларија га има – неприметан а свеприсутан, сенатори и конгресмени се труде да га забораве али им срце трепери у страху да ће дојавити чак и најмању политички грешну мисао, ако им се усуди таква да их посети у већ готово потпуно немислећем мозгу. Нису они ту да мисле већ да спроводе у дело партијску директиву империје! Сенатор је висок и витак, надноси се над нашег Владику, измученог постом и страдањима. Војновић већ показује да верује да је превладао, јер све америчко ја веће, највеће, најмоћније, а тај провинцијски поп шизматичке јереси са смрдљивог Балкана је засигурно већ схватио с ким има посла. Седамо – ја, наравно, последњи, јер сам нико и ништа, само ту да будем језик Владике и за саопштавање наређења њему. Сенатор је љубазан и мио, нада се да је Владика задовољан посетом Вашингтону, да је схватио колико је Америка посвећена бољем животу на ”Косову”, да и Срби треба да схвате да ће им бити боље кад престану да се јогуне, и да ће суживот у мултикултури, на челу са великим пријатељима САД, и савезницима НАТО-а, Хашимом и Харадинајем, бити једна бајка, само да се Срби покоре и да Владика призна ”легитимну” владу, и да пристане да шиптари поново саграде цркве које су попалили и оскрнавили. Подсећа Владику на славне Србе из прошлости, који су били мудри и кооперативни, и који нису прошли као они који су се залуђивали примитивним идејама о суверености, национализму и неприхватању прогреса. Владика смирено све слуша и чека да сенатор прекине своје доказивање послушности комесарчићу из ћошка. А мора и да му одржи лекцују из ”америчког државништва” јер ће за деценију-две тај жутокљунац да седи у сенаторској канцеларији кад испече занат. Сав блиста од самозадовољства и визионарства. Свако бескичмен и љигав би се већ препустио, као свиња у каљузи, кашкању у просутим идејама и мудростима сенатора, и све би се завршило по устаљеном обичају: стисак руке, изјава верности и поверења Америци и њеним вредностима, обећање кооперативности, и вешто прошење донација и јавне похвале на Гласу Америке о важности посетиоца, како би домаће пучанство добило илузију да његов представник ради за његово добро. Али… Владика почиње своју реч и ја доживљавам да по први пут за више од две деценије осећам понос, и да верујем да никада нећемо бити покорени и изгубљени јер пред мојим очима тај мали, намучени монах израста у Див-Јунака и Пророка Господњег, и по први пут из мојих уста теку преводи речи једног не само Србина већ Праведника и Сведока Истине. А све благо, смирено, очински и братски, али неумољиво и разарајуће – прво за политичког комесара, који као да је појео најљућу папричицу, сав зајапурен, презнојен и као на ужареној плотни – а онда и за сенатора, који, слушајући Владикине речи, под његовим благим али судњеданским погледом, почиње да се топи као восак пред пламеном, како то каже Молитва Часном крсту, и као да се пред мојим очима заиста физички смањује, и гужва се у отпадак човека, претварајући се у оно што заправо и јесте – у бездушни испухани мех који заудара на све гадости које је починио да би имао дозволу да седи у тој заправо безличној канцеларији и глуми част и чест Америке. Владика устаје, направи мали наклон гњидици у фотељи, и каже: Ајмо, брате Вишеславе. Ми овде немамо шта да тражимо. Спас је само на Косову!
Окрете леђа изгубљенима и остави их у лажи и поразу.
Ја, журећи за њим, помислих да врата кабинета нису довољно висока за таквог Небеског Весника.
Нека му је Вјечнаја Памјат међу Србима!
Царство Небеско га је већ дочекало анђеоским мноштвом.
Шта смо могли сазнати о новом животу филма Марш на Дрину поводом Дана примирја тј. Дана победе 2020. годинеа сам Дан победе, 11. новембар, односно на „дан примирја“, како се ова годишњица од 2012. назива шифрама политичке коректности, Јавни сервис Србије (два пута!) приказао је играни филм Марш на Дрину Жике Митровића из 1964. године, обележавајући тиме величанствену победу Србије у Првом светском рату, што се, иначе, догађа о свакој прилици када треба филмски означити највећу колективну жртву српског народа у новијој историји или уприличити њену апотеозу. То је зато што је већ више од педесет година Марш на Дрину Жике Митровића једини играни филм иоле достојан ове жртве. Прво, јер су за пола века авнојске Југославије голгота и победа српске војске била филмски табу, нешто о чему се нису смели снимати филмови. Друго, зато што су се други филмови и ТВ серије, снимљени последњих година, испоставили као сасвим недостојни ове теме. Тачније: боље да никада нису ни били снимљени. (Иначе, „дан примирја“ је у потпуности део историјског инжињеринга уведеног после прећутног договора Макрона и Меркелове да већ једном „закопају ратну секиру“ и стогодишњицу краја Првог светског рата, 2018, обележе заједно, у евроцентричном духу; не као дан победе једних, а пораза других него као договорни дан примирја; као да се ова победа и пораз могу договaрaти кроз историју, односно, како је сада пожељније рећи, културу сећања. Какво је место Европска унија одредила Србији у овом историјском инжињерингу могло се исте године видети испод Тријумфалне капије, где на почасном месту није седела Србија него садашњи хашки оптуженик за ратне злочине Хашим Тачи. А прави допринос Србије у контексту „дана примирја“ дефинисала је тек пре неки дан ТВ станица Н 1 усред Београда: „Србија је дала нарочит допринос овој светској кланици“, или тако већ некако. Што се пак тиче немачке капитулације 1918, ова пропаст је, сасвим супротно налазима већине светских историчара, била – неправедна. Потпуно сагласно реваншистичким теоријама из доба Трећег рајха, новинар Н1 Петар Гајић сада се усудио да напише: „Немачка није поражена у бици… Папир потписан на данашњи дан био је заправо сурова капитулација. Такав понижавајући мир није био дугог века. Уследила је још већа катастрофа за човечанство. И друга сцена у вагону у Компијењу.“ Од Солуна до Драве, 1918, Немачка, по Гајићу, није трпела војнички пораз за поразом него је српска војска тек тако ушетала у „меки трбух“ Европе, а у Компијењ с Марса пао тај „понижавајући папир“; то пише данас овај новинар са српским именом и презименом!)
Ако се изузме филм Три Саше Петровића, који због своје нарочите грађе и низа специфичних знакова и не припада жанру у ужем смислу речи, Марш на Дрину је, у најмању руку, најбољи наш ратни филм. Постоје, међутим, истраживачи који тврде да је ово дело најбољи српски филм свих времена, да од њега уопште настаје новија српска кинематографија, те да би у том смислу требало извршити валоризацију целе њене историје. Да не идемо тако далеко, можемо мирне душе рећи да је Марш на Дрину класик акционог, историјског филма којим се на достојан, филмски начин остварује апотеоза српског тријумфа на Церу 1914, прве савезничке победе у Светском рату. То је целовито и темељно структурисано уметничко дело испричано језиком акције, за који језик је још Пазолини рекао да открива саму природу филма. Било ког уметничког филма. Филм и није друго до језик писан акцијом, научавао је Пазолини, а ми овде желимо да покажемо да Марш на Дрину говори једним таквим језиком и да је у томе тајна његове актуелности. Јер не треба изгубити из вида да је направљен пре више од пола века, а сто година од самог историјског догађаја коме је посвећен и да је јуначки одолео зубу времена, па се нетремице и са узбуђењем гледа и данас. О томе сведочи поновна рецепција овог филма од пре две недеље, када је већ не знам који пут приказан на телевизији (из описаних разлога, а и чињенице да другог још немамо) и да је деловао као да је снимљен јуче. Упркос чињеници да га многи већ знају напамет, да нон-стоп кола друштвеним мрежама и да се и даље врти на бројним кућним екранима, Марш на Дрину се гледа сваки пут без даха и постиже најважнији циљ филмске уметности: да буди и развија емоције.
Једноставна али чврсто уобличена прича о ратном доживљају једне артиљеријске батерије српске војске, састављене од разних представника тадашњег нашег друштва, од сељака до пословног грађанина, интелектуалца и официра врхунске спреме, искуства и етике, развија се и прожима у радњи пуној темпа, ритма и аудиовизуелне пуноће. То је драма целог једног сабора ухваћеног у крваво коло пред суровим душманином, кога захваљујући својој унутрашњој снази успева да сломи и избаци с кућног прага. Тај рат није нека апстрактна светска кланица фразера и евромудросера него израз одлучне борбе једног народа за основно људско право на постојање. Чврсто осећање заједништва и судбинска повезаност ових људи говори о кратком, али интензивном златном добу српског друштва између 1903. и 1914, раздобљу у коме је заједница успела да упозна многе вредности праведно уређене државе. Имајући вазда пред собом икону хиљадугодишње одбране, Србин је, другим речима, добро знао шта брани и која је цена његове слободе.
Живот одједном моћно потече
Поред свега, Марш на Дрину зна за бит филмске уметности, како су је видели Флаерти у Нануку и Андре Базен у свом фундаменталном делу „Шта је филм“: борбу за опстанак (survival) под капом небеском. И Жика Митровић има овде посла са голом, грубом стварношћу која се, Божјим чудом, преображава у уметничку фикцију. Ту је на делу сусрет с магијским дејством филмског призора, који постаје нови вид самог живота и стога плени неупоредивом снагом. Између осталог, филм има моћ да евоцира, врати у свест искуства стицана ходом генерација, наслеђене форме опажања и разумевања, које Јунг зове архетиповима. Архетип је, дакле, невидљиви корен свести. Хтели ми то или не, победа на Дрини постала је један овакав архетип, а филм поновно оживљавање архетипског ткања свега што је у вези са овим догађајем, који је постао жлеб колективног искуства и мита, сливених у једно. „Он је као неко у људској души укопано речно корито где живот одједном моћно потече кад достигне особиту ланчаност околности које су од вајкада доприносиле остваривању праслике“ (Јеротић). Архетип, стога, често заживи снагом слепог певача и почиње свој независни живот кад год се поново заврти, као овај филм. „Моменат када наступа митолошка ситуација обележен је особитим интензитетом, то је управо кад се у нама додирну невидљиве струне“, вели отац теорије архетипова К. Г. Јунг. „И није чудо што онда осетимо изненада неко сасвим посебно ослобођење, као ношени крилима или као да нас обузима нека несхватљива сила.“ Ми у тим тренуцима нисмо више појединачна бића, већ врста и глас читавог народа диже се у нама, управо као у финалу Марша на Дрину, у тутњави експлозија, када сав преостали живот постаје само несносни писак и смртоносно треперење свега. А глумци у овом филму, сви до једног оживљени архетипови народног искуства, сви до једног уметници највишег калибра, без обзира да ли су у питању главни ликови (легендарни мајор Курсула Љубе Тадића) или плејада сочних епизода (Зоран Радмиловић, Цига Јеринић, Алексић-Прличко, Гидра… и сам војвода Степа у супериорном кључу Љубише Јовановића). Зато овај филм сваки пут делује као пробуђени архетип и отуд његов накнадни, дакле вечити живот.
Вештина стварања емоција
Није случајно да Јеротић наглашава да је архетип говор слика и да се архетипско ткање силних емоција вазда јавља у симболичној форми мноштва представа на менталном екрану нашег ума. Ове слике (лат. imago) назива малочас поменути Пјер-Паоло Пазолини им(аго)-знацима који творе језик филма – језик акције, биће семиологије и природе кинематографа. По њему, чули смо, филм и није друго него језик акције, записан у тренутку природног и свеобухватног делања у стварности… који омогућава да се призор у својој просторно-временској целовитости сагледа са једне тачке као субјективна визија (Душан Стојановић). „Тај језик подудара се са људском акцијом“, тврди Пазолини. „У ствари, човек се првенствено изражава акцијом – јер помоћу ње модификује стварност и утиче на дух. Али његовој акцији недостаје јединство или смисао догод се она не испуни, не изврши“ (курзив Пазолини).
Шта то значи у нашем конкретном случају? То, између осталог, значи да је Жика Митровић био једини српски аутор који је икада знао да суверено барата језиком акције: од слојевитог сценарија и драматургије, до довршења, испуњења сваког сегмента филмског умећа, организације кретања у простору и времену камере и актера, маса, волумена и … дословно, до последњег статисте са задатком или без задатка. Митровић је знао да је режија Крејгов божански посао, под условом да се чврсто држе дизгине акције. Та акција није била ништа друго до чиста и непатворена аристотелска радња, ткиво античке драме, поуздана водиља мајстора, код кога није било ни застоја ни произвољног секунда и где је све текло у идеалном тајмингу. Хоћете још? Ето вам филмске режије par excellence.
Отуд се Марш на Дрину гледа као да је сниман пре неки дан и уопште му не требају дигитални ефекти, 3D рендеровање, морфови, сураунд и друге техно трице и кучине, којима нас данас засипа дебилни Холивуд. По стоти пут кажем: модерност филма није у техници него у вештини стварања емоција. У измаглици сећања видимо стари, драги лик Жике Митровића који је и те како знао да смисли и заплете емоције. Зато још верујем истом Пазолинију, кад каже: Ја сам сила прошлости… модернији од било кога модерног.
Спадам у људе, који су измештени из простора у коме се формирао њихов хабитус, свест, рукопис и они сами – из Сарајева. Ја сам у Београду стално као на туристичком путовању по Кини, Немачкој или Аустрији. Српски језик је мој нови завичај, моје ментално место пребивања, каже писац Мирослав Тохољ.
Мирослав Тохољ је у свет књижњвности ушао романом „То снива лампарија” 1979. године, да би уследили „Господар срца” (1987), „Стид” (1989), „ Кућа Павловића” (2001), „Звона за Тројицу“ (2010) и „Сестре“ (2013). Објавио је и књиге приповедака „Апотекаркин рај и мушке ствари”, „Мала Азија и приче о болу”, „Венчање у возу”.
Добитник је награда „Бранко Ћопић”, „Иво Андрић”, „Борисав Станковић”, „Светозар Ћоровић“…
У Сарајеву је живео до априла 1992, потом на Палама, а од 1998. је у Београду.
Повод за разговор са Мирославом Тохољем, актуелним начелником Одељења за издавачку делатност Медија центра „Одбрана“, јесте зборник „Савремена српска проза“ у издању Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, посвећен његовом књижевном портрету.
Први део зборника, са ауторизованим излагањима учесника истоимених сусрета, одржаних прошле године у Трстенику, посвећен је Вашем стваралаштву, а други теми „Идеолошка тумачења српске књижвности“, што није случајно, јер су и Ваша књижевна дела била изложена идеолошком читању. Како је то утицало на перцепцију Ваших дела и на Вас као ствараоца?
– Ја немам тај утисак да је ишта оспоравано од онога што ја радим, изузев неких детаља у мојој биографији. Ратних деведесетих био сам члан четири владе Републике Српске и људи који имају проблем што Срби постоје игде, па и у Србији, имали су разне примедбе и писали гадости о мени, али мене тај паралелни свет не занима. Има много других који мене окупирају и о којима пишем. Спадам у оне људе, којих је све више у свету, који су измештени из простора у којем се формирао њихов хабитус, свест, рукопис и они сами као људи, – из Сарајева, где сам лепо живео са породицом. Београд је бољи град, али ја више немам времена да се формирам према Београду, а не могу очекивати да се он прилагођава мени. Био би то сизифовски посао. Тако да живим неку врсту егзотике. Живим стално као да сам на туристичком путовању по Кини, Немачкој или Аустрији. Сваки пут се изненадим када се академици, професори универзитета баве оним што сам радио, јер сам то радио за себе, а не подилазећи укусу околине, културе у којој живим и делујем. Они претресају ствари до којих сам долазио некада олако, а понекад тешком муком. То ме зачуди и обрадује, јер колико год сам радио да угушим личну сујету, то њу разбуди, мало нахрани и идемо даље.
Јован Делић Вас назива не баш кротким савремеником.
– Вероватно има у виду полемике које сам давно водио углавном по београдској штампи са неким важним људима. Чак сам полемисао и са Ивицом Дачићем, садашњим председником Народне скупштине Србије, у вези с притисцима из Београда на Парламент Републике Српске, тада у настајању. Све се то завршило пристојним познантством и односом. У тим полемикама биле су логичке, али врло оштре тезе, или како би професор Делић рекао, не баш кротке.
Писање као самоповређивање
Кажете да већ 40 година пишете да бисте себи разјаснили све што Вас окружује и што Вам се дешава. Успевате ли у томе?
– Наравно. Већ 40-так година у мени тиња питање које је поставила секвенца филма „Андреј Рубљов“ Тарковског када фрескописац каже „ја немам о чему више да разговарам са људима“ и улази у потпуну ћутњу, картазијанску. Ја сам ту реченицу везао за неки мој нач ин разобличавања, не спољашњег, већ унутрашњег света, где су најјача човекова чула. Моја комуникација са спољним светом је све успоренија и безвољнија, а окретнутост ка себи све јача, шира, богатија, масивнија по темама које самом себи постављам.
Да ли због тога у новом рукопису свој писаћи прибор упоређујете с иглама за самоповређивање?
– Свако писање ако није самоповређивање, није ни уметност. Када изрекнете неку добру мисао о животу око вас, онда вам од тачности пођу сузе на очи. Исто је и када такву мисао нађете у туђем рукопису. Спотакнете се о снагу и тачност тог места. Без самоповређивања писаћим прибором не бих био писац како ми налажу моје унутрашње потребе. Нови рукопис је једно самоиспитивање у фрагментима. Веома је обиман и дуго је настајао. Када нисам имао концентрацију за писање нечег обимнијег од 1992. до 1997. године, онда сам остављао кратке текстове који су се уклопили у широку фреску мог опхођења према свему што је у мени, око мене, што сам чуо или видео, сазнао. Те теме су се саме од себе отварале, као силни рудници. Љубоморно сам је скривао од себе, издавача и од пријатеља и нарасла је и заокружила се као књига. Не знам да ли је роман, есеј или нека врста расутог терета. Све би то могла да буде.
– Рукопис има и поднаслов „Пут ка капији“. Седма станка је тачно пола пређеног пута од Пилатове суднице до Голготе, пута који је прешао Исус Христ. Има 14 станки и на свакој се појавила нова димензија бола, патње Христове и суза. Седма је на капији на којој се излазило из старог Јерусалима. Ми и не знамо која је покора и бол у души Христовој. Ако је морао да искупи све грехове човечанства, онда можете замислити колико је морао да испашта на том делу пута до места где ће бити разапет.
Бол провејава из сваке Ваше реченице, сваког Вашег дела. И у овом зборнику Јован Делић примећује Ваше уверење да тамо где је премало бола, премало је књижевности.
– То је поетска или филозофска орјентација сваког писца. Бранко Ћопић је писао доста тешке и болне књиге, али је бол видео кроз призму хумора. Истовремено се смејете и тишти вас оно о чему он пише. Сваки писац има неку своју стазу да дође до огољене људске суштине, тако се и моје осећање окренуло ка болу чак и пре неких болних искустава. Увек гледам позадину. Чак и када су ствари карневалски размештене, када је слика весела, ја иза тога видим тугу и покушавам да је пренесем на папир. Ако успем, онда је то осећање бола, које нема своје порекло. Бол је иманентан сваком човеку и када судимо људима, понашамо се неправдено и непримерено, јер не знамо количину невоље и муке која се у том човелку наталожила. Нису само велики догађаји болни, могу бити и ситнице. Дете се расплаче и у тренутку има већ четири сузе које једна другу прате на лицу. Одрастао човек гута, па се све то спушта у душу. То су искуства која покушавам да пренесем на папир.
Вратила бих се на још један сегмент из Вашег новог рукописа где кажете да граматички квалификатив речи „књижевник“ упућује на „проклетник“ и „отпадник“.
– У том новом рукопису је све доведено у питање. Све доводим у сумњу. Без сумње нема постојања. Ко смо ми? Да ли сам ја књижевник Мирослав Тохољ? Или сам само књижевник? Или сам само Мирослав Тохољ? Или сам биће без иједног и другог одређења? Ја не волим реч књижевник и увек сам молио да ме не потписују тако. А то ме стално пратило, јер је у шифрарнику тако наведено. Не могу да напишем „писац“, јер свако ко пише руком је писац. Шта значи књижевник? Да ли је то онај који носи књиге или ко чита или ко пише књиге? Све то може бити истовремено. Исто је и са проклетником.
Речи нас откривају и сакривају
У свим књигама је изузетно важан Ваш однос према језику?
– Пре неко вече у серији која се догађа на Крфу, чујем реч која није могла бити изговорена тада, јер није била свету позната, није ушла у речник света. У питању је реч „апсурдно“, која није могла бити изговорена 1916/1917. зато што је Албер Ками са „Митом о Сизифу“ појавио много касније и ту реч увео у језик људи и њено значење у нашу свест. Бавим се речима. Понекад питам своју децу зашто се каже за комјутером, а пред телевизором, када је екран у питању у оба случаја. Језик је врста чипа која меморишу свест. Речи нас откривају и покривају, сакривају наше биће, наш карактер. Речима се морамо бавити. Једном сам прочитао да је књиге Достојевског сам језик написао, да је Достојевски само бележио језик. Стално размишљам о речима. Од буђења до сна само вртим речи у глави и она ми дају надахнућа и инспирацију. Језик обележава моје ликове. Језик је писцу оно што је сликару боја. Без бриге о речима, не може се за неког рећи да је писац. Он пише књиге, али нису аутентичне. Роман може да оправда своје постојање само једном реченицом коју рецимо мајка изговори сину, отац ћерки или пријатељ пријатељу. Једна аутентична реченица која ће ухватити сам космос.
Које Вам речи сада најгласније одзвањају?
– Углавном речи које су можда заборављене. Последње речи које сам ставио на папир да бих их испитао јесу „могбудне“ и „хтедбудне“. Механизам како су те речи настале и шта значе човеку који их изговори представља већ мали пасус, можда кратко поглавље о неком неименованом бићу. Све речнике сам ишчитао – 18 томова речника Срспке академије наука и уметности и шест томова речника Матице српске и Шлаљићев речник турцизама. То писац мора да ради. Не постоје више речи које су за мене недоступне. Овладао сам и оним непонесеним из детињства, из херцеговачког краја, имам право да употребим и речи које Лале говоре, или Шумадинци. Српски језик је мој нови завичај, моје ментално место пребивања и становања.
