Уз књигу на ћирилици мало и замезити: Сећања на ужичке ђаконије из 19. века

Сведочанство о томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века, у аутобиографији је оставила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка, родом Ужичанка

Ужице – За нашим трпезама прилично се јело током минулих празника: и посно и мрсно, и слано и слатко. На овим просторима се, увек кад се имало, богато спремало и у храни уживало. О томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века,живо је сведочила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка (писала за „Политику”), просветитељка, професорка филозофије, феминисткиња, прва библиотекарка, зачетница модерног балета у нас.

Мага, која се родила и одрастала у Ужицу (њеним именом зове улица до зграде позоришта), у аутобиографским белешкама „Мој живот” уз остало приказује како се живело у вароши крај Ђетиње у последњој деценији 19. столећа. Из Ужица се 1896. с породицом преселила у Београд, у коме је потом живот провела.

Сећа се у мемоарима већ времешна Мага лепих дана свог раног детињства и дединог дома у ужичком насељу Липа, осликава до детаља ту кућу („као из бајке”) и башту пуну воћа. Подробно описује затим и очеву кућу на другом крају чаршије, где је провела седам безбрижних година.

„У кујни је главни био шпорет, старинске немачке фирме, с рерном вишом од платне, и бели долап за посуђе, с оковима од гвожђа. Наћве су биле омање и у њима се више држало брашно, а хлеб се месио у дрвеним карлицама, као и колачи у мањим и тањим. Пекло се у тепсијама, а кувало у црним гвозденим лонцима изнутра бело емајлираним, али и у земљаним, глеђосаним шерпама и лонцима, тигањима и ђувечадима. (…) Кувана су српска јела: супа, говедина с реном, четвртком и недељом као уводно обавезно јело.

Затим сарме (летње и зимске), ћуфтета, пилав, подварак, ђувече. Уз пост пасуљ и пилав на ’граховици’ (одвару од пасуља), готовило се доста и рибе, речне као и усољене јегуље. (…) Четвртком и недељом се редовно и месило: већином гибаница, бурек с месом и друге пите, често и патишпање од по 15 до 20 јаја. За славу и велике празнике месило се више врста колача. Гурабије, мушкацоне, пуслице и торте: масна, шарена (пола бела пола жута), црна торта од ораха и патишпањи са умешаним сеченим орасима.

Мајка је и посне пите изврсно и често месила: слане са киселим купусом, орасима или пиринчем, укуваним на прженом луку, али посутим циметом; слатке с бундевама, вишњама, јабукама, кајсијама или пекмезом. Најомиљенија, али и заметна и најскупља била је сува пита са орасима и сувим грожђем и циметом, а на маслиновом зејтину. Набрзо су готовљени мавиши или уштипци, и посни и мрсни.”

Од поврћа. спремао се купус и боранија, паприке пуњене, ређе и спанаћ. „Постило се сваке среде и петка. Осим тога, божићни, ускршњи, петровски и госпојински пост, па чак и недељу пред Покров Богородичин”, пише Мага, сећајући се и тога да су девојчице тада одмалена училе да израђују ручне радове, већ с пет година да плету, а касније и шарају плетући. Волела је предиво и ткање, вретено се, каже, тако лепо вртело.

У записима прве српске новинарке не помињу се пекаре и печењаре старог Ужица. А било их је мноштво, ту су се гурмани радо гостили. Пред њима се, како у својој новој књизи описује историчар Милорад Искрин, пушило вруће печење на пању, чула ритмична музика сатаре и масата, ређали мезетлуци, пецива, лепиње у три варијанте. „Мезе се мењало по сезони. Печен или барен кромпир, кисео купус, кришка сира, млад црни или бели лук, парадајз салата, претоп за умакање…”

Познат је био касапин Бране звани Катинац који је код куће спремао пихтије и шкембиће, те их предвече нудио свраћајући у кафане и крчме, са хлебом и зачинима. Носио је и ручну фуруницу на којој је, по поруџбини, на лицу места пржио домаће кобасице. Догађало се да су људи из својих кућа излазили са судовима и куповали Бранове специјалитете, пише Искрин.


Аутор: Б. Пејовић

Извор: Политика

РЕФОРМAТОР, МИНИСТАР И КРАЉЕВ ГУВЕРНЕР: Неготински Историјски архив објавио „Дневничке записе генерала Јована Мишковића“

Фото. Историјски архив Неготина

ИСТОРИЈСКИ архив Неготин публиковао је “Дневничке записе генерала Јована Мишковића”.

-Дневници нашег истакнутог Неготинца, генерала међу академицима и академика међу генералима, Јована Мишковића, садрже преко 6.000 руком исписаних листова, и као такви, квалитативно и кванитативно представљају праву ризницу којом треба да се поноси свака нација, а понајвише наш Неготин. Овом приликом Архив у Неготину, након три године стручног приређивања, издаје ове рукописе у три тома на готово 2.000 страница, и културно добро од изузетног значаја, које је дуго времена било у Архиву Српске академије наука и уметности, као примаран историјски извор докумената од непроцењиве вредности, износи пред стручну и ширу читалачку јавност – каже уредник овог издања, Ненад Војиновић, архивски саветник и директор Историјског архива у Неготину.

Генералове дневничке записе од 1865. до 1907. године чији је издавач Историјски архив у Неготину, приредио је Александар Савић. Уредник издања је Ненад Војиновић, а рецензент професор др Сузана Рајић, шеф катедре за историју на Философском факултету у Београду.

-Реч је о прворазредном историјском извору, а који се односи на културну, друштвену, војну и политичку историју Србије друге половине 19. и почетка 20. века. Имајући у виду многобројне војне и државничке активности, те значајну друштвену и научну ангажованост генерала Мишковића, нема сумње да његови дневнички записи које је водио више деценија представљају културно добро изузетне важности – наводи проф. др Сузана Рајић у рецензији овог издања.

Ненад Војиновић

Најновије издање Историјског архива у Неготину финансијски је помогло Министарство културе и информисања Србије, а његова промоција, наводи Војиновић, биће уприличена чим се за то стекну услови и то у Неготину и највероватније у Касарни “Јован Мишковић” у Београду.

КЊИГА СЕЋАЊА

Неготински и Архив у Ужицу публиковали су недавно и књигу “Сећања Срдана Новаковића”, приређивача мр Маје Николове и др Александра В. Савића из Фонда овог учитеља, управитеља школа и школског надзорника у неготинском, кладовском, ивањичком крају, али и у Београду, Нишу, Подунавском округу и Грочанском срезу који се чува у београдском Педагошком музеју.


Аутор: С.М. Јовановић

Извор: Новости онлајн

Терапија за душу – “Твоје слике, моје песме, наше приче”

Збирку песама “Твоје слике, моје песме, наше приче”, Снежана Кецојевић Миљевић написала је брзо, али идеја о таквој књизи у њој је живела дуго. Песме су жанровски различите, строгог или слободног стиха, тематски повезаних причом о Косову и Метохији. Стихове је низала онако како су из душе излазили, олакшавајући тегобу коју је деценијама чувала у себи о својој родној груди.

Песме су настајале по принципу асоцијативног писања на основу старих пожутелих и сасвим нових фотографија њених Дурлевића и Реџића са Шар планине из Сиринићке Жупе.

Стихови одишу аутентичним префињеним сензибилитетом, обојени су сликама из свакодневног живота, традиционалним обичајима и сећањима из детињства.

“Песме јесу пре свега јако носталгичне, препуне љубави према родном крају. Истовремено има и тужних осећања везаних за одвојеност од родног краја али са много стрепње за исти тај родни крај и народ који живи тамо”, каже ауторка прим. др Снежана Кецојевић Миљевић.

“Галије Шарске”, “Сречанка”, “Капиџик”, “Младино оро”, писане су на дијалекту њеног народа.

“То је врло архаичан језик и тешко разумљив људима који не живе тамо. Те речи су се одједном појавиле, извирале из мене и ја сам само кроз стих и кроз управо тај дијалекат могла да са њима комуницирам”, објашњава Кецојевић Миљевић.

На питање да ли писање и читање поезије могу да буду вид терапије за душу, Снежана Кецојевић Миљевић као психијатар одговорила је:

“Ми живимо у време када смо, пре свега , не везано за ковид период јако отуђени, изоловани, прилично духовно осиромашени, емоционално такође осиромашени. Оно што нама треба, јесу заправо емоције исказане кроз живу реч, исказане кроз контакт са другим човеком”.

Збирком “Твоје слике, моје песме, наше приче” Снежана Кецојевић се придружила импресивном броју лекара који су песници и писци.


Аутор: Драгана Ракочевић

Извор: РТС