Прелеп и дирљив православни руски цртани филм, титлован на српском језику, који можете погледати заједно с децом.
Препоручујемо да с децом погледате прелеп руски православни цртани филм, који говори о девојчици Серафими, ћерки православног свештеника. Радња се дешава за време Другог светског рата, када Серафима бива одвојена од породице и смештена у дечји дом. У безбожној средини чека је низ искушења, а у најтежим животним ситуацијама јој помаже Свети Серафим Саровски.
Овај филм је добра прилика да се деци објасни да ће, како буду одрастала, сретати дечаке и девојчице који не верују у Бога, као и људе који чак не воле Бога. Да се понекад може десити да им неко види крстић око врата или кад кажу да верују у Бога и иду у цркву, да им неко каже да су „тупави и смешни“ због тога. То не треба да нас забрињава, већ се у том тренутку можемо у себи помолити Богу за ту особу, и можемо тада рећи да „иако ти не верујеш и мислиш да је то глупо – Бог свеједно постоји“. Девојчици Серафими због свега није било лако, јер је била једина међу децом коју су мама и тата учили да воли Бога. Међутим, на крају филма су чак и девојчице које су се подсмевале њеној вери – промениле на боље.
Тако се може догодити са сваким дететом и сваким одраслим човеком који нам у неком тренутку каже да је веровати у Бога „глупо“.
Такође, у овом филму видимо још једну животно потврђену истину, а то је да Светитељи којима се молимо, који су наши заштитници или по којима смо добили име – учествују у нашим животима, и ако их замолимо за помоћ – на невидљиви начин нам помажу.
Масакр сада српског језика, а некада србског се наставља. Одвојени од крила, спуштени на земљу, Срби полако улазе у језичко безнађе. Као некад Пољаци којима је измасакриран језик, о чему је писао Горан Полетан, ми Срби дозвољавамо да нам се убрзаном процедуром буквално уваљује Закон о родној равноправности, који се гле чуда „брине“ о језичкој равноправности.
ХРВАТИ и Словенци ћирилицу никад нису прихватили, али Срби су се, зарад утопистичке магле, олако одрицали свог културног наслеђа
Фото Приватна архива
Под Влашћу Германства
СВИ који су се бавили историјом Србије под аустро-немачком окупацијом (1915-1918) знају да су окупатори забранили употребу ћирилице, и да је латиница била званично писмо. Деца су у школама све предмете, осим православне веронауке, учила латиницом. Очито је, наравно, да је борба против ћирилице, у ствари, била борба против српског идентитета.
Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима; али, несрећно југословенство наставило је да „беневолентно“ намеће латиницу, што кроз причу о „троименом народу“, што кроз причу о братству – јединству. Хрвати и Словенци ћирилицу НИКАД нису прихватили, али Срби су се, зарад утопистичке ружичасте магле у својим главама, олако одрицали свог културног наслеђа.
НДХ против ћирилице
А онда је проглашена усташка Независна Држава Хрватска, чија је Законска одредба о забрани ћирилице била врло кратка: њен члан први је гласио: „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“. Био је тек 25. април, усташе се још нису учврстиле, а акт је донет. Овај акт потписао је Анте Павелић лично, док је министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић, потписао „Проведбену наредбу“, у којој је стајало: „Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословање државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и све јавне написе.
Према томе наређујем: да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути“. Казна је била 10. 000 динара (још нису увели куну) или месец дана затвора. Дакле, пре него што су почели да кољу православне Србе, усташе су заклале ћирилицу.
Од Броза до „постјугословенског простора“
Колико је ћирилица сметала у доба брозоморе? Јасно је, наравно: довољно је, у књизи „Светац и магле“ Пера Симића, видети документ који се налази у Архиву Ј. Б. Тита, о изложби Милића од Мачве, с почетка шездесетих година, у Београду, где се нарочит нагласак ставља на каталог објављен ћирилицом, и величање ћирилице: титоисти су од ћирилице бежали као ђаво од крста, сматрајући је срчиком српске самоистоветности.
И ратови с краја прошлог века били су, између осталог, ратови против ћирилице. Тако су Хрвати, у „лијепој њиховој“, уништили на десетине хиљада ћириличних књига у својим јавним библиотекама (о томе постоји књига Анте Лешаје), што су учинили и Арбанаси, после „своје“ НАТО победе 1999. године. У библиотекама Србије не само да нису уништаване латиничне књиге, него су књиге и Словенаца, и Хрвата, и Арбанаса, остале у својим полицама. И добро је што је тако. Да је другачије, били бисмо неко други, а не Срби.
Фото Илустрација Горан Дивац
Црна Гора некад и сад
У лудилу дукљаноидства, монтенегринска власт пљунула је на ћирилицу и њени лингвистички велеуми увели су латиницу са три „црногорска“ знака, тек да се зна ко је и зашто напустио науку и сишао не са „брдах“, него с памети. А пре сто пет година, четрнаест учитеља из Бјелопавлића је робијало јер нису хтели да уче децу, по КундК наређењу, латиницом, него су окупатору поднели оставке са овим речима: „Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.“
СКУПШТИНА ОДБАЦИЛА ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.
Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.
Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.
Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.
Наравно, у сваком, па и у том лудилу има система. Велика Британија је, чим се Азербејџан одвојио од Русије после распада СССР, подстакла нове властодршце да укину ћирилицу која је била званично азербејџанско писмо, прилагођено њиховом језику, и да пређе на турску латиницу, коју старији људи ни дан-данас не умеју да читају како треба.
Владика Николај о ћирилици
И није чудо што су србомрсци ратовали против ћирилице. Владика Николај, у свом кратком, али програмском чланку, „Света Ћирилица“ каже: „Свето је оно што су Свети људи створили. Ћирилицу су створили Света Браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је Римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних. Али оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу латиницом, издају листове и књиге латиницом. Па чак и неки свештеници штампају своје билтене латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светога Саве. Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учени, будите паметни.“ Па ипак, глас владике Николаја остао је глас вапијућег у пустињи. До када, остаје да се види.
