Сведочанство о томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века, у аутобиографији је оставила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка, родом Ужичанка
Ужице – За нашим трпезама прилично се јело током минулих празника: и посно и мрсно, и слано и слатко. На овим просторима се, увек кад се имало, богато спремало и у храни уживало. О томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века,живо је сведочила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка (писала за „Политику”), просветитељка, професорка филозофије, феминисткиња, прва библиотекарка, зачетница модерног балета у нас.
Мага, која се родила и одрастала у Ужицу (њеним именом зове улица до зграде позоришта), у аутобиографским белешкама „Мој живот” уз остало приказује како се живело у вароши крај Ђетиње у последњој деценији 19. столећа. Из Ужица се 1896. с породицом преселила у Београд, у коме је потом живот провела.
Сећа се у мемоарима већ времешна Мага лепих дана свог раног детињства и дединог дома у ужичком насељу Липа, осликава до детаља ту кућу („као из бајке”) и башту пуну воћа. Подробно описује затим и очеву кућу на другом крају чаршије, где је провела седам безбрижних година.
„У кујни је главни био шпорет, старинске немачке фирме, с рерном вишом од платне, и бели долап за посуђе, с оковима од гвожђа. Наћве су биле омање и у њима се више држало брашно, а хлеб се месио у дрвеним карлицама, као и колачи у мањим и тањим. Пекло се у тепсијама, а кувало у црним гвозденим лонцима изнутра бело емајлираним, али и у земљаним, глеђосаним шерпама и лонцима, тигањима и ђувечадима. (…) Кувана су српска јела: супа, говедина с реном, четвртком и недељом као уводно обавезно јело.
Затим сарме (летње и зимске), ћуфтета, пилав, подварак, ђувече. Уз пост пасуљ и пилав на ’граховици’ (одвару од пасуља), готовило се доста и рибе, речне као и усољене јегуље. (…) Четвртком и недељом се редовно и месило: већином гибаница, бурек с месом и друге пите, често и патишпање од по 15 до 20 јаја. За славу и велике празнике месило се више врста колача. Гурабије, мушкацоне, пуслице и торте: масна, шарена (пола бела пола жута), црна торта од ораха и патишпањи са умешаним сеченим орасима.
Мајка је и посне пите изврсно и често месила: слане са киселим купусом, орасима или пиринчем, укуваним на прженом луку, али посутим циметом; слатке с бундевама, вишњама, јабукама, кајсијама или пекмезом. Најомиљенија, али и заметна и најскупља била је сува пита са орасима и сувим грожђем и циметом, а на маслиновом зејтину. Набрзо су готовљени мавиши или уштипци, и посни и мрсни.”
Од поврћа. спремао се купус и боранија, паприке пуњене, ређе и спанаћ. „Постило се сваке среде и петка. Осим тога, божићни, ускршњи, петровски и госпојински пост, па чак и недељу пред Покров Богородичин”, пише Мага, сећајући се и тога да су девојчице тада одмалена училе да израђују ручне радове, већ с пет година да плету, а касније и шарају плетући. Волела је предиво и ткање, вретено се, каже, тако лепо вртело.
У записима прве српске новинарке не помињу се пекаре и печењаре старог Ужица. А било их је мноштво, ту су се гурмани радо гостили. Пред њима се, како у својој новој књизи описује историчар Милорад Искрин, пушило вруће печење на пању, чула ритмична музика сатаре и масата, ређали мезетлуци, пецива, лепиње у три варијанте. „Мезе се мењало по сезони. Печен или барен кромпир, кисео купус, кришка сира, млад црни или бели лук, парадајз салата, претоп за умакање…”
Познат је био касапин Бране звани Катинац који је код куће спремао пихтије и шкембиће, те их предвече нудио свраћајући у кафане и крчме, са хлебом и зачинима. Носио је и ручну фуруницу на којој је, по поруџбини, на лицу места пржио домаће кобасице. Догађало се да су људи из својих кућа излазили са судовима и куповали Бранове специјалитете, пише Искрин.
Аутор: Б. Пејовић
Извор: Политика
