Јерменија се одриче свог коњака

Европска унија је спремна да Јерменији да три милиона евра у замену за одрицање од назива „коњак” приликом означавања својих алкохолних производа.

Према споразуму са ЕУ, Јерменији је дато 14 година да се одрекне назива „коњак” на локалном тржишту и 25 година за престанак коришћења назива у иностранству, пише Спутњик.

Програм ће се финансирати из буџета ЕУ, а контролу над спровођењем програма вршиће Министарство економије Јерменије и делегација ЕУ у Јерменији.

Овај уступак Јерменије би требало да повећа њене шансе за интеграцију са ЕУ, док експерти оцењују да жртвовање једног од главних брендова земље може смањити финансијску вредност овог пића.

Споразумом о свеобухватном партнерству између ЕУ и Јерменије из 2017. године предвиђено је да се Јерменија одрекне употребе назива „коњак” који је законски заштићен.

Обележје „коњак” може носити пиће које се производи у француском региону Шарант, где се налази истоимени град. Јерменска влада је већ одобрила финансијски споразум са ЕУ, за шта ће јој ЕУ доделити три милиона евра.

Главно тржиште за извоз коњака из Јерменије је увек била Русија и земље бившег Совјетског Савеза, рекао је економски експерт из Јерменије и дописник јерменске редакције Спутњика Арам Гарегињан.

Он је појаснио да према споразуму Јерменије и ЕУ, ова земља мора да уступи називе „јерменски коњак” и „шампањац” и да их више не користи.

„У замену за то, ЕУ даје нашој држави гарант од три милиона евра. Тај новац мора да буде искоришћен у складу са условима споразума. У споразуму је фиксирано да за коришћење тог новца треба да буде формирана експертна комисија која ће направити неку врсту плана за даље акције. Односно, како да се створи нови бренд за јерменско жестоко пиће и да се промовише на спољним тржиштима. Међутим, експертна комисија није формирана и још нема плана за даље акције”, истакао је Гарегињан за Спутњик.

Гарегињан је нагласио да и на руском тржишту Јерменија мора поново да пронађе своје место и позицију са новим називом алкохолног пића.

„Сви експерти са којима сам разговарао у Јерменији и Русији кажу да са било каквим другим називом, на пример бренди, јерменски коњак неће имати такву финансијску вредност какву има данас. Са називом бренди већ идемо у ниску категорију вредности на руском тржишту и било где у сегменту хотела и ресторана, онлајн трговине, супермаркета и генерално у малопродаји. То је веома озбиљан изазов”, рекао је он.

Постоји и друга страна медаље, како каже Гарегињан, која није тајна ни за кога и појашњава да у Јерменији, па и у Русији такође, јерменски произвођачи жестоког алкохолног пића користе назив „коњак”, не обраћајући увек пажњу на квалитет пића, преноси Танјуг.

„Они мисле да ако имају тако јак бренд на терену Русије, то значи да не морају да раде на јачању квалитета. И само један назив може да им донесе новац и извоз, а то је „коњак”. Сада када још немају такву заштиту и такав бренд, морају озбиљније да раде на квалитету и маркетингу. То значи да интензитет конкуренције може да допринесе новом квалитету јерменског алкохолног пића”, објаснио је експерт.

Интеграција Јерменије са ЕУ је ограничена чланством ове земље у Евроазијску унију, рекао је Гарегињан.

Када је реч о појединачним производима, он појашњава да се током састављања споразума ЕУ консултовала са својим чланицама да би разумела која је роба произведена у Јерменији проблематична у односу на европске брендове.

„Јерменски коњак се извози у великим количинама. Очигледно је то највећи проблем за ЕУ. Јерменија извози и шампањац, али у мањој количини. Што се тиче остале робе, она се производи у толико малој количини да то не може да створи проблем за ЕУ и њене произвођаче. На пример, производимо неке врсте европских сирева, али се они испоручују искључиво на домаће тржиште или у врло малим количинама у иностранство. То не представља никакав проблем за европску привреду, за разлику од јерменског коњака којем на руском тржишту парира управо француски коњак”, истакао је Гарегињан.

Иначе, Јерменија је у априлу ратификовала као последња земља Евроазијске уније споразум о слободној трговини са Србијом, који је потписан 25. октобра 2019. године.

Споразумом је олакшан и извоз јерменског коњака у Србију, али и српског вињака на тржишта чланица те уније.

Арам Гарегињан је рекао да Јерменија извози коњак у малим количинама у Србију, у вредности, како је наведено, од неколико десетина хиљада долара.

Међутим, како каже, прошле године је повећала ту вредност за четири пута.

„Не можемо да кажемо да је то захваљујући Споразуму о слободној трговини који је потписан између Евроазијске уније и Србије, јер је ратификован тек ове године. Али можда ће наши произвођачи бити њихови дистрибутери на Балкану. Добили су неку позитивну поруку да су сада на српском тржишту услови за трговину лакши него раније”, закључио је Гарегињан.

понедељак, 14.06.2021. у 11:53
политика.срб/scc/clanak/481230/Jermenija-se-odrice-svog-konjaka

Чаршија

Поштовани читаоци,

Са посебним задовољством вам представљамо трстеничког песника млађе генерације Милана Бабића.

Приредио:

Милорад Ђошић

Биографија:

Милан Бабић је рођен 1981. године у Крушевцу. Гимназију је завршио у Трстенику. Дипломирао на политичким наукама, међународни смер. Завршио мастер безбедности, борба против тероризма и организованог криминала. Редован војни рок завршио 2003. Одлично зна енглески, а служи се руским и италијанским језиком. Живи и ради у Трстенику, у породичној фирми. Ожењен је, отац двоје деце. Збирку песама «Аурора Бореалис» објавио је 2018. године.

Чаршија

Одавно ноћ је пала, а као да сумрак тек неста,

И хладан ветар дува низ улице маленог места.

Очи ти боде прашина, шљунак и кал на џади.

Тешко да ико живи, тешко да било шта ради.

Прозори плаво трепере речима људи далеких,

Што казују приче плитке магичних светова неких.

Једино овде што дише – чини се, бесмртна нада,

Некој далекој зори одавно бившега града.

Беда је овде господар, судбина грбог робља.

Овде гасе се школе, а расту једино гробља.

Време у чаршији стоји. Дошло је до краја свог.

И нико Вечност не види, јер овде је убијен Бог.

Једу се само речи грамзивог новог Вође,

Док народ грца и пати и чека живот да прође.

Свака је варош оваква, под небом земље ове,

У којој не смеш да мислиш, ствараш и имаш снове.

Дуси што улицом мину, и шапућу страх у тами

Плаше се људскости своје и живе шупљи и сами.

Деца одавде беже у неповратну даљину,

Старци остају сами и крију наде у тмину.

Пуно су лажи појели, пуно су прошли зала,

Оста им сада само душа сићушна, мала.

Памет се одавде гони, презире, исмева, ружи.

Умови све су мањи, а духови људски све ужи.

Нису то улична светла – то нечије сујете пламте,

Што заборавише на добро, што боље време не памте.

Некада прелепа варош сада је глупости царство,

У ком је завист врлина, а највећа мудрост – лукавство.

Мудри ту глупо ћуте, у мишјој рупи живе,

И, као и остали пуч, некога другог криве

За пад из земаљског раја, очај, беду и глад,

За душа својих, натрулих кукавички смрад.

И ја сам један од њих, сањам о томе да бежим,

У неку далеку земљу, где не морам да режим.

Где мање је мрштавих, сивих, ситних, заједљивих душа,

Негде где стварно се живи и Господ те мање куша,

Где вазда ћу бити Нико, где увек си туђ и стран,

Али где с неба није отишао пролећни дан.

Где мање ћу бити странац него у месту свом.

Где моћи ћу души својој градити топли дом.

 

Милан Бабић, 16.12.2016.

 

 

 

Мурано: Скупоцено царство стакла и боја

Милена Поповић – Марија Јанковић | 05. 03. 2012. у 12:21

Репортери „Новости“ на острву Мурано и у радионици где се производи истоимено најпознатије стакло на свету. Мурано је цела једна култура, уметност, филозофија

Осим мостова, канала, гондола и маски, још једна од првих асоцијација на Венецију је свакако и стакло. То није чудно, јер свако ко је макар једном био у овом средњовековном граду који фасцинира, морао је проћи поред гомиле дућана из којих блеште најразличитији предмети од стакла. Међутим, то није било какво стакло, већ оно са познатим „мурано“ потписом. Екипа „Вечерњих новости“ имала је прилику да посети једну од најексклузивнијих галерија ових правих уметничких дела која се налази баш на истоименом острву, али и место где је настала чувена књига „Дувачи стакла из Мурана“ и завири у радионице у којима настаје ова уметност.
Мурано се обично описује као острво у венецијанском заливу мада је, као и Венеција, заправо архипелаг малих острва повезаних мостовима. До њега се из Венеције стиже, наравно, бродом. Међутим, они који желе да посете управо галерију и фабрику „Мурано“ имају прилику да то ураде „у великом стилу“. Наиме, када се гости „Мурано њу галерије“ најаве да ће доћи у посету, разгледање, или куповину, домаћини по њих пошаљу луксузни бродић, који их, када заврше своју посету, такође врати назад.
– Све госте третирамо исто, без обзира на то да ли само желе да обиђу фабрику, или су потенцијални купци – прича Валтер Далијери, из „Мурано њу галерије“, на течном енглеском, што међу становницима Венеције баш и није свакидашње. – Мурано није само куповина луксузних предмета, већ и цела једна култура, уметност, филозофија. Зато се трудимо да нашим гостима обезбедимо целокупни угођај и уживање, када реше да завире у царство најкавалитетнијег стакла.

Галерија

Већ сам долазак до острва ствара утисак луксуза. Такав осећај још је јачи када се уђе у галерију „Њу Мурано“. Старинска зграда у венецијанском стилу и сама представља уметност. Изложбени простор простире се на два спрата, док се на трећем налази ресторан и бар.
Први део резервисан је за предмете који су израђени у модерном стилу. Вазе, скулптуре, огледала, украси, чиније поређани су по полицама. Има свих стилова, облика, боја, а ипак све делује укусно и са стилом. Од предмета у „Пикасо стилу“, до модернистичких предмета од стакла.
На другом спрату изложени су предмети израђени у традиционалном, ренесансном стилу, надалеко чувени „мурано“ лустери, који и данас красе плафоне многих дворова, али и луксузних хотела и вила. Иако на први поглед делују китњасто, одишу елеганцијом и патином. Место су на полицама нашле и разне чаше, чиније, као и комоде израђене од овог врхунског материјала. Даме би се, вероватно, највише задржале код дела који је резервисан за накит. Готово да нема жене која не би уздисала док гледа огрлице, минђуше, брошеве, наруквице, јер их, као и осталих предмета, има у свим бојама, стиловима, облицима. Испод сваког комада, који је јединствен и уникатан, потписан је уметник.

Радионица

Далеко од гламура и сјаја галерије у којој се налазе комади коначне израде, смештена је и радионица дувача стакла. Мада је оно што из ње изађе гламурозно и одише скупоценошћу, посетилац никада не би претпоставио одакле све то потиче. Радионица је потпуно једноставна и састоји се од само неколико предмета. Пећи за загревање стакла, неколико алатки којима се оно обликује, и дугачке цеви из које се стакло и дува.
Хијерархијска подела посла јасно је назначена у овим радионицама. Сваки тим чини мајстор и неколико његових помоћника, односно шегрта. Мајстор даје идеју и први почиње да ради на било којој скулптури или предмету од стакла, и завршава га. Између тих радњи шегрти добијају прилику да дају свој допринос, али само уколико се то не коси са визијом самог творца, који је, по правилу, кажу, мало „недруштвен“ и држи се подаље од апарата и посетилаца.
– Мајстори су прави уметници, па уз то и особењаци – каже Волтер Далијери, из „Мурано њу галерије“. – Појављују се само када то од њих клијент захтева изричито и то само накратко. Када је у питању модерна израда, да би сам шегрт и постао мајстор нису толико битне године колико таленат, па је велики број младих стручњака изузетно умешан у овом занату. Што се, пак, тиче традиционалних комада, најбољи у овој техници ипак су се и деценијама „калили“ за овај посао. За једноставније комаде искусним мајсторима потребно је за израду три до четири дана, док прозводња компликованијих лустера са доста детаља траје и по неколико недеља.
Новинар „Новости“ имао је прилику да се и сам опроба у овом занимљивом занату, уз само неколико штурих инструкција.
– Основно је да не удишеш ваздух из дуваљке, јер је то изузетно штетно по здравље – објаснио је помоћник у радионици. – У зависности који облик желиш да постигнеш, таквој јачини и прилагођаваш свој издисај.
Чини се лако, али све што је овај почетник успео да издува био је крхки балон, који се убрзо и разбио.

Скупоцено

Најскупљи предмет од дуваног стакла у „Њу Мурано галерији“ је лустер у пастелним бојама који се чини тежак и неколико тона, али ако се то израчуна у новцу цифра је – 340.000 евра! Иако се купци, по правилу, не откривају, међу клијентима су и неки од наших познатих личности, а највећи љубитељи су, кажу нам у галерији, поједини српски политичари!
Када је реч о комадима који су мало више прилагођени за џеп обичног света, ту су и чаше за најразличитије врсте пића, међу којима су у понуди око 20 модела само за вино. Нуде се и чашице за ракију, сет од шест комада, свака је у различитој боји и појединачно коштају по 600 евра.
– Овакав по бојама распарени сет много се више цени од оног у коме су све чаше исте боје, јер је неке боје много теже добити од других – кажу нам у галерији.
Поред њих налазе се и чаше за свакодневну употребу. На први поглед изгледају обично, али разлика је управо у бојама, које су ручно добијене. Једна стаје око 300 евра.
Наш домаћин додаје и то да се 70 одсто производње „мурано“ предмета од стакла израђује по поруџбини. Најпопуларнији су лустери, који се данас углавном поручују за луксузне хотеле, али и дипломатске резиденције.
– Америка је, без обзира на кризу, и даље највеће тржиште на које се извози – истиче Далијери. – Међутим, последње две деценије и Руси су постали јако заинтересовани за „мурано“.

Лака достава

Сваки део лустера у „Њу Мурано галерији“ може да се одвоји од целине, па купци не морају да брину како да га замене уколико им се поломи.
– Испоручујемо буквално свуда по свету – кажу у галерији. – Иако су неки комади јако гломазни, делови се одвајају и тако нам је веома лако да сваки појединачно спакујемо. Наравно, код захтевнијих примерака шаљемо и монтере, јер је склапање често компликовано и садржи неколико стотина појединачних делића.

Боје

Купци који желе да добију црну скулптуру, или неки други комад дуваног стакла – мораће убедљиво највише да одреше своју кесу! Ствар је у томе да цена стакла заправо зависи од боје у којој се ради. Различита боја се добија мешањем минерала, па су неке знатно захтевније од других. Иако је сваки примерак „мурано“ стакла по правилу скупоцен, најлакше је добити основне боје – плаву, црвену и жуту, док је црна папрена. Боја коју је, такође, јако тешко добити је црвена, али стручњаци кажу да је она константно популарна међу клијентима свих генерација.

Историја

Почеци израде овог чувеног стакла потичу још из млетачког периода. Мурано су још у давна времена населили Римљани и оно је било трговачка лука и место производње соли. Развој острва као центра стакларског заната почео је 1291. године када је Млетачка република наредила мајсторима да преселе своје радионице из Венеције у Мурано, јер је ливење стакла представљало опасност од пожара у Венецији чије су грађевине у то време биле већином од дрвета.
Стаклари су на острву убрзо постали угледни грађани. Било им је дозвољено да носе мачеве, ковали су сопствени новац и могли су удавати своје кћери у племићке породице у Венецији.

Али, зато нису смели да напуштају Млетачку републику, под претњом смрћу или одсецања руку, мада су многе занатлије ризиковале и селиле се за Енглеску и Холандију.

Острво је убрзо постало седиште стакларства средњовековне Европе, а нарочито су постали славни лустери из Мурана.
Од 18. века почела је да опада производња стакла у Мурану, јер су се у међувремену развили и други центри стакларства по Европи, на пример Чешка, и Мурано више није имао монопол на знање.

Али, без обзира на то, стакларство је остала најзначајнија привредна грана на острву.

novosti.rs/vesti/turizam.90.html:369182-Murano-Skupoceno-carstvo-stakla-i-boja