Напред Заре!

Поштовани читаоци,

kажу када би се цар Душан сада пробудио разумео би само говор на потезу Призрен-река Тимок. Зашто смо се сетили Светозара Зарета Трајковића одлучите сами, а ми се искрено надамо да Заре и даље негде горе игра фудбал и да не пази на опкладе. Напред Заре!

Милорад Ђошић


Како је настала пословична изрека Лесковчана: Заре игра-не се знаје

Фотографија; Југопрес. Техничка обрада: Мирослав Младеновић

Син на Мику Лудајку – Заре постаде фузбалер как`в у Лесковац до т`г, а ни до с`г, не`е бија.Заре је даваја голови – к`д си `оће и одокле си `оће.
Играја је за Дубочицу и у Лесковац се не памти да је била утакмица, а да Заре не`е даја гол.

Само се не`е знало колко ће гола да да – д`л `едн, `ел два, три… `ел па пет и повише. Па се у Лесковац и д`н дн`с вика: не се знаје – Заре игра!
Кад је Напредак из Крушевац гостоваја у Лесковац – на туј утакмицу татко на Заре Мика Лудајка и Лемби кладив се с кафеџију Гуштера да Заре – у прво полувреме неће да да гол! И Гуштер гим узме паре, јер је Заре у прво полувреме даја – два гола. Да би поврнули паре Мика Лудајка и Лемби опкладив се с`с Гуштера да Заре у друго полувреме – неће да да гол.

Заре у скоку пред противничким голом. Фотографија: Нова наша реч
Гуштер прихвати и ову опкладу. Лемби је бија главни за клађење и у паузу за друго полувреме дође код Заре у свлачионицу и каже му:

– Заре, немој да даш гол у друго полувреме – твој татко се кладија с`с Гуштера у две иљаде – да неће даш гол!, а и ја га помажем у туј опкладу. Ти си и онакој у прво полувреме већ даја два гола, а у друго полувреме немој да даш гол, други неки нека ги давав, али ти – немој! Иначе ће ти татко изгуби опкладу!

Заре обећа на Лемби – „да ће води рачун и да неће да да гол!“
Ал`, чим поче друго полувреме – Заре забрави на оној што је обећаја на татка Мику Лудајку и Лемби.

– Играмо ми и Лука Пачавра – изводи корнер. Каже Заре. У шеснаестерац –гужва, мување, гурање! И Лука набаци високу лопту, лопта пребаци постављени зид, ја рипнем и с главу – убацим лопту у гол. И рипнем од радост што сам даја гол и пођем на куд центар – играчи ми честитају што сам даја гол. Кад сам турија лопту на центар сетим се које ми је рекја Лемби и ударим се с руку по главу: леле, реко, с`г ће ме татко и Лемби пребијев!

Мика Лудајка је први рекја:

– Заре игра – не се знаје!

Тој на Заре остаде као надимак, а на лесковчани је тој и дн днс пословица к`д оћев да кажев да је све неизвесно и да ништа нее сигурно – док не буде сигурно!

А Мика Лудајка је тој рекја к`д се играла првенствена утакмица Власина и Дубочица у Власотинце 13.марта 1955.године. Дубочици је била потребна само победа да не би испала из Нишки потсавез, а на Власину је било довољно да игра нерешено да би остала у Нишки потсавез. ,,И цел` Лесковац се дигне да иде на туј утакмицу. Још од собајле Лесковчани су ишли у Власотинце – сс бицикле и коњска кола, али највише– пешке. Онија који су имали паре и срећу да добијев место – у Власотинце су се
одвезли у дваес два камиона Доџа који смо добили од Американци. Пошто игралиште у Власотинце не`е било ограђено, него су около била лојза – из Лесковац је у Власотинце отишла и коњичка милиција да одржава ред на утакмицу.

Власина је највише стра имала од Заре и на неколко дана пред утакмицу на Заре су из Власотинце праћали поруке да не дођује у Власотинце – немој Заре да долазиш – ће ти искршимо ноге!
Ал`, Заре се не`е плашија и отиде да игра.

А почело је најгоре што може по Дубочицу – Власина је повела с три – нула и Власотинчани који су у публику стојали поред Мику Лудајку, татка на Заре,почели да му се смејев и викав да је све готово и да Дубочица има да испадне из такмичење.

– Мико, вик`в му, оде Дубочица из подсавез!

А Мика Лудајка гим вика:

– Ааа, ће видите ви још! Не се знаје – Заре игра!

Мика Лудајка је млого волеја да се клади – ако ти даш иљадо динара Мика ти да – дупло! И он се с`с Власотинчани опклади да Дубочица неће изгуби од Власину.

И – доби опкладу! Дубочица је победила Власину сс четри према три, а сва четри гола даја је – Заре! Мика Лудајка узеде паре на Власотинчани и вика гим:

– Реко ли ви ја – Заре игра – не се знаје!
И тој на Заре остаде као надимак и д`н дн`с!


 
Сава Димитријевић
Из књиге “Лесковачки дрвени трамвај”
Извор: Југопрес
Поћирилизовао и приредио

Милорад Ђошић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Да ти причам приче шарамантске

Чачак – Збирка приповедака несвакидашњег наслова „Да ти причам приче шарамантскеˮ завичајног ствараоца Љубише Ћирковића представљена је публици у Галерији Градске библиотеке у среду, 30. септембра.

Фото: Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”

Књига је промовисана на необичан начин јер је аутор у улози наратора увео публику у причу о Чачку и околини, а глумци Катарина Јоровић, Мишо Маричић и Бранко Тодоровић дочарали су необичне људске судбине у драматичним временима. Вече је било испуњено топлином и емоцијама које су посетиоце вратиле у прошлост, у доба када је баршунасти глас који казује приче за кафанским столом био гласник чаршијских вести, митова и легенди које су се надвијали над значајне историјске догађаје.

Књига је објављена почетком године у издању Завичајног друштва „Чачаниˮ, а тим поводом публици се обратила Милица Баковић. Она се између осталог осврнула на корене породице Ћирковић и плодоносан рад аутора на радним местима водитеља, новинара, музичког уредника и главног и одговорног уредника на Радио Чачку. Ћирковић је аутор документарних филмова о старом Чачку, песнику Дису, сликарима Рисимовићу и Ћирковићу и породици Надежде Петровић. Дочекао је пензију у Градској библиотеци у којој је радио на пословима дигитализације и изради рекламног материјала.

Извод из рецензије Радована М. Маринковића прочитао је Слободан Николић, а аутор је рекао да је наслов сасвим случајно настао из сећања на време када се кафа и добро пиће испијало дуже и људи имали више времена да чују једни друге. Причама се пред сваког читаоца поставља загонетка да читањем дође до одговора шта је то шарамантско у овом рукопису.

 

Извор: Глас западне Србије

ДР ЂОРЂЕ РАДИЋ (1839 – 1922) – ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ И НАУЧНИК

ОД 23. СЕПТЕМБРА ДО 17. ОКТОБРА 2020. ГОДИНЕ

Аутори изложбе: Драган Драшковић  и Оливера Ћосовић
Oрганизација: Савез инжењера и техничара Србије и Академијски одбор за село САНУ

Др Ђорђе Радић (1839-1922), пољопривредни просветитељ и научник, први доктор пољопривредних наука код нас и почасни члан Српске Краљевске академије.

Он је био први Србин који је на Бечком универзитету положио докторат из филозофије с пољопривредном расправом. Име Ђорђа Радића је постало познато и потребно Србији, те га је Кнез Михаило Обреновић више пута позивао и ангажовао, први пут 1864. године.

Оснивањем Друштва за пољску привреду 1869. године, др Ђорђе Радић је дошао у Србију и тада започиње нови период његовог живота и рада. Знање које је стекао школовањем, као и практична знања стечена обиласцима и проучавањем пољопривредних достигнућа већине европских земаља (од 1862–1869. обишао је Аустрију, Чешку, Француску, Немачку, Италију, Швајцарску, Холандију и Белгију) стављено је у функцију просвећивања и напретка српског сељака.

О значају и доприносу др Ђорђа Радића у утемељењу српске пољопривреде најбоље говоре његова дела: преко 40 објављених књига и више од 500 објављених чланака, уредништво у листовима СељакТежакДомаћинЦветарство, затим чланство у 67 пољопривредних и културних друштава (од којих су три америчка).

Међу његовим бројним научним достигнућима можемо поменути хибридизацију кукуруза коју је започео пре него што је то учињено у САД-у, добијање разних сорти кукуруза и кромпира, као и нових врста поврћа. Заслужан је за производњу првог памука у Угарској, увођење племенитије расе стоке и извођење укрштања. Изводио је огледе са узгојем свилене бубе, а захваљујући њему су и набављене, за оно време, нове справе и алати – гвоздени плугови и вршалице са витлом. Радио је на оснивању пољопривредних школа у Пожаревцу, Даниловграду и Краљеву, обављао послове секретара у Српском пољопривредном друштву и сарађивао са свим релевантним именима пољопривредне науке у Европи и свету.

Такође, др Ђорђе Радић је био редовни члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске Краљевске академије.

 

Извор: САНУ