Ћирилица прва у Свемирју

Поштовани пријатељи,

На данашњи дан Велики Јуриј Гагарин полетео је у Свемирје. Руски народ по ко зна који пут победио је у трци у којој су стартовали са ралом у руци, а завршили је у Свемирју. Зато овај чланак посвећујемо Њему.

Те 1968. године били смо већ дечаци који су разумели живот и смрт, али нисмо разумели како је Јуриј Гагарин погинуо у лету авионом. Он, тај освајач крова неба нестао је тако лако, простим авионом. Нисмо ми знали да је то сада већ славни МиГ-21, нисмо знали да је то победник Вијетнама, да и данас лети, већ да је само авион. Еј, бре, плачемо ми клинци, на хладним степеницама улаза у соцреалистичку зграду, коју је баш као и све у Трстенику дигла Прва петолетка и није нам јасно како се то догодило. Долази мој отац са посла и види нас неколико сузних очију: “ Шта је опет сте се тукли? Ма не, чули смо да је погинуо Јуриј Гагарин.“ Он нас погледа оним плавим очима и сад он не може да верује. Ми деца плачемо због  руског космонаута, па и њему жао и заискри му суза. Седе са нама, иако нам је бранио да седимо на бетону и развеза баш ову причу коју можете видети овде. Ко је био, одакле, шта је радио и како је отишао на ћирилично небо.

Данас је Јуриј Гагарин тај Први и најславнији укротитељ Свемирја помало заборављен, али за нас који знамо баш као што је он знао, шта је опанак и шта је ципела, он ће увек лежати у срцу, баш у оном малом срцу које се тих мартовских дана 1968. године  стезало када је Он авионом отишао у Свемирје.

Нека ти је лака земља Космонаутски оче.


Милорад Ђошић, пуковник
авијације у пензији-пилот

Чворишта, чворови и чворци

Овај чланак посвећујем мом другом професору, Јови Чвори, географу, који није на мене имао тако велики утицај као Мухамед Математичар, али његово презиме је у мени оставило дубоки траг да је све увезано, али и да тој увезаности недостају они мали чворићи, чворци, како би она била чврста и нераскидива.

Чворишта, чворови и чворци

Чворишта

Добих од пријатеља линк да је једна увезана група добрих људи написала Патријарху да сакупи вернике под капу Божију како би се молили са спас од зла које нас је напало, иако бројке то не показују. Наравно одмах послах чвору да пошаље у Команди чворишта моју жељу да будем један од чворова, како би пењање уз канап Богослужења било лакше. Чвор рече да нема проблема и за неколико минута ми дојави да ће ме учворити. Међутим, не даде ми ђаво мира па упитах да ли могу да пошаљем и својим малим чворићима, а уствари чворчинама, који су ме пратили све ове године и захваљујући којима сам остао на Божијем канапу, којим се сви мање више пењемо према њему. Рече Чвор да не зна и да је могуће да је канап репрезентативни. Рекох онда ме скини са чворосписка јер нема смисла да будем без својих чворака.

Чворови
Пошто сада и други чворови, а делови канапа, трче кроз време живота, добих обавештење да је могућ улазак и чворака у чвор и чвориште.
Наравно захвалих се и рекох, баш вам хвала вам драга браћо и сестре чворови. Бити у друштву предивних чворова у предивном чворишту лепо је, али шта ћу ту када одмах нема оних малих чворака, које сам хтео да позовем и који чвору и чворишту дају управо ону лепоту, баш као што тачкице на Ван Гоговим сликама дају мирис пољу, које само можете да замислите. Због тих малих делова цвета, пчелице долазе на медни прополисни канап, а чворци тоном дају дух пољу.
Чворак

Ето професоре драги одужих се мало и Теби захваљујући чвору који ипак не разуме песму чворка, а Команда чворишта је и даље далеко од бојишта.


Милорад Ђошић, пуковник
авијације у пензији

Ристо Одавић – Херцеговац који је међу првима преводио Пушкина на српски језик

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Универзитета у Београду, чувају се књиге и часописи из заоставштине Луке Ћеловића Требињца, велетрговца, једног од најбогатијих људи Србије с почетка 20. века, председника Београдске Задруге, члана Управног одбора Народне банке, националног радника и великог српског добротвора.

Лука, угледни Херцеговац и Требињац, иако недовољно образован, сачувао је примерке часописа за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ чији је власник био Владан Ђорђевић.

Владан Ђорђевић је био лекар, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва и књижевник.

Поред осталог, сам је финансирао свој часопис „Отаџбина“ који је излазио од 1875. до 1892. године с намером да се српски народ може што боље образовати. Једно време уредник часописа био је и др Милан Јовановић Батут.

У свескама од броја 121 до 129, састављеним у књигама 31 и 32, под рубриком „Лепа књижевност“, 1892. године Ристо Одaвић, који је кроз живот радио као професор, књижевник, драматург, народни посланик, управник Државне Архиве, шеф Пресбироа и начелник Министарства просвете, објавио је свој превод с руског на српски језик романа у стиховима Александра Сергејевича Пушкина „Евгеније Оњегин“.

Као што знамо, роман осликава живот у Русији двадесетих година 19. века кроз ликове два млада племића Ленског и Оњегина и сестара Татјане и Олге Ларине.

Српско читалаштво је тада добило могућност да се преко романа упозна са свим руским друштвеним слојевима, од приказа руског села до балова у Москви, с наглашеним проблемима људи на власти.

Ристо је рођен у Београду 1870. године као четврти син имућног трговца Јована Одавића рођеног у селу Луг крај Требиња. Јован је дошао у Београд средином 19. века и ту развио свој трговачки посао. И он и његови синови постали су богати и угледни грађани Београда.

Захваљујући Луки Ћеловићу Требињцу и његовој заоставштини данас можемо с правом констатовати да је ово само још један пример човека и његовог дела, овог пута Риста Одавића, чији су корени везани за Херцеговину и Требиње, у доприносу развоја српске културе и образовања.


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо