Аустријанци се (не) одричу Хандкеа у корист Србије

Од кад је Шведска академија науке пре тачно месец дана објавила одлуку о додели Нобелове награде за литературу Петеру Хандкеу, јавна дебата о његовом ванкњижевном идентитету не престаје. Расправе се баве питањем Хандкеове припадности – ком типу хуманизма он припада, ком сету вредности, којој интерпретацији жртве, којој реалности, којој политици, којој култури, којој религији, ком психолошком профилу. Последњи у низу идентитетских притисака на писца тиче се његовог држављанства. Чије и које државе је он држављанин?

Од кад је амерички портал The Intercept (“Пресретач”) пре два дана објавио фотографију Хандкеовог југословенског пасоша из 1999, аустријска држава је под притиском да преиспита да ли је он и даље држављанин Аустрије.

Петер Хандке

Законски, теоретски, аустријски држављани не смеју имати два пасоша, осим ако од државе нису службено затражили и добили одобрење. Мимо тога, постоји сва сила људи који имају два пасоша, а да никог ништа нису питали, али је то илегално и за последицу има, кад и ако се открије, аутоматски губитак аустријског држављанства.

Има ли оних који навијају да се то догоди Петеру Хандкеу?

Реакције се могу поделити на пет група – на опрезне државне, на одбране, на нове медијске нападе под маском мобилизације правне државе, на неутрално препричавање чињеница и напослетку на покушаје да се у прегрејану тему унесе мало хумора и тако спусти лопта на земљу.

Службени део је оскудан и своди се на две речи: Држава проверава. Према изјави Петера Кајзера, шефа локалне владе Коринтије, покрајински органи “утврђују чињенично стање”. Аустријски специјалиста за уставно право Бернд-Кристијан Функ дао је изјаву за медије да “поседовање пасоша није и доказ о поседовању држављанства”.

Функ: “Претпостављам да је и у тадашњој Југославији поседовање држављанства било предуслов за добијање пасоша, али могуће је и да се није поступало по правилима.” Међутим, ако је Хандке претходно затражио југословенско држављанство, “онда се морају испитати сви детаљи”.

Главни документ одбране потписује група аустријских књижевника, међу којима су Даниел Висер, Дорон Рабиновици, Јулија Рабинович, Герхард Руис и Клаус Кастбергер. У отвореном писму они позивају на разум: “Критиковање Петера Хандкеа је одавно напустило тло смислених расправа, оно се још једино састоји од мржње, неподношљивости, подметања, фалсификовања и сличног. То је сада постала отворена анти-Хандке пропаганда, чији носиоци више не бирају средства не би ли доказали да су у праву”.

Стандард: Хандке као “агресивна жртва” 

Што се тиче нових медијских напада на Хандкеа, треба бити фер, па том притиску дати право име мере, снаге и утицаја. За сад се само бечки дневници Стандард и Куриер истичу у том смислу.

Куриер води ствар до крајњих консеквенци: “Ако службени органи дођу до закључка да је овогодишњи добитник Нобелове награде за литературу изгубио аустријско држављанство оног тренутка кад је прихватио туђи пасош, мора се утврдити и да ли он правно гледано уопште може да тражи поновни упис у књигу аустријских држављана и да ли би његова молба у том случају била позитивно решена. Губитак аустријског држављанства би при томе имао и сасвим практичне последице, јер Хандке живи у Паризу као држављанин ЕУ. Какав би његов статус био као staless, особе без икавог држављанства, или као Србина, потпуно је отворено питање.”

“Отворено питање” је за Куриер слатки еуфемизам за претпоставке да би Француска протерала Хандкеа, да би за Аустрију постао туђи, да би тражио шведску визу за доделу Нобелове награде у Стокхолму 10. децембра, да је не би добио због прекратког рока, или да би се повукао у самотњачки живот на Стару планину.

Стандард, колумна Ханса Раушера под насловом “Хандкеове опсене и магле” (Handkes Verblendung und Vernebelung): “Хандке је значајан књижевник, који се опасно запетљао у једно историјско и морално питање. Од тада никако да напусти самоизабрану улогу агресивне жртве.”

Раушер: “Трагична фарса око Петера Хандкеа иде даље. Сад изјављује да никад није био југославенски држављанин, и да је пасош “Савезне Републике Југославије” користио “само за путовања”. У међувремену неки аустријски књижевници критикују да се анти-Хандке пропаганда састоји још једино из мржње. Види молим те! Зашто је то мржња, ако се у умереном тону (ког се, успут речено, сам Хандке одриче) скрене пажња на оно што је говорио о југословенским ратовима?”

Раушер, и даље: “Распад Југославије нема само једног ‘кривца’. Али међу ‘националистичким’ снагама које су се у том простору размахале, српске су носиле највеће насиље. Остали у Југославији нису (више) хтели да се потчињавају српској хегемонији. (…) Хандке критикује медије који су у том рату пребрзо формирали фиксну поделу на апсолутне жртве и апсолутне злочинце. Истина, Срби нису једини починили злочине у том рату, али то не значи да њихова дела треба релативизовати.”

Има ли шансе да Хандке, ако већ не изгуби аустријско држављанство, барем не добије Нобелову награду? Стандард је контактирао шведског књижевног теоретичара Матса Малма, сталног секретара и гласноговорника Шведске академије и упитао га има ли наде у том смислу.

Нобеловац Петер Хандке

Малме за Стандард: “Не, ствар је за нас готова. Ми више не водимо никаква истраживања у том смислу.”

Са једанаестерцима да се чека

Остали аустријски медији гледају да некако спусте тензију и само препричавају како је Intercept пресрео слику Хандкеовог југословенског пасоша која је већ годинама стајала на сајту Националне библиотеке у менију “Хандке онлајн”.

Тако тихо ће остати до почетка идуће седмице и службене одлуке о исфорсираној афери с Хандкеовим пасошем из 1999. Ако стигне потврда да право није прекршено, већ само заобиђене неке од његових неподношљивих рестрикција, онда се не треба истрчавати.

Супротна одлука аустријских власти није вероватна. Најпре, колико нобеловаца мала Аустрија има, да тек тако може да се одрекне једног актуелног? Тридесет? Седамнаест? И један и други број су тачни, у зависности да ли се рачуна старо царство или само Аустрија; да ли се рачунају они који су ту, или који су исељени; они којима је допуштено да остану, или они који су после Аншлуса бежали из Аустрије да спасу главу, као на пример породица Ерика Кандела (Нобел за медицину 2000)?

Избацити Хандкеа из нескривеног културног поноса Аустријанаца, избрисати га из државне меморије, и то тачно између објаве и доделе награде Нобелове награде – то би био скандал који се многима у аустријској јавности, политици и медијима не би допао, без обзира шта мислили о Хандкеовом виђењу рата на простору бивше Југославије.

Још једна Хандкеова припадност је постала тема од интереса – да ли је он припадник Католичке или Православне цркве?

Јохан Дерзула, жупник у Хандкеовом родном Грифену, у изјави за Коринтијске црквене новине Недеља: “До данас не постоји ниједан докуменат који би доказао да је писац иступио из Католичке цркве.”

Мала продавница сувенира

Има и покушаја да се демонтира смртна озбиљност са којом се у читавом свету, не само у Аустрији и Немачкој, прати свака Хандкеова изјава.

Сама чињеница како је Intercept дошао до слике Хандкеовог пасоша и објавио је у стилу потернице, обитава у простору бизарног.

Дугогодишњи гласноговорник летњег Музичког фестивала у Салцбургу Ханс Видрих, није само Хандкеов пријатељ него и његов обожавалац, фан, рекло би се, са свим што иде уз ту улогу, укључујући и сакупљање фетиша, предмета које је Хандке користио или додирнуо, а Видрих однео кући као реликвије.

“Сваки пут кад бих био код њега, изабрао бих неку ствар као сувенир, коју би он онда морао да ми да”, описује Видрих за Пресе мале ритуале њиховог пријатељства.

Уручење признања Хандкеу у Мадриду

С временом је Видрих скупио солидну збирку Хандке-меморабилија, од манускрипта и белешки, до старих рукавица које је носио Хандке, гитаре на којој је свирао Хандке, или усне хармонике на којој је остао Хандкеов ДНК. Међу “реликвијама” се нашао и југословенски пасош из 1999, који је онда Видрих, скупа са свим осталим фетишима снимио, снимке препустио Националној библиотеци у Бечу, а она их ставила на свој сајт.

Видрих, који се гризе због читаве афере, објашњава сад свима који га питају, да је Хандке аустријски патриот, да је пре неколико дана био на пријему у аустријској амбасади у Паризу и том приликом „емотивно приметио како никад до сада није видео толико жена у дирндлу” (“дирндл”, традиционална аустријска ношња, врло скупа и данас, историјски гледано статусни симбол богатих земљопоседника, прим. В. К.).

Џону Ленону је његов обожаватељ Марк Чепман дошао главе; Хандкеа би његов обожаватељ могао коштати држављанства. Кад се упореди ситуација, Хандкеу је са Видрихом у свакаком случају боље него Ленону са Чепманом.

Крив у смислу оптужбе

Ево и једног Фејсбук записа са странице Ивана Ристића, кустоса бечког Леополд музеја: “Квалитетне бечке новине Стандард су данас објавиле једну забрињавајућу информацију. Према поузданим изворима, аустријски писац П. Х. је 1999. наводно био у поседу југословенског пасоша. Како сам и ја у истом времену, све до 2001. поседовао исти такав документ, овом приликом пријављујем сам себе полицијским органима због истог деликта.”

Тешко је и прескочити асоцијације кад се чита следећа Хандкеова изјава из 1999, коју последњих месец дана у различитим контекстима објављују сви медији немачког говорног подручја, сад поново од кад је пасош постао тема: “Радо бих био у Србији кад бомбе почну да падају на ту земљу. То је моје место. Ако је НАТО-криминалци бомбардују, одмах долазим у Србију.”

Кад помислите, те реченице је у ствари рекла историјски погрешна особа. Да их је у то исто време изговорио престолонаследник Карађорђевић, уз то и направио то што је рекао, Србија би данас можда била уставна краљевина. А вероватно не би била ни бомбардована – није ни за НАТО психолошки једноставно убити краља док стоји на Теразијама и полаже поправни из историје.

Издавач брани свог аутора 

Листа с појашњењима коју је пре неколико дана (1. новембра) за скандинавски, делом и амерички простор, објавила издавачка кућа Петера Хандкеа, испунила је сврху због које је и написана. Кад Матс Малм каже да Шведска академија “више не води никаква истраживања у том смислу”, значи да је задовољна “Зуркамповим” доказним материјалом. 

Што се тиче става аустријске и немачке јавности, докуменат “Зуркампа” је остао без ефекта: Они који су били срећни кад је одлука о додели Нобелове награде објављена и уверени да је отишла праве руке, биће и даље срећни, а таквих је у Аустрији много, то увек мора да се нагласи. Напротив, они који су били горко несрећни да се Шведска академија одлучила на такав потез, биће и даље несрећни и морално чврсти у осуди тог чина.

Немачки радио из Келна: “После међународне критике због доделе Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу, његов издавач се обратио шведским медијима дугим писмом. Тај документ би требало да исправи све погрешне тврдње – али он није уверљив. Текст је дрско наиван, или рачуна на нашу наивност, (…) то није никаква објективна анализа, већ текст с намером – подићи продају, избећи моралну одговорност.”

Франкфуртски ФАЗ: “Да ли су појашњена ‘Зуркампа’ херојски чин или безобразлук?”

Мимо службених канала са Шведском академијом, саопштење “Зуркампа” не помаже да се Хандкеово дело очисти од политичких конотација. Хандкеови бранитељи полазе од тога да кад се разговара о Хандкеу треба говорити о литератури а не о политици. Из “Зуркампових” 25 страна сада произлази супротно, да је Хандке политички аутор коме је потребна политичка одбрана, што је шлагворт који његови критичари нису пропустити.

Без јавног одјека пролазе и пасажи из Зуркампове реакције из којих је јасно да је Хандке био врло критичан према Слободану Милошевићу и српској страни у рату у Босни. Али тај део се чини незанимљив и немачко-аустријским критичарима и српским апологетима Петера Хандкеа.


Аутор: Весна Кнежевић, дописник РТС из Беча

Извор: РТС

ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ: Нисам ни видио натписе, а камоли тражио да се скину!

Након што су поједини медији објавили како су глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић напустили свечаност у Невесињу, јер им је наводно засметао грб РС, те натпис Владе РС и Митровданске битке, данас у се огласили глумац Војин Ћетковић и редитељ Александар Пејаковић демантујући те наводе.

Фотографије са пробе Директ портал уступио је Војин Ћетковић

Сала препуна дивних људи који су прилазили и говорили и наш сте кум. Са радошћу сам на Митровдан поново дошао у Невесиње да говорим поезију поводом Дана општине. Рекли су ми да треба да постанем и невесињски кум. Прихватио сам уметнички концепт редитеља Александра Пејаковића, али када сам сазнао да се редитељ повлачи, јер у уметничком делу програма морају да буду и некакви транспаренти, одлучио сам да га подржим и да не наступам.

Нисам ни видио те натписе, а камоли тражио да се скину. Никакав инцидент се није десио у Невесињу. Ја сам подржао уметност и с драгим Невесињцима који ме зову кумом наставио дружење у том дивном херцеговачком месту, рекао је глумац Војин Ћетковић за Леутар.нет.

Редитељ Александар Пејаковић који је осмислио свечану академију поводом обиљежавања Митровдана у Невесињу демантовао је писање појединих медија да су глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић тражили скидање натписа Митровданске битке. Наводећи да глумци поменуте натписе и амблеме нису ни видјели истакао је да је жалосно како су поједини политички манипулатори једну племениту умјетничку и патриотску идеју злонамјерно покушали да претворе у скандал зарад скупљања јефтиних политичких поена.

Ћетковић је за „Директ“ рекао да се никакав инцидент није десио у Невесињу те да натписе није ни видио, а камоли затражио да се скину.

“С радошћу сам на Митровдан поново дошао у Невесиње да говорим поезију поводом дана општине. Рекли су ми да треба да постанем и невесињски кум. Прихватио сам умјетнички концепт редитеља Александра Пејаковића, али када сам сазнао да се редитељ повлачи, јер у умјетничком дијелу програма морају да буду и некакви транспаренти, одлучио сам да га подржим и да не наступам. Нисам ни видио те натписе, а камоли тражио да се скину. Ја сам подржао умјетност и с драгим Невесињцима који ме зову кумом наставио дружење у том дивном херцеговачком мјесту“, рекао је Ћетковић.

Он је подсјетио да је заједно са Дејаном Луткићем и Небојшом Илићем у Невесињу већ играо двије представе и да је било величанствено искуство.

“Сала је била препуна дивних људи који су ми прилазили и говорили – ви сте наш кум. Сваки пут у Невесиње долазим с посебним осјећањем”, додао је Ћетковић.


Аутор: Никола Бјелица

Извор: Директ портал

Чланак на српском писму преузет са: Слободна Херцеговина

 

Инцидент у Невесињу: Војин Ћетковић и Дејан Луткић тражили да се скине натпис “Митровданске битке” и грб Републике Српске (ажурирано)

Организатори академије, Општина Невесиње и Одбор Владе за неговање традиције ослободилачких ратова, односно Министарство за борачка питања Републике Српске, одбили су да скину пано

Фото: М.Лабудовић

У Невесињу је јуче на посебно свечан начин прослављен Митровдан- Дан општине Невесиње и слава борачке организације Републике Српске, као и сећање на славне митровданске битке из 1992. и 1994. године.

У програму академије, чији режисер је био Александар Пејаковић из Бање Луке, требало је да наступе познати београдски глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић који су непосредно пред одржавање свечане академије како тврде организатири – направили скандал.

Наиме, Ћетковић и Луткић су, како преносе локални медији, наводно тражили да се са бине скине велики натпис “Митровданске битке 1992. и 1994. године на Невесињском ратишту“ уз који је стајао грб Републике Српске, као и натпис Влада Републике Српске – Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова.

На академији је Луткић требало да води програм, а Ћетковић да наступи у перформансу заједно са средњошколцима из Невесиња.

Организатори академије, Општина Невесиње и Одбор Владе за неговање традиције ослободилачких ратова, односно Министарство за борачка питања Републике Српске, одбили су да скину пано и упознали режисера академије и глумце да не долази у обзир уклањање, нити померање наведеног паноа у страну.

Након тога су глумци напустили Невесиње, а организаторе оставили у незгодној ситуацији, јер се све одиграло непосредно пред почетак свечане академије која је требало да има директни телевизијски пренос на Радио-телевизијиРепублике Српске.

 

НЕМА ПОВЕЉЕ, НИ КУМСТВА

Ћетковић је на свечаној академији требало да добије повељу којом би постао кум ове општине, али су из Општине Невесиње потврдили да се то није догодило.

Не само да није добио повељу, већ никад више неће бити позван у Невесиње, изјавио је кратко начелник Миленко Авдаловић.


Извор: Вечерње новости

Напомена СКЦ “Ћирилица” Београд: Изјаву друге стране, ако је буде, пренећемо на истом овом месту, што ћете приметити ако уз наслов буде придодато “(ажурирано)”. Чланке и цитате на ватиканоидном писму нећемо ћирилизовати, да би били што вернији оригиналу, тј. природи извора.

Ажурирања:

1.

– Naravno da su htjeli da nastupe pod znamenjima RS i u slavu mitrovdanskih bitaka. Znali su gdje dolaze i zbog čega. Uostalom, Vojin Ćetković je nastupio i prošle godine za Mitrovdan u Nevesinju i bio je oduševljen. U pitanju je nešto sasvim drugo. Želeći da preko leđa slavnih glumaca “izvade štetu” lokalni moćnici su od njih tražili da u svom nastupu, mimo scenarija i protokola, hvale i veličaju političke lidere. Oni su to, naravno, odbili – navodi izvor Srpskainfo iz Nevesinja, dodajući da je Hercegovinu demonstrativno napustila cijela ekipa iz Beograda, u kojoj su uz Vojina Ćetkovića i Dejana Lutkića bili još neki glumci i jedan reditelj. – srpskainfo.com

 

2. “Na poziv opštine Nevesinje i obilježavanje Mitrovdana rado sam se odazvao i na volonterskoj osnovi odlučio da pomognem mnogim čestitim ljudima u tom hercegovačkom kraju da dostojno obilježe godišnjicu mitrovdanskih bitki. Moj koncept i scenario bili su omaž svim stradalim borcima u Nevesinju. Scenografiju smo na najvišem umjetničkom nivou prilagodili formi memoraijalne akademije, upravo zbog velikog stradanja hrabrih srpskih vojnika koji su odbranili Nevesinje 1992. i 1994. godine na Mitrovdan. Upravo zbog pijeteta prema žrtavma odredili smo da je osnovna boja scenografije crna. Neposredno na generalnoj probi memorijalne akademije organizatori su od mene kao autora programa neprijatnim tonom tražili prekrivanje crne pozadine sa još jednim obilježjem Republike Srpske, iako su na bini već stajala obilježja Republike Srpske u vidu ambelma i zastave. Svi moji dobronamjerni savjeti su naišli na negodovanje i kada sam shvatio da ne mogu da spasim umjetnički program pred direktan TV prenos, odlučio sam da se povučem”, rekao je Pejaković za “Nezavisne”.

Dodao je da su glumci Vojin Ćetković i Dejan Lutkić odlučili da ga podrže u toj namjeri.” … Pejaković o akademiji u Nevesinju: Ćetković i Lutkić nisu tražili skidanje natpisa


3. РТРС:

“Министар рада и борачко инвалидске заштите Душко Милуновић рекао је за АТВ да су у договору са представницима општине Невесиње договорили обиљежавање митроваданских битака 1992-1994, али су они тражили да се обиљежи и дан општине као и 800 година аутокефалности СПЦ.

– Били смо затечени када су нам јавили да глумци неће да наступе уколико се не уклони натпис да се обиљежава дан митровданских битака, гдје такође стоји и грб Републике Српске и да они неће наступити са својим програмом уколико то не буде склоњено. Са мном је био и министар Ђокић и били смо децидни да тај натпис мора да буде ту с обзиром на то да је у питању државни празник. Ако буде склоњен натпис, били смо спремни да одемо из Невесиња након полагања вијенца на споменик погинулим борцима – каже Милуновић, који додаје да није добио никакво објашњење шта је тачно глумцима сметало.

Министар је оштро поручио да они више никада неће бити позвани, бар кад је то у надлежности министарства, да буду у саставу било каквих активности коју будему проводили.

“На питање шта се догодило, Пејаковић поручује да није био задовољан сценографијом и да се повукао, а да су исто учинили и глумци из колегијалности према њему.

– На позив општине Невесиње и обиљежавање Митровдана радо сам се одазвао на волонтерској основи одлучио да помогнем многим честитим људима у том крају да достојно обиљежимо годишњицу митровданске битке. Мој концепт и сценарио били су омаж свим страдалим борцима у Невесињу. Сценографију смо на највишем умјетничком нивоу прилагодили у спомен меморијалне академије због страдања храбрих српских војника који су бранили Невесиње на Митровдан. Управо због тога одредили смо да је основна боја сценографије црна. Међутим, непосредно на генералној проби организатори су од мене као аутора непријатним тоном тражили прикривањем црне позадине са још једним обиљежјем Републике Српске иако су већ стајала обиљежја у виду амблема Републике Српске. И сви моји добронамјерни савјети су наишли на негодовање. Када сам схватио да не могу да спасим умјетнички програм пред директан тв пренос одлучио сам да се повучем. Из колегијалности повукли су се и глумци Војин Ћетковић и Дејан Лутковић који су прихватили на мој позив дођу у Невесиње. Рекли су ако ја одустајем од режије, одустају и они од програма – рекао је Александар Пејаковић.

Са друге стране, можда је Пејаковићев ангажман био волонтерски, али глумачки двојац је требао да добије хонорар поручује начелник општине Невесиње.

– Није тачно да су требали да наступе бесплатно. И са једним и са другим глумцем је била договорена цијена од 500 евра за наступ на академији – каже Авдаловић.” – Да ли је Ћетковићу и Луткићу засметало обиљежје Српске?

 

 

4.