Неколико речи о ћирилици

    Пре 7 година основана је Андрићев институт у Андрићграду.

    Пре 17 месеци промовисана је књига професора др Милоша Ковачевића „Борба за ћирилицу и српски језик“.

Професор др Милош Ковачевић

    Пре 7 дана у дневном листу „Политика“ објављена је вест да је професор др Милош Ковачевић добио награду „Мркаљ и Вук“ од Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

    Шта повезује ове три вести? Професор др Милош Ковачевић је добио награду за наведену књигу која је објављена у издању Андрићевог института из Андрићграда.

    Професор др Милош Ковачевић је један од групе професора са Филолошког факултета у Београду који се већ годинама бори за усаглашавање Закона о језику и писму са Уставом Републике Србије, организује предавања и округле столове на којима стручно и аргументовано разјашњава све „дилеме“ које имају они који сматрају да није грех, или да је чак „богатство“ писати на српском језику латиничним писмом, и даје конструктивне предлоге да се читава немогућа ситуација двоструког писма у српском језику разреши на стручан, научни и законит начин.

    Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ ће следеће године, 15. фебруара, „прославити“ 20 година свог постојања. То је прво удружење у Србији настало због потребе за очувањем ћирилице. У међувремену, формирано је још неколико удружења широм Србије са истим циљем. Наше удружење, Србски културни центар „Ћирилица“ је настало због исте потребе и са истим циљем пре три године, уз додатну потребу за бригом о србској култури, која је такође на ивици опстанка.

    Наредних година ће се можда оснивати још удружења којима ће приоритет бити да у наступајућим несрећним временима која нам прете гашењем идентитета пренесу долазећим генерацијама колико је важно да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо. Професор др Милош Ковачевић је један у низу ентузијаста, али има нас још. И нећемо баш тако брзо изумрети.

 

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

 

 

Промоција књиге „Дневник ратног хирурга” др Миодрага Лазића одржана у Официрском дому у Нишу

(Фотографије Министарство одбране Србије)

Промоција књиге „Дневник ратног хирурга” др Миодрага Лазића из едиције „Ратник”, у издању Медија центра „Одбрана” Министарства одбране, уприличена је у Официрском дому у Нишу на којој је присуствовао и министар одбране Александар Вулин, наводи се у саопштењу.

Скуп је почео минутом ћутања, чиме је одата пошта недавно преминулом хирургу др Миодрагу Лазићу.

Како је истакао министар Вулин на данашњој промоцији, овај догађај је прилика да се још једном сетимо истинских хероја наших живота – „свих оних тихих, стрпљивих, мирних људи које не приметите док ствари не постану заиста тешке и нерешиве, онда схватите да постоје људи који су толико храбри и вредни“.

„Доктор Лазић је човек који је својим животом задужио не само Ниш, него Србе где год да живе. Ово је наша прилика да му кажемо хвала. Његове дневничке забелешке објавили смо у Едицији ‘Ратник’ где се објављују успомене наших највећих ратника и команданата. Доктор Лазић је био један од њих, један од најбољих, најхрабријих, један од оних за кога пожелите да сте га познавали када слушате од људи који су живот провели са њим. Ово је начин да Војска Србије каже за какве се вредности залажемо, за какве људе се боримо, какве људе желимо заувек да памтимо. Ово је наш начин, а верујем да и сви остали и да Град Ниш има разлоге и начине да се још дуготрајније, још гласније, захвали свом суграђанину и да му каже колико цени његов живот и његову жртву”, рекао је министар Вулин.

На почетку промоције, уредник издања Мирослав Тохољ истакао је да је реч о књизи великог човека и родољуба, великог лекара спаситеља који је спасио животе многих цивила, рањеника и бораца Републике Српске. Тохољ је подсетио да је реч о 12. књизи из едиције „Ратник”, чији је идејни творац министар Вулин, а едиција се односи и на војску и на српску културу, које се прожимају.

Говорећи о др Лазићу, као и о околностима у којима је дневник настао, писац поговора проф. др Горан Максимовић, указао је на три димензије овог дневничког записа – историографску, која осликава догађаје који су обележили време у коме је као ратни хирург др Лазић радио, друга димензија је унутрашњи емотивни доживљај као човека који је био суочен са великим болом због страдања људи и саосећања са њиховим породицама и трећа димензија која се односи на сферу геополитике, односно о догађајима иза ратне сцене.

Говорећи о значају књиге, он је истакао да ово издање је с дистанцом од 25 година ново искуство читања и снажнији и аутентичнији доживљај рукописа дневника.

Он обухвата ратни период од августа 1991. године, када је др Лазић отишао као добровољац хирург на простор Републике Српске Крајине, затим пролеће 1992. године када активно почиње да пише дневник, до доласка на сарајевско ратишта када је до краја 1995. и почетка 1996. године водио дневник и описао више од 3.500 операција изведених у ратној војној болници код Сарајева”, рекао је др Максимовић и нагласио да је у књизи описан низ необичних судбина које је чине „густом, динамичном, емотивном и снажном“ и која представља др Лазића управо онаквим какав је он и био.

„Ово је његова књига дубоке оданости српском народу. Овај дневник у великој мери демистификује ону лажну ратну пропаганду против српског народа у Сарајеву и причу о лажној блокади Сарајева, јер ово је прича изнутра”, казао је др Максимовић и поручио да се читајући књигу „сазнаје много истина“.

Обраћајући се у име породице недавно преминулог лекара на данашњој промоцији, сестрић др Лазића Чедомир Љубисављевић, захвалио је на још једној прилици да се ода пошта чувеном доктору. Он је истакао да је опроштај од др Лазића био несвакидашњи, у јеку епидемије и забране кретања и окупљања, али и величанствен, јер појединац и друштво могу да нађу начина да се адекватно опросте од својих хероја који су их задужили.

„Књига је његов покушај да остави траг и да подигне још један споменик тим тихим, непознатим јунацима, али и да себи олакша. Тај папир је био његов пријатељ којем се он радовао у тешким тренуцима”, рекао је Љубисављевић.

Он је захвалио Војсци Србије и Медија центру „Одбрана“ на објављеној књизи и додао да је др Лазић изузетно поштовао војску и да је то научио као дете, јер је био син високорангираног официра.
Пред промоцију у Нишу, Нина Вујошевић, ћерка др Лазића, истакла је да јој веома значи што је књига и промоција новог издања прилика да се чује о тој књизи, као и о страдању српског народа и његовој жртви из прве руке.

Она је истакла да је и током његовог живота била свесна колико су га људи ценили на овим просторима, додајући да је чула да је „најоплакиванији и најпоштованији човек уз патријарха Павла у новијој српској историји“.

„Нисам очекивала баш толику тугу, да две државе у којима живи српски народ, као и српски народ широм света, жали за њим. Срби широм света су туговали са нама и његовим колегама. Драго ми је што је добио славу коју заслужује”, поручила је ћерка Нина Вујошевић.

У дневнику др Миодрага Лазића, недавно преминулог лекара из Ниша, чији су фрагменти прочитани окупљенима, описане су борбе за пробој посавског коридора, названог „пут живота“, у јуну 1992. године, а потом борба за спасавање живота рањених цивила и војника на сарајевском ратишту где је као ратни хирург провео четири године.

Промоцији у нишком Официрском дому присуствовали су и чланови породице Лазић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, председник Скупштине Града Ниша Раде Рајковић, представници Министарства одбране и Војске Србије и бројни грађани Ниша.

 

Извор: Политика

Лепе мисли великих Срба

Поштовани читаоци,

Ових дана смо разговарали о томе како је интернет Богу хвала препун мисли великих Срба. Ипак све је то лепо, али мисли су углавном исписане латиницом која није српско писмо. Зато смо одлучили да неке нађемо, а неке азбучно обрадимо за шта је био задужен наш технички део екипе са мајором пилотом Мирославом Младеновићем, који рече да треба почети од почетка, а то је Устав Републике Србије.

Што се мисли тиче изабрали смо неколицину, а као што је ред почињемо по нама од највећег Србина, а то је Никола Тесла. Већину смо преузели са “свезнајуће” Википедије.

 

Милорад Ђошић