Срозавање језичке културе

Можда има пречих и прешнијих ствари у данашњем тешком и неизвесном времену, од ове предочене теме, а чији је смисао сугерисан самим насловом.

Међутим, како су језичке накарадности, код нас, узеле толико маха, а  злочин према језику постао све присутнији и очигледнији (посебно на телевизији), чини се да је опет потребно подсетити да феномен језика није само обична и неважна појава свакодневног живота, већ да представља (по класичној дефиницији, коју је поставио још Аристотел) суштаство човековог битисања.

Дакле, човек је, како вели Х. Г. Гадамер „живо биће које има језик“ Језик је истинско средиште човековог бића, односно, кључ света и водич кроз његов лавиринт. Он је хранитељ народа (Вук Ст. Караџић), па се, самим тим,  не сме успостављати стање глувоће према исквареним и карикатуралним наступима разних спикера, репортера, новинара и других посленика у  јавном обраћању конзументима аудио-визуелних медија.

Њихово свакодневно  кварење  граматике и дикције, као и уочљив  нехај према осећају доброг казивања, толико су постали учестала појава, која пара уши и код многих слушалаца  изазива непријатност, а често и гнев. Појединци то доживљавају као својеврсно примање „шамара“, други, као болно боцкање  са телевизијских екрана, а да је жив покојни професор дикције на новосадској Позоришној академији, Жарко Ружић, он би одмах револтирано звао (и опомињао) радио и телевизијске редакције  да престану да  кваре дух српског језика.

Спикери се најчешће не удубљују у оно што говоре, већ механички читају текстове, правећи лапсусе типа „петроварадински пост“, уместо „Петровски пост“ и сл. Све је чешће и присутније отегнуто и продужено изговарање самогласника (углавном тамо где не треба), чиме казана реч добија сасвим друго значење (примера ради, реч град, као врста атмосферске падавине, тако изговорена, упућује нас на помисао да је у питању град као урбана насеобина).  То је, свакако,  једна од последица нападног умекшавања говора, који подсећа на кућну „мазну“ варијанту, чиме актери таквих казивања причају као да им је мармелада у устима. Они немају потребан осећај за метафизичку димензију језика,  нити урођен дар   за његово онтолошко поимање, које се може поредити са  надареношћу приликом истинског доживљавања садржаја уметничког дела.

Језик сакате и разни брбљивци, који гутају слова и слогове, смандрљавају речи, говоре уњкавим гласом, или себи дају важност кроз употребу неприродног реченичног ритма, у коме се препознају страни утицаји. Дијалози који се воде на телевизији пуни су надвикивања и претеране гестикулације, којима треба да се надомести очигледно предметно незнање, као и умеће лепог казивања. Губи се јасноћа и финоћа израза, при чему свака будала говори шта јој падне на памет.

Наше познато фонолошко правило: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“, учестало и свакодневно крше спикери и други представници Радио телевизије Србије, именујући свој студио као ER-TE-ES, док иза њих стоје ћирилична слова РТС. И ником  ништа.

Глумци, који гостују у разним програмима (а од којих се очекује складно и избрушено казивање), у свом покушају да буду лежерни и спонтани, углавном показују оскудан фонд речи, пун поштапалица и излизаних фраза; кревеље се, пребацују ногу преко ноге, чешкају се из ува…

Дакле, разни дилетанти и дебелокошци немају никаквог смисла за умешност говорења и изражавања, већ нам мимикријски, или отворено (у име модерне комуникације), подмећу потребу да их следимо. Њихове мајсторије у „поправљању“ језика, јесу, уствари, примери његовог кварења, које се камуфлира потребама свеукупног Напретка. Другим речима, користећи ароганцију уместо знања, они дрско разарају истинско биће српског језика, намећући језичке стандарде по сопственом нахођењу.

Свакодневним демолирањем језика, они газе велико и историјско дело наших старих, замењујући га магловитим и неразумљивим жаргоном. Зато имамо примере да телевизијски репортери имају лошије изражавање од људи из унутрашњости, које питају о одређеним проблемима, а који показују језичку чистоту и непатворено богатство мисли у својим казивањима.

Ревносни слушаоци и језички зналци могли би да наведу мноштво примера свакодневних граматичих и дикцијских грешака на разним телевизијама и радио програмима. Њихово побројавање било би дуготрајно и (овом приликом) непотребно. Зато је смисао овог текста, пре свега, у томе, да још једном скрене пажњу нашој културној и друштвеној јавности на све израженије аномалије на подручју језичке културе, а које прати приметно ћутање и небрига.


Аутор: Проф. др Јово Радош

Извор: Слободна Херцеговина

МЕНАЏМЕНТ

Пише: др Марина Николић, Институт за српски језик САНУ

Реч менаџмент позајмљеница је из енглеског језика и ушла је у српски језик као термин из области економије, бизниса, организационих наука и др. Паралелно са њом, у српском језику у терминологији датих области користи се и њен преводни еквивалент управљање. Иако је карактеристика термина (да треба) да има једно значење, термин менаџмент је вишезначан и означава дисциплину која проучава начине организовања и управљања неким процесима, људским способностима, радним процесима и сл., затим означава процес и начин вођења и организовања предузећа и различитих елемената у процесу рада или производње, и, на крају, означава само руководство неке организације.

У терминолошким синтагмама које означавају управљање неким елементима у процесу рада у пракси долази до двојаке рекције, инструменталне, нпр. менаџмент квалитетом, менаџмент ризицима, менаџмент безбедношћу на раду, и генитивне, нпр. менаџмент квалитета, менаџмент ризика, менаџмент људских ресурса. Будући да реч менаџмент у српском језику није глаголска именица, каква је у енглеском (настала од глагола to manage), већ је настала позајмљивањем из енглеског језика (mаnagement), рекција не може бити инструментална. Инструментал као допуна може се наћи уз глаголе и неке врсте именица, попут глаголских, па је зато тај облик очекиван уз именицу управљање (као преводни еквивалент речи менаџмент). С друге стране, генитивна рекција одговара речи менаџмент, јер се генитивом ближе одређује о ком типу менаџмента је реч. Разлика је, дакле, у томе што реч управљање тражи допуну, а реч менаџмент атрибут. Ближе одређење именице менаџмент, какво је у овом случају потребно, постиже се генитивом који одговара на питање чега? Дакле, менаџмент чега? Менаџмент квалитета. У том смислу конструкција менаџмент квалитета значи управљање квалитетом. Погрешна употреба инструментала уместо генитива настала је угледањем на понашање домаћег еквивалента који захтева инструментал. Уосталом, не видимо зашто се избегава употреба домаће речи, која би се терминолошки одговарајуће понашала у датом контексту, нпр. управљање квалитетом, управљање кадровима, управљање информацијама итд.

Ипак, свесни да уклањање речи менаџмент из српског језика није могуће, будући да је ова реч у активној и стручној и јавној употреби, а уосталом то није ни неопходно, препоручујемо да се у терминолошким синтагмама уз менаџмент користи искључиво генитив, без обзира на честу и дугогодишњу употребу инструментала. Генитив је и у енглеском језику, нпр. mаnagement of information, mаnagement of quality, а он се јавља напоредо с конструкцијом атрибутив + именица (сложене именице типа noun + noun, нпр. information mаnagement, quality mаnagement), које су врло ретке у српском језику (нпр. мастер студије, Сава Центар), и стога се не препоручују.

У другим језицима најчешће се реч менаџмент преводи (нпр. словеначки vodenje, руски управление, италијански gestione), док се за менаџера врло често користи позајмљеница из енглеског језика, што показује да је пре реч о престижу неке професије, која се испољава страним називом, него о потребама самог језика и немогућности или терминолошке неадекватности преводног еквивалента. Иначе, коришћење страних, пре свега енглеских, назива за именовање професије, функције или радне позиције, сматра се престижним, не само у српском већ и у другим језицима.

Литература

Клајн, Иван, Милан Шипка (2012). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.

 

Извор: Језикофил

Бугарски национални радио: Жив је дух словенских првоучитеља крај обала Мораве

СКЦ “Ћирилица” Београд: Ако и нисте прочитали вест

Стручњак из Софије упутио ОТВОРЕНУ ПРЕТЊУ Македонији: Ако не прихватите бугарске корене ЈЕЗИКА кога су вештачки СТВОРИЛИ СРБИ, остаћете ПРЕД ВРАТИМА ЕУ!

требало би да вам следећи чланак каже доста тога. Какогод, комшијама свака част што и у пропаганди користе заједничко нам писмо.

Жив је дух словенских првоучитеља крај обала Мораве


Споменик Св. Ћирилу и Методију у Микулчицама

Сваке године 24. маја, на Дан бугарске просвете и културе и словенске писмености у јужноморавско село Микулчице /Чешка/ сливају се Бугaри из Чешке, Словачке, Мађарске, Аустрије и Немачке. Долазе и многи странци из различитих словенских и православних заједница широм света, јер се ту одаје пошта словенским првоучитељима, светој браћи Ћирилу и Методију. У радним данима путници који обично журе у Праг, Брно или неки други већи град и најчешће мимоилазе локалне путеве који воде у Микулчице. Од 2009. године у парку тог села уздиже се споменик словенским првоучитељима. Разлог томе можемо открити у једној књижици – „Тајна гроба Методија, моравског архиепископа“. Њен аутор је чешки археолог проф. Зденек Кланица. Он је поставио хипотезу о повезаности Методија са овим местом. Претпоставља се да је недалеко од Микулчица била престоница Велике Моравске коју су каснији аутори називали Велехрад, што би у преводу значило Велики замак. Управо су у Великој Моравској света браћа Ћирило и Методије у периоду 863-867. г. остварили своју историјску мисију, у току које су увели словенски језик у литургије и створили прву словенску писменост.

Археолошка ископавања на подручју Микулчица почела су 1954. г, а потрајала су 38 сезона. У 70. годинама минулог века била су то најобимнија археолошка истраживања на територији Европе. На површини од 10 хектара раскопан је град који се налази на 3 острва у сливу значајне водене саобраћајнице – реке Мораве. Откривени су темељи велике владарске палате, 12 цркава, три моста, две луке, више од 2.500 гробова. У кругу палате је била и велика базилика. Поред ове две зграде истражено је преко 550 гробова. Кланица посвећује посебну пажњу на гроб бр. 590 који се налази у великој базилици. Научник је исказао смелу хипотезу да је овде 885. г. сахрањен архиепископ Великоморавски Методије.

Да ли је у откривеном празном гробу бр. 590 стварно био сахрањен Свети Методије и да ли се Велехрад налази у близини Микулчица спорно је питање. Упркос двовековним трагањима за моштима светитеља њихова судбина и данас остаје непозната. Други пак траже Велехрад и Методијев гроб узводно од Микулчица, на подручју око северне Мораве. Кланица такође сматра да се насељено место Микулчице некада звало Морава. Други аутори међутим нуде другачије хипотезе о његовом имену.

Католичка црква и мирјани, Моравци и Словаци, одају велику пошту светој браћи – као духовним личностима и православним мисионарима отпре Велике шизме 1054. г. Али о обиму и значају њихове мисије у одавно несталој држави, Великој Моравској, говори чињеница да 11 столећа касније они побуђују не само интересовање у академским круговима него су још увек предмет жустрих политичких, културних и религиозних дискусија у Чешкој и Словачкој. Уосталом по завршетку археолошких радова локалитет код Микулчица је претворен у музејски парк – добро одржаван, али у ствари прилично прозаичан. Међу иницијаторима промене је бугарски дипломата Здравко Попов. Као амбасадор у Прагу он има велики допринос подизању споменика светој браћи у Микулчицама. Споменик је дело Емила Венкова, Бугарина који живи у Словачкој.

Свратити у Микулчице вреди чак и да није 24. мај. Данас реком Моравом пролази граница између Чешке и Словачке, али је кретање преко границе сасвим слободно. Ту недалеко, зубу времена је одолео један бисер средњовековне култура из доба Ћирила и Методија и њихове великоморавске мисије. То је црква Свете Маргарите Антиохијске – на другој обали Мораве, код села Копчани. Култ према Светој Марини /Маргарити/ је византијски. На Западу су је почели поштовати релативно касно, после 9. века, а светитељку су назвали Маргариту. Нису ли можда света браћа пренела тај култ из Византије у Велику Моравску? О томе можемо само претпостављати. Оно што сигурно знамо је да је Свети Методије боравио у близини храма и служио у њему. Његов дух је још увек жив тамо, а мештани и даље цркву Свете Маргарите  називају Методијевом црквом.

Очувана црква Свете Маргарите Антиохијске на обали реке Мораве

Анимација: Петко Јакимов

Фотографије: Иво Иванов

Превод: Ана Андрејева

Извор: Българско национално радио