Интернет и деградација

Сваки дан се све више људи жали на проблеме с можданом активношћу, на све већу расејаност (тј. немогућност да се усмери пажња, да се саберу мисли ради решавања одређених задатака), на проблеме око памћења информација, на физичку немогућност читања великих текстова, а да не говоримо о књигама.

И траже нешто за побољшање мождане активности уопште и конкретно – памћења. Притом, колико год то било парадоксално, дати проблем није карактеристичан толико за старије људе, „за чији је узраст“ и уобичајено да слаби мождана активност, колико за људе средњег узраста и млађе. Уз то, многи се чак и не интересују зашто се то дешава. Аутоматски то приписују стресу, умору, нездравој екологији, истом том узрасту итд, иако све то ни издалека није узрок. Међу мојим пацијентима има и оних који имају много више од седамдесет година, али који уопште немају никаквих проблема ни с памћењем ни с можданом активношћу. Па шта је онда узрок?

Он лежи у томе што нико не жели да се одрекне такозване сталне и целодневне „изложености информацијама“ без обзира на све разлоге. Другим речима, убрзани губитак ваших можданих функција започео је оног чувеног дана када сте решили да будете стално „на вези“. И нема никакве разлике да ли вас је на то натерао посао, досада или елементарни страх да нисте „на нивоу“, тј. да не испаднете црна овца и чудак у својој средини.

Још је 2008. године било познато да просечан корисник интернета не чита више од 20% текста на страници и на све начине избегава велике пасусе! Осим тога, посебна истраживања су утврдила да човек, који је стално прикључен на интернет, и не чита текст, већ га скенира као робот – хвата у њему расцепкане комадиће података, стално прескаче с места на место, а информације оцењује искључиво с тачке гледишта дељења, тј. да ли је могуће то „откриће“ некоме проследити. Али ни то се не чини у циљу дискусије, већ најчешће с циљем да се изазове емоција у виду кратких одговора и емотикона.

У току истраживања дошло се до закључка да се странице на интернету не читају, као што је већ речено, већ се насумично прегледају по шаблону који личи на латинично слово F. Корисник у почетку чита првих неколико редова садржаја стране (некад чак у целости од почетка до краја), а затим прелази на средину странице где чита још неколико редова (по правилу, само делимично, не завршавајући читање редова до краја), а затим се брзо спушта на сам крај странице да види „како се ствар завршила“.

 

Црвено — зона, где се пажња читалаца задржава дуже него другде
Жуто — зона брзог прегледавања

Плаве и сиве области се не читају уопште

 

Зато најефикаснији начин представљања информације обичном кориснику интернета представља излагање информације у виду преврнуте пирамиде (тј. по принципу „што ниже, то мање“) с обавезним издвајањем кључних речи (како би корисници схватали шта је важно, а шта не) и развијањем не више од једне мисли у пасусу. Само се тако може задржати пажња на страници максимално дуго. Ако се обим информације не смањује паралелно са спуштањем странице, или још горе, ако се повећава (као што је то случај с овим чланком), на таквим страницама се задржавају само појединци.

Мој лични став је да интернет представља прави наркотик. А шта је наркотик? То је потпуно некорисна ствар без које сваки човек може да живи све док га не проба. А кад га проба, настаје доживотна зависност, јер се наркоманија не лечи.

На проблеме са схватањем информације жале се људи свих струка – од висококвалификованих универзитетских професора до сервисера веш-машина. Такве жалбе могу се посебно често чути у академској средини, тј. од оних који су по природи свог посла приморани да дубоко и свакодневно комуницирају с људима (држе предавања, испите и сл.). Они кажу да већ низак ниво схватања информације и ниво читалачких навика код оних с којима раде пада из године у годину.

Већина људи осећа велике тешкоће при читању великих текстова, а о књигама већ да не говоримо. Чак се и постови на блоговима, који су већи од три или четири пасуса. већини чине превише тешким за схватање, а самим тим и досадним, те не заслужују чак ни елементарну пажњу. Тешко да ће се наћи човек који није чуо популарну изреку с интернета – Превише је слова, нисам могао. Тако се добија зачарани круг: нема смисла писати много, јер то скоро нико неће читати, а смањивање обима мисли која се преноси доводи до још већег сиромашења ума не само читалаца, већ и писаца. Услед тога имамо то што имамо – масовно заглупљивање.

Чак и људи с раније добрим навикама читања кажу да после целог дана на интернету и балансирања међу десетинама и стотинама електронских писама физички не могу да почну с читањем веома занимљиве књиге, будући да се читање само прве странице претвара у право мучење. Читање једноставно „не иде“ зато што:

а) не успевамо да се натерамо да престанемо са скенирањем текст тражећи у њему кључне речи;

б) не усваја се сложена синтакса, својствена већини класичних и научних дела који уопште нема у размени СМС-порука.

Услед тога се једна реченица мора читати и по неколико пута! Најотворенији људи тако и кажу: Згражавам се самом себи.

Али то још није све. Због сталне прикључености на интернет нагло се погоршавају и такве навике попут враћања на већ осмишљену информацију, анализирање прочитаног и укључивање имагинације. Још горе је то да у 80% случајева људи на интернету траже сумњиву забаву или одатле ваде информације које поред нулте информативне вредности имају и негативну културну вредност.

Притом је већина људи (посебно оних млађих) толико везана за свој уређај да при претњи да остану без интернета само на један дан осећају не само психички притисак који се граничи с паником, већ и физичке реакције које подсећају на наркотичке. Не верујете? Искључите свог љубимца и покушајте да проведете без њега барем два или три дана.

Постоји мишљење да ће способност ефикасног схватања сложених текстова ускоро постати привилегија елита, доступна само посебној касти људи. У потпуности се слажем с тим. Та идеја није нова јер је још Умберто Еко у свом роману Име руже предложио да се у библиотеку пуштају само они који знају и који су спремни да усвајају сложена знања. А сви остали ће бити у стању да читају само огласе и интернет.

Укратко говорећи, никаве таблете, додаци уз исхрану и дијете не могу да зауставе деградацију мозга. Она се може зауставити само прекидом уласка у систем обраде свемогућег информационог отпада и свакодневно оптерећивање мозга такозваним „корисним информацијама“. Тај процес је веома сложен, а за многе чак и неизводљив. Што би се рекло, за многе је воз већ прошао.

Још једанпут укратко:

уређаји који обезбеђују сталну изложеност информацијама, паметни телефони, ајпеди и остало, без којих се сад не може отићи ни у тоалет, чине вас практично дебилом с увелим и апатичним мозгом, који једва схвата и који није способан да мисли и анализира. Али, као и сваки наркоман, ви сте, наравно, убеђени у супротно: да ваши мезимци чине живот испуњеним и удобним, а вас лично „веома напредном личношћу“ која је увек у току.

Захваљујући тим уређајима у ваш мозак непрекидном бујицом стално долази свакакво ђубре, које толико загађује ваш „рачунар“ да можете да извршавате само најпримитивнији и нискоквалификовани посао. Нисте у стању ни да повезано говорите, ни да пишете ни да читате. Ваш говор је мањкав и пун поштапалица. Када некоме причате о нечему, тешко налазите потребне речи, а кад слушате неког, брзо губите нит разговора и почињете да се досађујете и зевате. Не можете да пишете јер у свакој речи чините грешке, а не знате чак ни приближно како се користе интерпункцијски знаци. Али зато Ви одлично сликате себе и куцате некоме на Viber или Whatsapp.

Укратко, чујте лоше вести: мобилну везу треба користити само и искључиво у ванредним околностима. На пример: ако сте дошли у непознати град и не можете да нађете особу која вас чека, стварно је потребно да је позовете. Или ако касните на важан састанак, стварно је потребно да се јавите, тј. ваш уређај треба подесити само за пријем и преношење професионалних и пословних информација које су вам потребне. А остатак времена ваш уређај треба да буде искључен. Уосталом, замишљам колико вам је неудобна и сама помисао на то.

Треба бити спреман на то да вас околина, благо речено, неће разумети. Рећи ће вам да сте сасвим скренули. Игноришите и не обраћајте пажњу. Запамтите да сте ви мета информационог напада и да је потребно да се заштитите. Као што је рекао Ричард Селант, директор CBS News, „Наш посао није да људима продајемо оно што они хоће, већ оно што је нама потребно.“

И на крају, потребно је да поново учите да читате књиге. Праве папирне књиге, а не да сатима зурите у екран свог мезимца, разумете? Биће тешко, али ви ћете покушати. Не треба терати себе. Првог дана прочитајте пола странице, следећег дана целу, а оног тамо страницу и по. Узмите у обзир да ће се организам томе на све могуће начине успротивити – биће и тешко и болеће и вући ће вас на све друге активности, само да се не напреже.

Не желим вам срећу, јер вам она уопше није потребна.

 

А. Н. Станкевич

 

Латиница је Србима наметнуто писмо

Латиница није никада била састављена и изабрана као општесрпско писмо, а смишљено је, попут Тројанског коња, убачена преко Договора у Бечу, ради олакшаних притисака на Србе у правцу њиховог полатиничавања, покатоличавања и, коначно, асимиловања

Поводом текста Милета Медића „И латиница је писмо српског језика”, „Политика”, „Погледи”, четвртак, 6. децембра 2018.

И моја маленкост сматра да би се, лингвистички гледано, могло рећи да су хрватски језикословци и политичари, у својој мудрости, пристали на прихватање Вуковог стандардизованог српског језика за свој књижевни језик средином 19. века. Хрвати су тада гледали унапред – од 1850. године када су Књижевним договором у Бечу прихватили српски, Вуков/ски књижевни језик – па до 1992. године, дакле, 150 година унапред, када им је успело да своју националну идеју преко лажне југословенске (Штросмајерове) идеје и антисрпске у великој мери најпре Краљевине Југославије, а онда посебно успешно преко Брозове комунистичке Југославије узрасту као посебан (добро обједињен) народ на варијанти Вуков(ск)ог српског језика и да створе готово „чисту” националну државу која сада, за разлику од 1850. године када су били под туђом окупацијом, има, тада незамисливо, данас велику територију, има народ који је, у односу на Србе, релативно добро прошао кроз Први и Други светски рат и да у њиховом „отаџбинском рату” деведесетих година 20. века створе и свој хрватски језик и да га региструју с латиничким писмом.

Латиница је била од почетка, а и данас је писмо српског језика, али у хрватској варијанти. Јер, Хрвати су хтели и могли да улазе у „заједнички језик” са Србима само под условом да тај језик пишу својом латиницом. На то су пристали и Вук и Даничић. Дакле, том хрватском латиницом (гајицом) може да се пише српски језик, али то писмо изворно нико није сачињавао за све Србе него за Хрвате.

 

Новица Коцић

 

 

Дакле, тврдња М. Медића да је „и латиница писмо српског језика” тражи допуну: та латиница је планирана и састављена само за Хрвате,  не за Србе. А и зашто би била сачињена за Србе, када су Срби већ имали своје ћириличко писмо које је Вук реформисао? За језик свих Срба нико није ни наменио састављање латиничког писма.

Из тога не може да проистекне да је та хрватска латиница (гајица) изворно српско писмо. Гајица је за језик из Вукове реформе озваничена по Књижевном договору у Бечу (1850). Вук и Даничић су се на тексту Договора њоме потписали и тада су је званично одобрили за хрватску варијанту Вукове језичке реформе под инструкцијама Беча. Да су тада Вук и Даничић смели да кажу да српски језик има своје писмо (ћириличко, вуковицу) и да друго писмо није потребно ни том језику ни било ком другом у Европи, Бечки договор не би био потписан. Јер, царска Аустрија је већ вековима била позната по забрањивањима српске ћирилице и наметањима латинице Србима.

А то наметање латинице Србима успело је до данас 90 одсто тек онда када су комунистичке власти после 1954. године успеле да „убеде” Србе да се постепено замени ћирилица латиницом, јер је то питање важно за „братство-јединство” с Хрватима. Политички приморани, а слаби на „братство-јединство” с Хрватима, српске власти и лингвисти су удруженим снагама успели да званично формално по Новосадском договору (1954) „равноправну латиницу и ћирилицу” доведу до данашњег стања и у Србији у коме је 90 према 10 одсто за хрватску гајицу. Говорити сада да је то „писмо српског језика” и да је то и даље „богатство двоазбучја” значи само једно – пут до скорог стопостотног полатиничавања Срба и коначну промену српског културног и националног идентитета. То је пут српске културе најпре у хрватску поткултуру и један велики корак до асимилације и православних Срба.

Закључак је неизбежан. Латиница није никада била састављена и изабрана као општесрпско писмо, а смишљено је, попут Тројанског коња убачена преко Договора у Бечу, ради олакшаних притисака на Србе у правцу њиховог полатиничавања, покатоличавања и, коначно, асимиловања.

Језикословац  и књижевник

Аутор: Драгољуб Збиљић

извор: Политика.рс

Језик пчела и језик Илира

1927. године, аустријски професор зоологије Карл вон Фрисч објавио је књигу “Aus dem Leben der Bienen” (Из живота печела) у којој је доказао да језик није својствен само за људе јер и пчеле имају комплексан систем комуникације. Требало је проћи 46 година да научна заједница прихвати то откриће, те је Фрисч коначно 1973. награђен Нобеловом наградом.

Пчелињи језик је језик плеса. Кроз плес пчела преко апстракних симбола познатих другим пчелама показује где се налази храна у односу на кошницу и сунце и на којој удаљености. Пчеле увијек плешу у правцу сунца, праве осмице, а покретима репом означују удаљеност хране од кошнице. Написане су стотине радова и књига о језику пчела.

Чудно је да толико знамо о језику пчела, а о језику Илира свезнајућа бечко-берлинска историографија не зна ништа, или неће да зна. Тако највећи енглески стручњак за Илире, John Wilkes каже да су Илири говорили језиком од којег ни један траг није преживио.

Ако је ико требао запамтити језик Илира онда су то Цинцари. Они су на Балкану више од 2.000 година. Потомци су аутохтоног становништва (Илира, Трачана, Дарданаца) и римских легионара, припадника 5. римске легије. Име им долази од латинске ријечи “quinque” која значи пет. Очекивало би се да је њихов језик мешавина латинског и језика античких становника Балкана. Језик Цинцара је мешавина латинског и србског. Да су Илири, Трачани и Дарданци говорили неки други језик, онда језик Цинцара не би био спој латинског и србског, него латинског и тог фантомског језика. Да су Илири говорили албански, онда би цинцарски био мешавина латинског и албанског.

Зашто се у албанском не осећа утицај старог латинског језика из времена Римског царства? Него само италијанског и румунског, а знамо да су им Италијани и Румуни стварали језик у 19. и 20. веку. Зашто се у латинском не осећа утицај албанског? Ако су Албанци Илири, онда су вековима живели поред Римљана што би се морало осетити и у међусобној размени речи латинског и албанског, а та размјена не постоји. Са друге стране, имамо стотине латинских ријечи у србском, али и стотине србских речи у латинском.

Кад заступнике бечко-берлинске секте питамо зашто баштинимо толико пуно обичаја, традиција и веровања аутохтоног становништа Балкана прије 7. столећа, они нам кажу да смо то преузели од њих кад смо се доселили. Ако смо преузели култове, начин израде украса, начин печења хлеба, погребне обичаје, одећу, капе, опанке… зашто нисмо преузели ни једну једину реч?

Да су Илири говорили албански, у данашњем србском би морало бити бар 20-30 посто албанских речи. Да су Илири говорили било који језик који није србски, те речи би морале постојати у нашем језику, бар део њих. Није могуће да смо од Илира преузели све осим речи.

Како то да бар на неком усамљеном јадранском отоку (острву) као што је Сусак где није било додира са вањским светом није остао неки “илирски” језик? Или бар његови трагови? Како то да ни једна изолована планинска популација, ни једни сточари, ни једни номади, у Црној гори, Далмацији, Херцеговини… нису задржали тај језик или бар неке његове ријечи? Хрватско Загорје је место где можда и више од 2,000 година није било озбиљнијих ратних сукоба. Регија коју су заобилазиле војске и ратови. Како то да бар тамо, у осамљени селима Бедње нема ни једне једине речи тог “илирског” или албанског језика?

Од Вардара до Триглава нигде, ни у једном селу не постоји нека популација која је задржала бар једну реч тог “илирског” или албанског језика. Да ли је могуће да су Словени у 7. вијеку ишли од села до села и затирали баш све говорнике тог фантомског илирског језика? Мађари су хиљаду година владали Хрватском, па никад нису наметнули мађарски, чак ни у Међумурју које је на самој граници са Мађарском, а Словени су наводно наметнули свој језик на целом Балкану без да су неким деловима Балкана икад владали. Турци нису 500 година успели наметнути турски у Македонији, Млечани 1.000 година романски у Дубровнику, а Словени наводно свој језик намећу као заразу, чак и у местима где никад нису ни били власт.

Столећима су Ватикан, Беч и Цариград ”српско-хрватски” у својим документима називали илирским. Сви наши древни писци су наш језик називали илирским. Постоје десетине речника још од средњег вијека који србски називају илирским. Никад нико албански ни неки други језик није звао илирским. Једино логично решење је да су становници Балкана исти језик причали и прије 7. века и после њега. И у антици и у средњем веку и до данас.

Иако стручњаци тврде да од илирског није остало ништа, нашао сам неколико речи. Свети Јероним који је био Илир из данашње Босне и Херцеговине преводи име “Тихиус” на језику Илира као тих. И данас постоји име Тихомир, не код Албанаца, него код нас. Брат Стефана Немање звао се Тихомир. За пиће од зоби које су Илири пили св. Јероним пише да се звало “зобаја”. Антички писци попут Псеудо-Аристотела наводе да су Илири правили одличну медовину. Римски историчар Priscus који је рођен и живио у Панонији каже да су аутохтони становници Балкана ту медовину на свом језику називали “медос”. На којем се језику мед каже мед? Ни на албанском, ни на латинском ни на енглеском. Једино на нашем.

Према легенди пчела и мед су дар који је Бог дао Адаму и Еви кад их је истерао из Рајског врта. У словенској митологији пчела је митски предак Словена (Срба) и помоћник Белобога. Од пчелињег меда прави се медовача коју су пили наши древни преци – Илири, Трачани, Дарданци, касније Немањићи и Краљевић Марко, а до данас се пије од Истре до Шумадије. Не знам како се мед каже на језику пчела, али се на језику Илира звао – мед.

Горан Шарић