Сава Мркаљ добија спомен плочу у родном месту

У клубу „Тесла“ у Београду отворена је изложба о животу и делу Саве Мркаља, реформатора српске ћирилице и језика. Том приликом је најављено да ће спомен-плоча, поводом 235 година од рођења овог претече Вука Караџића, бити постављена у његовом родном месту Сјеничаку на Кордуну у Републици Хрватској на тамошњој недавно обновљеној српској цркви.

О значају лингвистичке реформе Саве Мркаља и њеном утицају на каснији развој српског језика говорио је др Момчило Суботић, научни саветник Института за политичке студије. Он је рекао да је и после два века занемарен значај дела овог најпросвећенијег Србина са почетка 19. века и истакао је потребу да се врати у школске програме.

– У свом делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ из 1810. године Мркаљ се залагао за примену фонетског писма базираног на народном језику и правилу „пиши како говориш“. Тадашњу старословенску и црквенословенску азбуку, која је имала 46 слова, а према неким изворима и више од 50, свео је на 29, од којих је већина у данашњој нашој азбуци – напоменио је др Суботић.

Аутор спомен-плоче Сави Мркаљу је академски вајар из Београда Љубиша Манчић, а израђена је у уметничкој ливници „Кузма“ у Смедереву уз финансијску подршку а Кордунаша из Чикага Далибора Мркаља, Светозара Данчуо и Петра Влајнића. Поред ове која ће бити постављена у Сјеничаку, исти аутори су и спомен-плоче која је пре две године постављена у Бечу, месту где је пре 185 година умро Сава Мркаљ.

Душан Вукојевић се осврнуо на тадашњу оштру негативну реакцију црквене хијерархије према Мркаљевом делу, али и самом Мркаљу.

Председник „Крајишког привредника“ из Београда Мирко Радаковић је упознао присутне са иницијативом да новосаграђена Основна школа у земунском насељу Бусије понесе име по Сави Мркаљу. Била би то прва школска установа у Србији са његовим именом. Последња школа која се звала по Сави Мркаљу била је у Сјеничаку, али је после прогона српског становништва са Кордуна она угашена.

Председник Српског културног центра „Ћирилица“ Милорад Ђошић је најавио да ће у оквиру обележавања 235. годишњице од Мркаљевог рођења и 185. од смрти, ово удружење бити домаћин научног скупа који је заказан за почетак октобра.

У оквиру обележавања 2018. као Године Саве Мркаља, подсетио је Синиша Рудан, одржане су изложбе у Чикагу и Торонту, а најављене су у Требињу, Винџору (Канада), Трстенику, Војнићу и Сјеничаку, биће штампана и негова Сабрана дела и одржане друге манифестације посвећене њему.

Прву писменост овај српски великан, подсетио је протојереј ставрофор Чедо Савичић, стекао је у свом родном селу у оквиру парохијске цркве Свете Петке која је недавно обележила три века постојања.

Извор: Blic.rs

Објавио: srbin.info

Др Мила Михајловић у Србском културном центру “Ћирилица”

Др МилаМихајловић – рођена Зрењанинка, уметник, римски ђак, комуниколог, новинар, преводилац, књижевник. Члан је УКС, УНС, Историјске секције Српског лекарског друштва.

Истакнута личност Срба у свету, била је почасни гост јубиларног 50. Српског дана на Нијагаринима водопадима на позив Српске народне одбране у Канади. Добитник је Награде Града Зрењанина за 2012, Специјалне награде жирија италијанске књижевне награде „Черуљо“ за 2014, те признања УКС „Благодарје“ за 2014. и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2017.Као најбоље прозно дело године, њена књига „Културно памћење тршћанских Срба“  носилац је повеље „Растко Петровић“ за 2017. годину Матице исељеника Србије.

Ово је њена седма по реду књига историјске садржине везана са односима Србије и Италије.

Ваш Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Прилог:

Десетогодишњица часописа за културу „Људи говоре”

У препуној сали Србског културног центра „Ћирилица“ у Београду (Скерлићева 12) је обележења десетогодишњица часописа за културу „Људи говоре”, која окупља српске ауторе који живе и раде како у Србији, тако и широм света – од Канаде до Аустралије.

Том приликом говорили су наши познати и значајни интелектуалци који пишу за тај часопис: др. Радомир Батуран, уредник часописа „Људи говоре”, др.Александар Петровић, редовни професор културне антропологије на Филолошком факултету у Београду, др.Мило Ломпар, редовни професор Историје књижевности на Филолошком факултету у Београду, иконописац Михаило Галовиц, а др. Лука Јоксимовић је гитаром и песмом додатно надахнуо присутне. Такође, глумац Лепомир Ивковић је прочитао есеј др Владимира Димитријевића, који је написан за ову прилику.

24. априла у Србском културном центру „Ћирилица” обележена десетогодишњица излажења двојежичног листа „Људи говоре”, који се бави лингвистиком, вером, културом и традицијом српског народа. На трибини, коју је водио пуковник авијације у пензији, Милорад Ђошић, се највише говорило о односу ћирилилице и латинице, у контексту за и против; као и о томе како међусобно, преко овог часописа, сарађују српски интелектуалци који живе у Србији са нашим уметницима и научницима који живе и раде широм света.

Најпре је глумац Лепомир Ивковић прочитао песму „Молитва за Косово”, споменувши да у српском народу треба пробудити наново светосаваски дух, као да је потребно да се очува једноазбуцност нашег писма да би се на тај начин сачувао наш српски идентитет.

Потом је иконописац Михаило Галовић причао о свом искуству живота и рада у западном свету као српски православни уметник који живи у Аустралији. У свом обрачању присутним описао је и како западни човек види и доживљава православну икону.

Након тога др.Александар Петровић говорио о односу ћирилице и латинице, када је у питању савремена српска култура истакавши да је то понекад као борба између Давида и Голијата. Он је, говорећи о часопису „Људи говоре” подвукао да је тој медиј који има глобални изглед и приступ (излази у Канади, а окупља наше интелектуалце расејане по целом свету), али и да су „Људи говоре” изнутра потпуно национални, окренути језгру проблема који се нас тичу и нису резлутат неког генератора привида.

 

https://www.youtube.com/watch?v=xZyDFjIZ0Qw

 

Затим је др.Мило Ломпар, говорио о то ме како се српски интелектуалци срећу, на разним културним догађањима у целом свету и како ти сусрете имају утицај, у додиру интлектуалаца који раде у Србији са уметницима и научницима који живе и раде у расејању, на српску културу. Он је, препричавши један догађај који се збио у италијанском ресторану у Торонту, на сликовити начин описао како људи, који су потпуни странци (у овом случају Италијани и Срби) преко својих митова међусобно комуницирају покушавајући да једне друге чују ако већ не могу да се разумеју.

Уместо одсутног др Владимира Димитријевића, глумац Лепомир Ивковић је прочитао есеј који је написан за ову прилику у којем се објашњавало о улози књижевних часописа за очувању српског идентитета, као и о значају часописа „Људи говоре” за српску културу, у времену када се све мање чита и када навика читање књига губи се код великог броја људи.

На крају представљања часописа „Људи говоре” присутнима се обратио др Радомир Батуран, као оснивач и уредник овог листа, откривши како је дошао, пре десет година, на идеју да покрене и уређује овај часопис. Он је истакао да су етички и естетски критеријум (јер без етике нема естетике), као критерујум духовног јединства свих аутора „Људи говоре”, најважније одреднице овог часописа јер како је сам подвукао „још антички мислиоци и мудраци су говорили да нема народа и државе ако у том народу и тој држави нема духовног јединства заснованог на истини и лепоти.”

 

Током трајања ове трибине а др. Лука Јоксимовић је уз помоћ гитаре и свог прекрасног гласа, са српски и руским романсама додатно надахнуо присутне.

А како је изгледала цела трибина и шта се све могло чути на представаwу часописа „Луди говоре” у Србском културном центру „Ћирилица”, погледајте у видео клиповима горе.

Извор: СРБИН ИНФО