СРБИЈА Хоће сведочанство, не свједоџбу – настава на хрватском, али не на српском

Будући суботички средњошколци који наредне школске године желе да се школују за техничара графичке дораде и штампе у Политехничкој школи наставу ће моћи да слушају само на хрватском језику, док ће они који буду желели да уче за монтера суве градње и техничара за дигиталну графику то моћи да похађају само на мађарском језику.

 

 

 

Дефицитарни профили бравар-заваривач и механичар моторних возила, који су у сфери дуалног образовања, у Средњој техничкој шкои „Иван Сарић“ од септембра ће бити такође само на мађарском језику.

Због тога поједини родитељи осмака негодују јер деца немају прилику да уче оно што воле него оно што морају.

– Није проблем слушати наставу на хрватском, дете ће је разумети, али ће онда добити да код куће ради „задаћу“ уместо задатка а на крају године ће добити „свједоџбу“ уместо сведочанства, што заиста не желимо – каже једна револтирана мајка.

Она није усамљена, јер се многа деца морати да одустану од дуалних профила, нарочито за бравара-заваривача што је веома дефицитарна струка, јер ће настава бити само на мађарском језику.

Реч је о законској одредби да настава буде на сва три језика која су у службеној употреби у Суботици – српски, мађарски и хрватски, али због ограничених просторних и кадровских капацитета, као и броја деце, немогуће је све образовне профиле предавати на сва три језика.

– Сваке године смо суочени са истом причом и увек има незадовољних који желе да им деца одређени смер уче на свом језику. Уписујемо девет одељења, од тога су шест на српском, два на мађарском и један на хрватском језику, ми бисмо највише волели да су сви профили на сва три језика, али то заиста није могуће – објашњава Исо Планић, директор Политехничке школе. – Предали смо предлог уписа за наредну школску годину, који су аминовали Актив директора и градоначелник Суботице, у његово формирање укључен је и Савет родитеља, као и национални савети Мађара и Хрвата. Сада треба да га одобри ресорни покрајински секретаријат, а потом и Министарство просвете.

Планић закључује:

– Увек ће бити негодовања, што све нема на српском или што више профила нема на мађарском и хрватском језику, али ми немамо начина да свима испунимо жеље

 

Велика подршка ћирилици

Акцији ђака из Лучана за очување матичног писма придружили се, између осталих, Емир Кустурица, Петар Божовић, Љубивоје Ршумовић, Матица српска и Народни музеј

После писања „Политике” о шестацима из ОШ „Милан Благојевић” у Лучанима који су, ради подсећања јавности на дужност очувaња језика и матичног писма, покренули акцију „Сачувајмо ћирилицу”, стигла им је подршка од угледних јавних личности, представника државе и институција културе. Нашем листу јуче се јавила Моника Ружић, наставница српског језика, која је са Данилом Раонићем, Ђурђином Матијашевић и Магдаленом Савић, ђацима из новинарске секције, најзаслужнија за штампање десет плаката који указују на неопходност очувања ћирилице. Нагласила је да им на мејл casopiskoraci@gmail.com, који смо објавили пре двадесетак дана, стиже подршка из свих делова земље и да су већ договорили нове активности усмерене ка очувању ћириличног писма.

 

Међу првима акцију је подржало Министарство културе и информисања, а министар Владан Вукосављевић послао је и писмо подршке на адресу школе. У претходне две недеље исто су учинили и проф. др Милош Ковачевић, режисер Емир Кустурица, глумци Ненад Јездић и Петар Божовић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић и Милан Ружић, етнолог Драгомир Антонић и Градимир Аничић, лектор.

– Министар Вукосављевић је рекао да је на располагању за наше активности и најавио могућност да у марту посети у нашу школу. Истог месеца у Дому културе „Лучани” организоваћемо промоцију књиге професора Ковачевића „Борба за ћирилицу и српски језик”, у издању Андрићевог института. И са Матијом Бећковићем смо договорили сарадњу у акцији „Сачувајмо ћирилицу”. Он ће посетити наш дом културе у априлу, одржати беседу ћирилици и промовисати књигу „100 мојих портрета” – најављује професорка Ружић.

У школи је у току калиграфско такмичење ђака, а наредних дана покрећу и ликовни и литерарни конкурс на тему очувања матичног писма. Дела проистекла из тога биће почетком јуна изложена у Матици српској у Новом Саду, као и плакати ђака новинарске секције које је дизајнирао Драган Ђукић.

– Битну подршку пружа нам и Народни музеј у Београду, чији су представници предложили да ђачке плакате изложимо у престоничком Музеју Вука и Доситеја. Ученичке плакате красе цитати црквених великодостојника, универзитетских професора, писаца, песника, светитеља, као и фотографије најстаријих ћириличних споменика и дела. На једном од њих је, на пример, приказано Мирослављево јеванђеље, најстарији сачуван српски илустровани ћирилични рукопис из 12. века, који се чува у Народном музеју у Београду, уз цитат патријарха Павла „Ако нестане наше писмо, нестаћемо и ми” – објашњава Ружићева и додаје да су подршку ђацима пружиле Радојка Ђорђевић, директор школе, и Јелена Карић, школски библиотекар, а остали који то желе могу им се јавити на наведени мејл.


 

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић

Извор: Политика.рс

 

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Извор: Расен.рс