Распарчавање српског језика

Ако је језик којим нам се преко телевизије обраћа Расим Љајић бошњачки, језик којим говори Ивана Дулић Марковић – хрватски, а Мило Ђукановић – црногорски, који је онда српски језик ?

 

Шта је циљ Одбора за стандардизацију српског језика, који делује у САНУ?

 

Дa у Србији постоји центар за распарчавање српског језика и да он, под називом Одбор за стандардизацију српског језика, делује у Српској академији наука и уметности види се у књизи „Српски језик у нормативном огледалу“. Између 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језика има и оних које су корисне, као и оних које су ирелевантне. У некој нормалној историјској ситуацији бављење језичким ситницама, недоумицама и финесама стварно има смисла. Али, прве две одлуке не тичу се ситница и, за разлику од осталих, од стратешког су значаја. Оне су погубне јер поричу идентитет и интегритет српског језика.

Првом одлуком легализује се новопроглашени бошњачки језик, уз већ „признати“ – „хрватски“ језик. Другом одлуком испољен је негативни однос према српској филолошкој традицији. Обе воде ка распарчавању српског језика, а последично, и ка распарчавању српског народа. Прва одлука је прихваћена још 1998. године под насловом Бошњачки или босански језик. Пошло се од тога да такав језик заиста постоји и само му треба одредити право име.

ОДБОР за стандардизацију видео је свој задатак само у томе да одговори на питање да ли га треба звати босански или бошњачки. Тако је једно од капиталних питања за српску лингвистику, која се тиче идентитета и интегритета српскога језика, добило исти третман као и питање да ли треба писати сат или час. Учињено је то у име новоустановљеног принципа да је језички стандард исто што и национални језик.

По овом принципу, који важи само за српски језик, имплицитно је речено: колико језичких стандарда, толико језика. У тренутку доношења ове одлуке није био утврђен црногорски језички стандард, и он ће од овог Одбора, из истих квази принципијелних разлога, једног дана бити проглашен за посебан језик.

Познато је да и енглески језик има више стандарда; да се британски енглески језик разликује од америчког, као и од аустралијског енглеског, али у свим случајевима то је увек енглески језик. Исказујући слепу лојалност Дејтонском споразуму, који се и није бавио питањима језика, али је био потписан тобоже, на четири језика: српском, хрватском, бошњачком и енглеском, српски лингвисти нису се потрудили да покажу да је тај Споразум писан не само на два језика: на енглеском (америчком језичком стандарду) и на српском (у српској, хрватској и бошњачкој верзији).

ИЗРАЗ „бошњачки језик“ до Дејтона постојао је само три ратне године, а онда је тај израз стекао исти статус са изразом „српски језик“. И то тако што су га српски лингвисти експлицитно подржали. Израз „хрватски језик“ с правом се односи на чакавско или кајкавско наречје; али тим наречјима није писан Дејтонски споразум. Писан је у хрватској стандардној језичкој верзији српског језика.

Дејтонски документ нису писали лингвисти већ политичари. Али прву одлуку Одбора за стандардизацију српског језика писали су официјелно репрезентативни српски лингвисти. И они су стандарднојезички израз Хрвата и Муслимана ставили у исти ранг са српским народним и књижевним језиком.

Ако је језик којим нам се преко телевизије обраћа Расим Љајић бошњачки, језик којим говори Ивана Дулић Марковић – хрватски, а Мило Ђукановић – црногорски, који је онда српски језик? Јесу ли Вук и Шантић писали бошњачким или српским језиком? Репрезентативни српски лингвисти као да нису свесни шта оваквим својим одлукама приређују свом језику и свом народу. Последице овакве језичке политике стварају хаос. Наопаким лингвистичким одлукама даје се за право произвољним политичким ставовима који кажу да се на северу Бачке говори: мађарским, српским, хрватским, буњевачким, црногорским, југословенским језиком, а можда и некако другачије. Да ли би ико озбиљан у научном свету поступио овако као Одбор за стандардизацију српског језика у својој одлуци.

ЗАШТО српски лингвисти тако раде? Зато што тако ради идејни центар за распарчавање српског језика у Загребу који је српским лингвистима дотурио идеју о стандардизацији као врховном језичком закону. Довољно је погледати Нову декларацију (из 2005. године) Хрватске академије знаности и умјетности – ХАЗУ. Српски лингвисти су одрадили задатак који су добили из Загреба. Зар онда није тачно да САНУ, у овом, језичком домену, и даље делује као пуки огранак ХАЗУ? Одбор се показао ревносним у затирању српске филолошке традиције и јавности јасно поручио: Треба одбацити славистику и српску филолошку традицију (србистику) из прве половине 19. века, коју симболизује Вук Караџић. Дакле, треба одбацити онакву традицију какву у својим националним филологијама, постојано чувају сви словенски народи. Ниједна од тих националних филологија није довела до тога да се њихови национални језици распарчају на четири и више језика.

ОВОВРЕМЕНО политичко насиље оличено је и у предлогу експертског тима, аутора текста новог Устава Црне Горе, који не поричу да је име језика лингвистичко питање, али без уважавања лингвистичких и филолошких закона насилно праве законски акт којим бришу име српског језика и истовремено том укинутом српском имену додељује име црногорске државе, наглашавајући да је питање језика и политичко питање, у преломним историјским периодима примарно државотворно питање, да су сазрели услови да се име језика измени.

О овом сатирању и поништењу, о овом актуелном злу које деценијама ломи и разграђује духовну карту српског народа, српског језика и православне вере, у неизвођеној драми Ивана Негришорца: „Видиш ли свице на небу“, један од јунака каже: „Овде је фалсификована историја стварана више од пола века! Једноставно, они који су пристајали на такву забуну, имали су користи од тога! Они који нису пристајали, били су кажњавани! Нажалост, увек је било финансијера који се труде да стање оваквог заборава, слепила и лудила трајно остане! … Сваки народ можеш овако уништавати, само ако има довољно финансијера и за такав пројекат.“

ДА ништа није случајно потврђује нам и Резолуција о уставним променама у Босни и Херцеговини коју је крајем јуна о.г. усвојила Парламентарна скупштина Европе у Стразбуру, предлажући између осталог – зарад нормалног функционисања државе – и увођење једног службеног језика – босанског уместо садашња три (српског, хрватског и босанског). Резолуција, додуше, има карактер препоруке, али искуство из последњих 15 година говори нам да је питање времена када ће „добронамерна сугестија“ постати прво отворени притисак, а затим брутално наметање припремљеног решења.

Сукоб духа и силе

Поводом тврдњи да је са нестанком тоталитарних режима престао политички значај писца, да је у демократским друштвима он на маргини, Милован Данојлић је рекао: То је површно запажање, истина другог реда. Некадашњи дисиденти су потиснути са сцене, али сукоб између Духа и Силе наставља се на једној много вишој равни. Маргиналци као што су Ноам Чомски, Петер Хандке или Александар Зиновјев још како загорчавају живот својим владама. Нови тоталитарни силник зове се Новац; он је јачи и опаснији од комунистичких властодржаца. У жељи да овлада планетом напредује много брже од Коминтерне. Кад се упореди са продорима мултинационалних компанија, Коминтерна делује данас као певачка дружина. Новом силнику сметају националне културе, националне цркве и национална прошлост. Није задатак књижевности да напада или брани неки режим, него да васпитава осећања људи, да их упућује на размишљање и да одржава језик.

Живорад Ајдачић

Текст је део фељтона из “Вечерњих новости“ настао као избор текстова из књиге Живорада Ајдачића „Културна политика у транзицији“ у којима се аутор, без зазора, упушта у рашчлањивање узрока и последица многих збивања која се тичу самог опстанка српског друштва, будући да је култура онај суптилни сеизмограм што бележи перспективе успона или пропадања једне нације.

Извор: Новости

Мажуранић или Његош: Ко је прави аутор спева Смрт Смаил-аге Ченгића?

Заборављена расправа о аутору спева Смрт Смаил-аге Ченгића

„Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овде песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао“ – овако је, током боравка у Италији 1851, владика црногорски Петар II Петровић Његош говорио Љубомиру Ненадовићу, који ће то забележити и доцније објавити у Писмима из Италије.

Љуба брани Иван-бана жива

Хтео то Ненадовић или не, управо је његово сведочење дало замаха расправи око ауторства спева Смрт Смаил-аге Ченгића, па су, у годинама на преласку из XИX у XX столеће, бројни српски и хрватски писци износили сопствене теорије, које су се кретале у распону од одбране Мажуранића, преко претпоставке да је Мажуранић на превару узео Његошев рукопис, до могућности да је Његош свесно дозволио (из политичке опрезности) објављивање свог спева под туђим именом.

Светислав Вуловић, Драгутин Прохаска, Љуба Ненадовић, Имбро Ткалац, Лазо Томановић, Аугуст Шеноа – само су нека имена која су се мање или више укључивала у расправу и износила своје ставове и закључке.

Изневши у чланку „Његуш и Мажуранић“ (часопис Преодница, Београд, 1880) претпоставку о могућем владичином ауторству Ченгић-аге, књижевни критичар Светислав Вуловић донекле је очекивао подршку од Љубомира Ненадовића, али је чика Љуба одбацио било какву везу између Његоша и познатог спева о погибији Смаил-агиној, као да је и своја Писма из Италије хтео да склони из жаришта расправе, да путопис не постане средство за оптужбу против Мажуранића.

Међутим, колико год се трудио да са Мажуранићевог имена и дела скине сумњу, Ненадовић је својим аргументима и претпоставкама такву сумњу могао само појачати, штавише несвесно пружити помоћ заговорницима теорије о Његошевом ауторству Ченгић-аге.

То би се сигурно и десило да је Ненадовићево писмо, упућено Вуловићу, било одштампано одмах кад је написано, али оно је објављено тек седамдесетак година доцније, када су већ одавно биле утихле све расправе, а Његош се више није помињао као могући аутор чувеног спева.

Ауторство песме Смрт Смаил-аге Ченгића и даље је под знаком питања

Да би одбацио било какво повезивање изгубљене песме коју Његош помиње у Писмима из Италије (у ствари, говоривши о песми, Његош је очигледно мислио на краћи спев) са познатим Ченгић-агом, Ненадовић је изнео претпоставку да загубљени спев Његошев,

„Премда је био доста дугачак, по свој прилици није био подељен на песме, јер владика је рекао ’песму о Ченгићу’, а не песме; а могао је бити раздвојен на више делова, који су можда место наслова били означени са И, ИИ, ИИИ итд. По чему држим да је тај спев био доста дугачак? – По ономе што на моје питање: је ли као Горски вијенац или Мали Шћепан, владика је одговорио: Није у драмској форми, и није тако велико“ (Ненадовићево писмо Вуловићу цитира се према издању: Љубомир Ненадовић, Изабрана дела, прир. Ђуро Гавела, Народна књига, Београд 1962, стр. 243–258).

Колико год то није имао на уму, Ненадовић као да је описао свима познат спев Смрт Смаил-аге Ченгића, јер и ово је стихотвореније често било означавано као „пјесан“, „пјесма“, притом је раздвојено на неколико неједнаких делова и заиста „није тако велико“ као Горски вијенац и Шћепан Мали, а најзад – „није у драмској форми“.

Иван Мажуранић Смрт Смаил-аге Ченгића Претпоставке о Његошевом ауторству Ченгић-аге нису настале само због наведеног цитата о изгубљеној песми. Много је значајније то што, такође у Писмима из Италије, Његош у два наврата говори стихове из Ченгић-аге, али путописац Ненадовић ни у томе није видео ничег чудног нити сумњивог.

Ненадовић у писму признаје како за време боравка у Италији није ни знао „да на овом свету суштује, екзистује Мажуранићев спев: Смрт Смаил-аге Ченгића“, па да због тога није препознао стихове које је Његош, док је улазио у једну пећину, запевао „полагано као уз гусле“; сем тога, Ненадовић тврди како је помислио да је наведене стихове „владика истог тренутка импровизовао“.

Ни ово није без значаја, јер је очигледно и сâм путописац запазио колико су дотични стихови слични Његошевом песничком стилу, но кад буде писао Вуловићу, чика Љуба ће бити скептичан и рећи ће како „то није никакав основ да можемо мислити да су то његови [Његошеви] стихови“.

У том погледу може бити интересантно како Ненадовић тумачи не само сличност између Његошевих и Мажуранићевих стихова, него и сличну тематику двојице песника. Иако су се многи „питали откуд Мажуранић, Новљанин, зна онако добро прилике црногорске, дух и карактер“, Ненадовићу то није чудно, јер су, закључује, и Новљани (из Новог Винодолског у Хрватском приморју) „један део истог југословенског народа као и Црногорци“.

Такав закључак делује парадоксално и контрадикторно кад Ненадовић, путописац и човек од пера, најпре сâм признаје како није чуо за спев који „суштује“ већ пет година (објављен је 1846), а затим сматра да би Мажуранић могао одлично познавати обичаје оног поднебља где никада није крочио. И Ненадовић је, са друге стране, био „део истог југословенског народа“, па дуго није знао за спев Смрт Смаил-аге Ченгића, а једва је знао понешто и о Његошевом Горском вијенцу (о чему такође говори у писму Вуловићу).

Мажуранићева Херцеговина (у прилог ауторству Ивана Мажуранића)

 

Иван Мажуранић-велики противник ћириличког писма

 

Без обзира на слабу одрживост Ненадовићевих аргумената, многим истраживачима било је ионако чудно да је Иван Мажуранић могао у свом спеву тако детаљно приказати не само погибију Смаил-агину, него и локалитете везане за тај догађај, па и сâм народни говор дотичног краја.

Ипак је Мажуранић имао прилике да се добро информише и припреми за писање спева: већ 1840, средином новембра, могао је у Народним новинама Људевита Гаја прочитати допис у коме се извештава о Смаил-агиној погибији, а који овако почиње: „У Херцеговини сад је велика смутња. Исмаил-ага Ченгић, онај славни и проглашени јунак турски, заповједник оружја Гадског, погинуо је 30. рујна (12. листопада)“; у даљем тексту дописа даје се и преглед догађаја који су довели до крвавог сукоба (цит. према: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, критичко издање приредио Милорад Живанчевић, Српска књижевна задруга, Београд 1969, стр. 17).

Спев о аги Ченгићу настаће тек пет година доцније, када Димитрије Деметер буде замолио Мажуранића да му напише нешто за алманах Искру, али се песник и тада вероватно сећао чланка из Народних новина, пошто је управо одатле преузео бројне податке и пренео их у своје стихове.

Сем тога, од помоћи је сигурно била и књига Матије Мажуранића, Ивановог брата, насловљена као Поглед у Босну (Загреб 1842), тако да је песник, ако не лично, а оно бар путем литературе могао да се добро информише о херцеговачким и црногорским приликама.

Непознати Црногорац као важна карика

Ипак, као пресудан моменат за настанак спева узима се приповедање једног Црногорца који је дошао у Карловац, где је и Мажуранић боравио тих година. Тако је песник имао прилике да чује све детаље од човека који је вероватно био сведок најбитнијих догађаја, па би то могло бити још једно објашњење откуд толико тачних појединости (поготову у певању „Харач“, четвртом по реду).

Постоје, међутим, и разлози који могу изазвати сумњу у постојање дотичног приповедача, иако су о томе сачувана чак три сведочења (наводе се према издању: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Народна књига, Београд 1963).

Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац помиње човека који је „на повратку у Црну Гору“ свратио у Карловац. „Не сјећам му се имена“, наставља Ткалац, „но још ми је пред очима, како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао“.

Истог приповедача помиње и сâм Мажуранић: „Године 1843. или 1844. доспио у Карловац један Црногорац, који је био на путу из Биограда. Тражио сиромах заслужбе. Суставио се и у Карловцу. Он је казивао да је био у боју на Грахову и приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге. Приповиједао је и о Бауку, како је пјевао под шатором“.

Најзад, ту је и сведочење Јосипа Пасарића: након што је Мажуранић одлучио „да на основу јуначке народне пјесме створи умјетну епску пјесан“, један његов пријатељ позвао је и наручио „на свој трошак из Црне Горе народног пјевача, који је пјеснику [Мажуранићу] казивао и пјевао народне јуначке пјесме“.

Од Ткалчеве и Мажуранићеве верзије, Пасарићева се разликује по томе што се ту не ради о неком случајном пролазнику, него о гуслару који је наменски доведен онда кад се Мажуранић већ био решио да напише спев о Смаил-агиној погибији.

Ипак, и Пасарићева прича на једном је месту идентична са претходним верзијама: нигде не помиње име „народног пјевача“ из Црне Горе. Остаје могућност да су сведоци, након извесног времена, у својим сећањима помешали године и заборавили путниково (или гусларево) име, али ако се добро сећају осталих појединости, још је чудније што никада не именују човека без чије приче (или песме) можда не би ни било Мажуранићевог спева.

Ченгић, Ченгијић, Смаил, Исмаил

Постоји и један куриозитет који се тиче наслова спева, односно личног имена главног јунака, а што би такође могло бацити сенку сумње на Мажуранићеве изворе.

 

Смаил ага Ченгић

 

Наиме, првобитни наслов био је Смèрт Ченгић-аге, па је и у тексту свуда стајало „Ченгић-ага“ уместо „Смаил-ага“. Да би исправније било писати титулу иза личног имена (а не иза презимена), Мажуранићу је сугерисао управо Имбро Ткалац, но песник је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“.

Ако се Мажуранић и даље добро сећао многих појединости из дописа у Народним новинама, тешко је поверовати да би заборавио име аге Ченгића (које је наведено већ у другој реченици дописа); затим, ако је мистериозни Црногорац и постојао, сигурно би у својој причи (или песми уз гусле) бар једанпут споменуо агино лично име.

Контроверзе неће престати ни кад спев буде добио назив Смрт Смаил-аге Ченгића (од трећег издања, управо у Ткалчевој редакцији), јер већ након неколико издања на корицама се могло прочитати и: Смрт Смаил-аге Ченгијића, па су се и око тога годинама ломила копља међу приређивачима и критичарима: који је наслов исправнији, шта је ту последња песникова воља, како етимолошки гласи презиме историјског аге итд.

Занимљиво је да ни агино име није у свим изворима идентично, на пример у Народним новинама не стоји „Смаил“, него – „Исмаил“.

Закаснела студија

Упркос свему, тешко да би поновно покретање расправе око ауторства Ченгић-аге данас могло изазвати онакву буку као на концу XИX века, јер за то очигледно нису заинтересовани књижевни ауторитети чија се реч далеко чује.

Најбољи доказ о превазиђености овог питања јесте књига Непознати Његош (Рума–Крупањ 2012), која се доцније појавила под још експлицитнијим насловом Покрадени Његош (Подгорица 2013), али без икаквог значајног ођека, иако аутор Марија Ковачевић бројним поређењима и анализама покушава да докаже како је не само Ченгић-ага, него скоро цео Мажуранићев опус, ништа друго до – чист плагијат.

Не мора значити да је Марија Ковачевић изнела тачне закључке, али чим њена истраживања нису изазвала било какве реакције, очигледно је да се овај стари проблем одавно посматра као дефинитивно решен у Мажуранићеву корист, а сваки покушај поновног истраживања узима као закаснео и сувишан.

Што га брани, кад га не одбрани!

Остаје да се види где су владика Његош и бан Мажуранић у целој причи.

Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одштампан је за Његошева живота и владика је за ово дело морао знати, али осим трагова који се находе у Писмима из Италије (Његошево помињање изгубљене песме и казивање стихова из спева), нигде више није забележено ништа што би се могло узети као асоцијација да је Његош могући аутор Ченгић-аге.

А у време када је расправа узела маха, црногорски владика није био у животу већ три деценије. Ненадовић опет мисли да Његош, све и да је доживео и својим очима видео расправу, не би „изишао и казао ’То је моја песма!’“, јер тако нешто не би чинио „кад би знао да ће од хиљаде само петорица у његове речи сумњати“.

Нехотице је Ненадовић још једном изнео аргумент против Мажуранића, јер према оваквом схватању, ни Његошево неоглашавање поводом штампања Ченгић-аге не мора значити да црногорски владика није имао никакве везе са тим, већ би пре значило да песник из учтивости није желео да улази у било какву расправу.

Такође се није оглашавао ни бан Иван Мажуранић, иако је био у животу када се расправа повела. Мажуранићево ћутање тумачило се на различите начине (или као страх од откривања дуго прикриване истине, или као одбијање да се познате чињенице изнова бране и доказују, или опет као чиста учтивост), а такав банов став добро је наслутио и Ненадовић кад је саветовао Вуловића да, ако и буде тражио неко објашњење од Мажуранића, не очекује одговор.

Зато су, током целе расправе о ауторству Смрти Смаил-аге Ченгића, други бранили Мажуранића, међу њима и Љубомир Ненадовић, али како се чини, то му није баш увек полазило за руком – мада, као да јесте, јер чика Љубине аргументе нису у правом моменту искористили (или нису умели да искористе) они који су имали другачије мишљење о изгубљеној Његошевој песми.

Аутор:  Душан Миљић сајт „Култивиши се“

Поћирилизовао:  Милорад Ђошић

Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас

Поводом ослобођење Србије 1918. у Првом светском рату важно је подсетити на чињеницу да је забрањена ћирилица у окупираној Србији (1916-1918) враћена наредбом с роком од три дана у Београду и да је данас потребно такође наредбом вратити свих преко 90 одсто ћириличких табли замењених латиничким у комунистичкој окупацији Београда и целе Србије од 1954. године до данас.

 

Сто година од првог ослобођења ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од првог ослобођења српске ћчирилице од окупационе латинице у Србији (1918) из времена ослобођења Србије у Првом светском рату. Тим поводом српскуи лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

Аустријски војници у Београду 1916. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Тада су латиницом штампане „Beogradske novine“

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

 

Плаћеници у институцијама науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистзике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском хјезику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је донмедавно (до краја 2017) био на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише јануарских дана ове 2018. године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који су, с Клајном на челу, доноли уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу се у српском правопису за настављаљање неодрживе „двоазбучности“ у свом лажном спасавању српске ћирилице.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски сустем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као старији аурохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „бвогатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој език туђим писмом.

 

Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

 

Данашње манипулације у српској лингвистици

 

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у јануарском броју НИН-а (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби прив српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке поитике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српскин језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корсна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући бначин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не херватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању сропског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој полуитици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је сто две године, од враћања наредбом ћирилице (1918) прошло је сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским инстриотуцијама води и данас када, иако им, као раније, нико не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности Новосадског језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика, поготово што се српске азбуке тиче, и даље је у дубоком југословенсом комунистичком мраку. Зато је неизбежно наредбу о враћању српске ћирилице из 1918. године поновити што пре данас.

(У мањим детаљима измењен је текст Драгољуба Збиљића из 2017. године)

Драгољуб Збиљић

Извор : Видовдан.орг