Напред Заре!

Поштовани читаоци,

kажу када би се цар Душан сада пробудио разумео би само говор на потезу Призрен-река Тимок. Зашто смо се сетили Светозара Зарета Трајковића одлучите сами, а ми се искрено надамо да Заре и даље негде горе игра фудбал и да не пази на опкладе. Напред Заре!

Милорад Ђошић


Како је настала пословична изрека Лесковчана: Заре игра-не се знаје

Фотографија; Југопрес. Техничка обрада: Мирослав Младеновић

Син на Мику Лудајку – Заре постаде фузбалер как`в у Лесковац до т`г, а ни до с`г, не`е бија.Заре је даваја голови – к`д си `оће и одокле си `оће.
Играја је за Дубочицу и у Лесковац се не памти да је била утакмица, а да Заре не`е даја гол.

Само се не`е знало колко ће гола да да – д`л `едн, `ел два, три… `ел па пет и повише. Па се у Лесковац и д`н дн`с вика: не се знаје – Заре игра!
Кад је Напредак из Крушевац гостоваја у Лесковац – на туј утакмицу татко на Заре Мика Лудајка и Лемби кладив се с кафеџију Гуштера да Заре – у прво полувреме неће да да гол! И Гуштер гим узме паре, јер је Заре у прво полувреме даја – два гола. Да би поврнули паре Мика Лудајка и Лемби опкладив се с`с Гуштера да Заре у друго полувреме – неће да да гол.

Заре у скоку пред противничким голом. Фотографија: Нова наша реч
Гуштер прихвати и ову опкладу. Лемби је бија главни за клађење и у паузу за друго полувреме дође код Заре у свлачионицу и каже му:

– Заре, немој да даш гол у друго полувреме – твој татко се кладија с`с Гуштера у две иљаде – да неће даш гол!, а и ја га помажем у туј опкладу. Ти си и онакој у прво полувреме већ даја два гола, а у друго полувреме немој да даш гол, други неки нека ги давав, али ти – немој! Иначе ће ти татко изгуби опкладу!

Заре обећа на Лемби – „да ће води рачун и да неће да да гол!“
Ал`, чим поче друго полувреме – Заре забрави на оној што је обећаја на татка Мику Лудајку и Лемби.

– Играмо ми и Лука Пачавра – изводи корнер. Каже Заре. У шеснаестерац –гужва, мување, гурање! И Лука набаци високу лопту, лопта пребаци постављени зид, ја рипнем и с главу – убацим лопту у гол. И рипнем од радост што сам даја гол и пођем на куд центар – играчи ми честитају што сам даја гол. Кад сам турија лопту на центар сетим се које ми је рекја Лемби и ударим се с руку по главу: леле, реко, с`г ће ме татко и Лемби пребијев!

Мика Лудајка је први рекја:

– Заре игра – не се знаје!

Тој на Заре остаде као надимак, а на лесковчани је тој и дн днс пословица к`д оћев да кажев да је све неизвесно и да ништа нее сигурно – док не буде сигурно!

А Мика Лудајка је тој рекја к`д се играла првенствена утакмица Власина и Дубочица у Власотинце 13.марта 1955.године. Дубочици је била потребна само победа да не би испала из Нишки потсавез, а на Власину је било довољно да игра нерешено да би остала у Нишки потсавез. ,,И цел` Лесковац се дигне да иде на туј утакмицу. Још од собајле Лесковчани су ишли у Власотинце – сс бицикле и коњска кола, али највише– пешке. Онија који су имали паре и срећу да добијев место – у Власотинце су се
одвезли у дваес два камиона Доџа који смо добили од Американци. Пошто игралиште у Власотинце не`е било ограђено, него су около била лојза – из Лесковац је у Власотинце отишла и коњичка милиција да одржава ред на утакмицу.

Власина је највише стра имала од Заре и на неколко дана пред утакмицу на Заре су из Власотинце праћали поруке да не дођује у Власотинце – немој Заре да долазиш – ће ти искршимо ноге!
Ал`, Заре се не`е плашија и отиде да игра.

А почело је најгоре што може по Дубочицу – Власина је повела с три – нула и Власотинчани који су у публику стојали поред Мику Лудајку, татка на Заре,почели да му се смејев и викав да је све готово и да Дубочица има да испадне из такмичење.

– Мико, вик`в му, оде Дубочица из подсавез!

А Мика Лудајка гим вика:

– Ааа, ће видите ви још! Не се знаје – Заре игра!

Мика Лудајка је млого волеја да се клади – ако ти даш иљадо динара Мика ти да – дупло! И он се с`с Власотинчани опклади да Дубочица неће изгуби од Власину.

И – доби опкладу! Дубочица је победила Власину сс четри према три, а сва четри гола даја је – Заре! Мика Лудајка узеде паре на Власотинчани и вика гим:

– Реко ли ви ја – Заре игра – не се знаје!
И тој на Заре остаде као надимак и д`н дн`с!


 
Сава Димитријевић
Из књиге “Лесковачки дрвени трамвај”
Извор: Југопрес
Поћирилизовао и приредио

Милорад Ђошић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Драгољуб Збиљић: Српски и хрватски лингвисти као антиподи

Фотографија: Р. Крстинић

● Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму, а већина српских лингвиста не схвата важност тога језичког јединства (и) код Срба

   Владислав Ђорђевић је недавно, између осталог, записао: Српски језик јесте двоазбучан, али то не сме бити и српски народ.

   То је оно што не схвата огромна већина српских политичара и српска интелигенција. Нажалост, то још не разуме ни надмоћна већина српских лингвиста јер су ограничени појмом богатство двоазбучја. Они мисле да, пошто српскохрватски (како га они најрадије зову званично још мало па сто година) језик јесте двоазбучан, па и српски народ мора да има оба писма у свакодневној употреби службеног, званичног, учевног (књижевног, стандардног) језика Срба.

   На пример, хрватски лингвисти су разумнији. И они знају да је тај језик двоазбучан, они чак сада тврде да је (и) ћирилица хрватско писмо“, али никада нису насели на грешку да хрватски народ треба да буде двоазбучан у свом свакодневном службеном језику.

   Показало се кроз историју лингвистике, на жалост Срба и њиховог језика, да су хрватски лингвисти разумнији у вези с решењима питања језика и писма. Хрватски лингвисти никада нису насели на промашај да негују хрватски књижевни језикна оба изговора и оба писма у оквиру службеног, званичног језика. (И) они знају да нам је исти језик и двоизговоран, али не предлажу да хрватски народ буде двоизговоран у свом књижевном језику, за разлику од Срба. Дакле, на нашу жалост као Срба, морамо признати да су српски лингвисти мање разумни од хрватских. И, наравно, зато Хрвати, као народ, немају такве озбиљне грешке као што су „богатство двоизговорности“ и боагатсво двоазбучја, јер они одлично разумеју да то не обогаћује народ, него га разбија. Зато су Хрвати на основу суштински српског језика створили „хрватски језик“, па на основу (и) језика објединили свој народ на једном изговору и једном писму и, на основу (и) тога, објединили хрватску државу и на оним територијама које су раније биле већински српске (на пример, део Славоније, Приморја и сл), а српска држава и Срби разјединили су се на „богатству двоизговорности и „богатставу двоазбучја“ у учевном језику, па су смањили Србију и отима нам се данас територија Косова и Метохије, највише зато што су се Срби, за разлику од Хрвата, раздвајали на разне начине, па посебно и на основу разбијања учевног (књижевног, стандардног), у основи српског, наравно, народног језика.

   Нормално је да су у народу различити говори у зависности од историјских и других околности у којима су живели делови истог народа, али у учевном језику не сме бити свих особина из језички разбијеног народа. Зато и постоје лингвисти који имају основни задатак и обавезу да на основу језика и писма учевнојезички обједињавају народ нормирајући јединствен језик за један народ.

   Хрватски лингвисти су одлично схватили своју улогу у лингвистици и народу, а српски лингвисти, на велику жалост нас Срба, ту улогу још нису у већини схватили на прави начин. Зато су само Срби (и) данас још богати и двоизговорно и двоазбучно у свом учевном језику.

   Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму. А српски лингвисти се за то јединство још не залажу, у чему много касне за хрватским лингвистима који су то јединство и једност у буквару већ остварили.

   Без обједињавања и српског народа на једном изговору (екавском, као погоднијем из више разлога) и једном  (ћириличком) писму у српском језику (како су то у пракси били остварили М. Крајишник и Р. Караџић док су били на власти у Републици Српској, па то лингвисти после њих поново разбили) – нема нормалног и неизбежног јединства Срба. Како би се објединили на нејединственом језику (како је то у овом часу још код Срба)?

   Нема, дакле, успешног и срећног јединственог народа без јединственог (и) службеног језика на једном изговору и једном писму.

1. новембар 2020.


Аутор: Драгољуб Збиљић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Открили непознато о лози Немањића

ЗАНИМЉИВО ПРЕДАВАЊЕ: Димитри Пасковски и Ивана Марчета

Нове мере предострожности у Швајцарској нису обесхрабриле вредну екипу Сербика кафеа да се у малом али одабраном кругу поново састане не губећи континуитет свога програма и на тај начин служи као пример да је чак и овим кризним временима могуће бавити се културом. У прелепом амбијенту кантоналне библиотеке у Фрауенфелду одржано је још једно дружење. За разлику од бројних претходних, ово је имало мало другачији карактер и садржину јер су на тему „Немањићи у књижевном стваралаштву“ предавање одржали Ивана Марчета и Димитри Пасковски. Ивана је професор мастер српске књижевности и језика, а Димитри је доцент за немачки језик и књижевност и ради на Педагошком факултету у Берну.

– Ивана и Димитри су све професионално и маестрално припремили на чему им од срца захваљујем, а сигурна сам да ћемо оваква предавања наставити и убудуће – рекла нам је Драгана Зимоњић из Сербика кафеа.

Занимање посетилаца било је велико и у току предавања постављена су бројна питања, а сваки одговор двоје зналаца је пропраћен је како доказима, тако и објашњењем које буди интересовања. Посетиоци су и после предавања били под утиском.

Божица Недељковић оцењује да је вече одисало посебним шармом и топлином.

– Уз предаваче томе смо допринели и ми који смо слушали двоје компетентних људи. Они су нам несебично пренела своја знања о књижевности и култури Срба у доба Немањића, али и шире о историјским приликама које су утицале на стварање српског језика од тада до данас. Много је историјских непознаница и баш су ме оне подстакле да и после званичног дела поставим више питања. Одговори су још једном доказали да су нам баш ту историју бивши моћници намерно избрисали из уџбеника. Најлепше и највредније делове су избрисали, али неко увек сачува отету историју. Лично мислим да све истине вековима грабе да испливају – каже Недељковићева.

Она предавачима захваљује на непосредности, а домаћици Драгани на правом одабиру теме и одличној организацији.

– Већ је увод наговестио изузетно вече и уживала сам слушајући историјске чињенице о делима Немањића за које до сада нисам знала. Приметила сам да су и остали без даха пратили предавање. Поучно је било и сазнање о писмености Словена у периоду Немањића у односу на остале народе тога времена. Утисак је да и данас од Немањића можемо да учимо -рекла је Јелена Костић.

Нису само они који су слушали предавање задовољни. Ивана Марчета је срећна што је предавање о Немањићима и додатак о погледу на историју средњег века наишао на велико интересовање.

– Присутни су изразили занимање за наведене садржаје и изразили жељу да овај вид предавања постане традиционалан. Захвална сам људима на одзиву и на њиховој жељи да се подсете давно научених садржаја, као и да чују и науче нове ствари. Разговор после предавања је показао колико културни садржаји обогаћују свакодневни живот и инспиришу нас да живимо на квалитетнији начин, оплемењујући и нас саме и све чиме смо окружени – истакла је Марчета.

После свега још дуго се остало у пријатном разговору уз мандарине и домаће колаче.

Старословенски уз грчки и латински

Димитри Пасковски за „Вести“ каже да су у предавању наведени књижевно-историјски и историјско-лингвистички разлози и аргументи за преиспитивање постојећег погледа на српску књижевност и на културну баштину средњег века на нашем простору.

– Тако се систематски запоставља чињеница да се старословенски језик у IX веку користи за превођење верских списа (који бива уважен од стране римског папе као језик за богослужење и тиме равноправан са јеврејским, грчким и латинским) и на коме се већ у X веку преводе и филозофски антички текстови – и све то у доба када ниједан од западних језика не постоји као писани или књижевни језик већ тамо писменост постоји само на латинском језику. Ова чињеница се овде не истиче ради величања јужнословенске културе већ да се покаже колико је игнорисање и умањивање њене историјске важности неоправдано. На то указује и недавно откриће Стројимировског печата из друге половине ИX века на ћирилици који захтева преиспитивање претпоставки о настанку ћирилице.

СВИ ЖЕЛЕ НОВИ СУСРЕТ: Предавачи са делом публике

Живот иде напред

– Окупли смо се иако сви знамо какви су услови и колико је тешко у оваквим околностима било шта организовати. Маске су као и свуда обавезне, али смо се трудили да размак између гостију буде прописом дозвољен и да не морамо цело вече провести под маскама. Велика је одговорност, али ипак жеља да и у овом времену живот, колико је то могуће, иде напред је јача. Интересовање за предавање је било велико јер је тема о славној српској лози више него интересантна, али нажалост нису могли сви да присуствују због ограниченог броја посетилаца – наводи Драгана Зимоњић.


Аутор: В. Алексић

Извор: Вести онлајн


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.