Дан старости: Није слика из Ефбиха

Плакат је залијепљен на унутрашњу страну стакла просторија „Удружења Јосип Броз Тито“ у Бањој Луци, те четрдесет година након његове смрти, у Републици (замало) Српској и даље оличава суштину овог режима у односу према српском народу.

У равноправности писама, чиме се Фронтал.РС једини бави у Српској, док у Ефбиху државна телевизија већ десет година наставља са азбукоубиственим кршењем Устава државне заједнице Српске и Ефбиха, Срби су увијек били други по реду, без обзира што су били најбројнија нација СФРЈ.

Не само да је (искључиво) латиницом, већ и извјесна госпођа Вела Хуремовић не може чак ни претраживањем по интеренту получити у првим резултатима ишта више, до Фејсбук профила са исто тако патетичним и лажним фотографијама, у којим је српско писмо не само „доње“ већ и наопачке.

Надаље, поменуто удружење и даље добија бенефициране просторије од Града Бања Лука, који је из непознатих разлога увео двописмене ознаке градских улица на предратно плавој боји, док се у Сарајстану и даље сеире зелене табле само на писму прописаном као једино законито од стране Анте Павелића, међу којима је и улица Јосипа Броза.

Данас, кад је јасно да је то недвосмислени злочинац против српског народа, ова фотографија је најподеснији епитаф држави, која заступа такву политику. Југоносталгија је искључиво српска болест, много опаснија и далекосежнија од корона грипа.

Сретан вам Дан старости!

 

Извор: Фронтал

Маљем на ћирилицу

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Ћирилица се руши по Пиперима, баш уочи дана Ћирила и Методија, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима, и светлошћу Јеванђеља осветлили таму незнања, и сјенку смрти

У Пиперима срушена спомен – плоча Тринаестојулском устанку.

Ха, подвикнух попут Холмса – срушили спомен – плочу зато што је натпис на – ћирилици.

Кад бих узео случај, до довече открио бих починиоца. Табла је била исписана ћирилицом, па хрлећи у сусрет 13. јулу, борци против ћирилице, ударили маљем, и разбили плочу, да би опет подигли нову, али сада исписану – latinicom.

Тако су и у Вуковару маљевима разбијали табле са ћириличним натписом. Драги мој Вотсоне, мислим да је драгоцена моја помоћ полицији.

Неће ми се полиција љутити што из мртвог угла осветљавам случај. Жалим, што додатно збуњујем и Вас, Вотсоне, ионако већ збуњеног.

Холмсова интуиција каже да ниједан случај не постоји док се не ријеши. Дакле, препорука полицији: останите на здравој позицији – табла је срушена зато што је исписана ћирилицом. Не претерујем са понављањем. Ко се, пак, јавља у лику рушитеља, за причу није важно, али није ни безбедно објавити.

И, друго, што полицији додатно може бити од користи: видио сам на дијелу одломљене мермерне плоче име Милована Ђиласа, што говори да плоча није баш давнашња. Кладио бих се у гајбу „Јелен пива“, да је спомен – плоча макар још једном рушена. Наиме (послије Ђиласовог пада), плоча се морала рушити. (До ’58,  употребљавао се бијели брачки мермер, од седамдесетих, искључиво црни, јабланички.) Плоча у Пиперима бијаше од црног јабланичког гранита…

Са идеолошке стране гледано, свеједно, организатори чекићања плоче са ћирилицом, и данас би истругали име Милована Ђиласа, зато што се одрекао своје главне идеје – црногорске нације. Још је на прагу смрти потписао: Србин сам, и  сахраните ме по православном обреду. Ђиласа је у ‘бесудну земљу’ сахранио јеромонах Јоаникије Мићовић. Сто посто погађам: Ђиласа неће бити на будућој латиничној плочи у Пиперима.

Није најгоре логички мислити. У вријеме прављења новог идентитета, било би недопустиво да, 13. јула, камера ТВЦГ, прославу увелича приказивањем спомен – плоче са ћириличним натписом. Зато је и стигло наређење из Врховног штаба црногорског идентитета – срушити плочу у Пиперима са ћириличним натписом.

Ето, кладисмо се у гајбу „Јелен пива“ да ће плоча коју рушитељи опет буду измајсторисали ових дана – искључиво бити исписана латиницом. Вотсоне, стрпите се, до 13. јула нема ни двадесетак дана. Па ко плати у „Дукљи“ преко Мораче. Дабоме, то је она кавана ублизу полиције. Чекам Вас поподне 13. јула.

Драги мој, Вотсоне, мистерија је ријешена: рушитељи ће опет подићи спомен – плочу са латиницом. Полиција може да преспава грмљавину. А, кад почне обнова, само да дође, са марицом, и похапси, већ… Све је нацртано.

Ћирилица се руши по Пиперима, баш уочи дана Ћирила и Методија, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима, и светлошћу Јеванђеља осветлили таму незнања, и сјенку смрти.
———————————————————————–
Дано на дан Ћирила и Методија, 25. маја, 2020.

Аутор:Бећир Вуковић

Извор: ИН4С

Препорука:

Непреболна срамота црногорска

Драгољуб Збиљић: Ћирилица се пише уставом и правописом

Није Бајина Башта једина место у Србији у коме народ протестује због закидања у његовом језику на његовом писму

Србија је данас једина државица у свету у којој народ мора да изађе на улицу да протестује и да дигне глас за спровођење народног Устава. Наиме, у Члану 10. за све људе који знају да читају и који могу да виде – пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тим првим ставом споменут је само српски језик и ћириличко писмо, нормално, зато што је у службенсоти тај језик – језик веећине народа који је гинуо да Србија постане национална држава у којој је неизоставан српски језик и српско писмо. Разуме се, Србија је за мањине увек била демократска, па није никада забрањиавла и језик и писмо мањина. Тако ни модерна Србија није хтела да избегне да и мањине имају слободу и право на своје писмо. Зато у Уставу Србије у истом члану у ставу два пише: „Службена употреба других језика и писама уређуеј се законом, на основу Устрава.“

Дакле, за сваког иоле описмењеног човека по вуковском правилу „Читај како је написано“ јасно је написано да су по првом ставу „српски језик и ћириличко писмо“ незамењиви и нераздвојиви у Србији никаквим другим језиком и никаквим другим писмом, и да у сваком службеном, а то, свакако значи – јавном (а не тајном) испису мора да буде неприкоссновен у Србији тај језик и то писмо. А, у складу с посебним законом, када се испуне одређени услови, може и мора да се употреби још неки мањински језик и мањинско писмо.

Појединци поново копају гроб за српску азбуку

Друга је ствар што је у Србији увек било појединаца који траже „рупе“ у уставу и закону, па и када су оне јасно затрпане, и досеетиел су се у „мудрости“ својој како да спроводе „равноправност језика и писама“ како се то нигде изван Србије не спроводи. Они би да се то, наопако, спроводи само у српском језику и у српском народу, а ником не пада на памет да такву „равноправност“ непостојећој у Уставу траже за неки други језик, осим српског језика и српског народа и аз неко друго писмо осим ћириличког. Тако ти душебрижници за „права свих осим Срба“ (или истакнути у јавности гроабри срспке азбуке ископаше „рупу у закону“ да сахране ћирилицу, иако је то народ јасном одредбом у Члану 10. Устава Србиеј забарнио, јер се не смеју коапти гобови ни за чије, па ни за српско писмо. Они поново отварају гроб да ћирилицу сахране по сигурном комунистичком моделу за затиарње српске ћирилице у српској јавнсоти.

Народу је јасно је јасно шта је у Члану 10. изгласао на реферндуму: прихватио је предлог и изгласао јасан и деци Члан 10. у Уставу (2006) да се и српски језик поново пише, нормално, својим писмом, а не више туђим које му је било наметано. И сада је нормално што, мало-мало, па групе представника српског народа изађу и на улицу да траже своје писмо у свом језику.

Поводом протеста и лингвисти и власт мудрују и ћуте:

ваљда – ћутња пред „изборе“ или пред избор у више звање!

 А народ иазђе на улицу тражећи своје писмо у свом језику зато што ни лингвистима ни властима већ 14 година од Устава Србије никако ад апдне на памет да се Устав спроводи, а не да буде мртав форма као у вреем Броза (коаг нема, али има и даље затирања српске азбуек!)

Зааписана нардона обавеза из Устава мора се сперовести у пракси. Ко да спроведе – онај који је за то спровођење палћен од народа. А то су плаћени лингвисти у институцијама за језик који су оабвезни ад преуреде наопак правопис из времена правила из Новосадског договора (1954) и да спроведу враћање срспког правописа на нормалу по Уставу и по општој пракси у свету: сваком језику довољно је једно писмо. Све друго: два, три, четири писам итд. итд. само штеет штете јер еј то специјална врста шизофреније (по проф. В. Ђоређвићу, али и по свим паметним људиам) па еј зато српски народ ејдини располућен чак и по свом писму у свом ејзику.

Нећкају се лингвсити да то у српском правопису обезбеде по слову Устава и опште праксе, а још више се нећка власт да нареди лингвистима да схвате да

Устав мора да важи у свакој дражви за све и свуда

Дакле, Устав моар ад важи и за власт, па, богами, и аз лингвисте. Није нардо гласао ад Устав не важи једино за власт и аз лингвисте. То такво (не)право народ није изгласао у Уставу нји у једном једином чалну устава. Према тооме, зашто ви стручњаци и носиоци валсти дајете право себи сами кад Вас тим правом на неправо није нардо привилеговао? Зашто се, дакле, нећкају и лингвисти и власт – које плаћа тај народ који тражи већ 14 годиан своје право (и) на свој језик на свом, а не на туђем писму?

У закључку овог етксат мора се врло озбиљно поставити јавно пиатње: зашто и лингвисти и валст узимају новац народа за испуњавање својих дужности, а овамо 14 година, практично, неће да врате српском народу ни  српски језик на српском писму и има ли још игде, осим у Србији, да неки други лингвисти и власти исцрпљују свој народ да моли за свој језик на свом слову у својој, крвљу предака, избореној држави? Макар то ваљда могу да обезбеде српски стручњаци за језик и писмо у кординацији с влашћу.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан