Око језика на северу Северне Македоније и мало шире

Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика формулисаној у 19. веку

Виктор Савић, аутор чланка (Фотографија: лична архива

У Бугарској академији наука почетком овога месеца је објављена књижица „За официалниja език на Република Северна Македониja”, већег броја аутора. Њоме је исказан став бугарске науке о проблему „македонског језика”. Велики део овога текста нас готово да се и не тиче, али аутори су се потрудили да се и ми заинтересујемо.

Суштина бугарског пројектовања властитог идентитета на друге почива на идеји државно-политичког континуитета у најширим могућим границама које је освојила туркијска скупина Бугара у силовитом походу кроз југоисточну Европу, након њиховог везивања за тло Доње Мезије. Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика, такође формулисаној у 19. веку.

Тамошња је филологија одавно у сукобу с остатком словенских филологија, вођена хипотезом о бугарском пореклу првог словенског књижевног језика: „Језик је настао на бугарској подлози, дакле старобугарски је; читаво дело Св. Ћирила и Методија сачувано је захваљујући Бугарској, у коју су се склонили њихови ученици; из Бугарске је та писменост пренета у Србију и Кијевску Русију.” Када је почело стварање „старословенског” језика (око 863), превођењем грчких и латинских текстова на словенски народни говор, бугарски је тада један из групе азијских туркијских језика (домишљање да се тај језик назове „прабугарским”, а словенски „старобугарским” натегнуто је). Солунска област, као ни Велика Моравска немају везе с Бугарима и Бугарском. Ипак, тачно је да је Бугарска као снажна држава по добијању властите црквене организације имала услова да ту писменост ојача, унапреди и рашири, али је и истина да су Срби и Хрвати словенску писменост добили независно од ње; утицај из „бугарских” крајева дошао је касније, нарочито у време византијске власти (11–12. век).

Бугарски филолози све словенске говоре који се генетски или типолошки слажу са словенским језиком формираним у словенској заједници потчињеној Бугарима сматрају бугарскима. Покриће за овакав став лежи у чињеници да су се неки Словени и Бугари кроз јединствен државни систем стопили у Бугаре словенског језика. Обичан је то пут за постепени настанак једног народа, али тај се принцип не може присилно примењивати на све друге који су остали изван те државне творевине или су у неком периоду и били у њеним оквирима, али не желе да се идентификују с њом.

Данашњи словенски говори с највећег дела Вардарске Македоније не одговарају у свему осталим „бугарским” говорима; они су се дубински изменили у 13. и 14. веку, а то је време ширења Србије на старе византијске и бугарске поседе. То је, уосталом, и време подизања важних цркава и манастира на овом терену старањем српских владара, готово једнако важних за српску културу попут светиња на Косову и Метохији. Граница између западних и источних јужнословенских говора тада се померила далеко на југ. Говори у средњем веку нису се мењали вештачким учењем језика, него тесним контактом и померањем становништва.

Ипак, не могу се поништити резултати које је дао процес вођен сигурном руком партије на тлу некадашње Старе Србије у новој Југославији, иако то бугарска страна захтева. Но, усудићемо се да поставимо питање: по којим критеријумима је установљена северна граница најјужније републике, на чијем северном ободу се простиру периферијски краци српских, призренско-тимочких говора. Мапа коју доносе бугарске колеге раније је већ објављена и на њој су приказани као природна целина сви призренско-тимочки говори (Србија, Бугарска, Македонија). Из очигледних разлога изузети су само говори с највећег дела КиМ: аутори су се „задовољили” горанским и другим говорима, идући од крајњег југозапада покрајине до Призрена. У кодификацији македонског књижевног језика (1944/1945), осим „западних” и „источних”, узети су у обзир и „северномакедонски” говори – генетски српски. Деценијама су ови Срби били изложени асимиловању, али и даље постоје насеља са српским становништвом. Српска дијалектологија као „српскохрватска” није могла да се отворено изјасни о проблему. Српским лингвистима је преостајало само да се, после свега, када већ извесни део нашега народа није желео да се утопи у друге, констатује да су ови говори „блиски” призренско-тимочким и да су српски само онда када се неко експлицитно изјашњава припадником српског народа. То је усвојено као опште начело за све крајеве у којима се говори српским језиком. Исто тако, на западу Бугарске уз саму границу протежу се овакви говори. Пошто су се у оквирима бугарске нације нашли неки од говорника из назначене зоне, једним делом у самој Србији, другим делом у Бугарској, српска наука није форсирала ову тему и коректно је препуштала сва питања другој страни. Видевши, међутим, у овоме српску слабост, наше колеге су искористиле присуство малог дела оваквих говора у своме корпусу за различите комбинације. Прво, присвојили су целу призренско-тимочку зону у Србији и Македонији, а затим и читав низ средњовековних споменика који су писани српском редакцијом старословенског језика, с општим изговорним цртама српског језика. У дијалектологији, савременој и историјској, радо се говори о дијалекатским континуумима. Међутим, основни фактор настајања српског језика и оног словенског који ће се временом идентификовати као „бугарски” јесте прекид континуума. Граница која дели западне од источних јужнословенских говора и пролази западом Бугарске толико је изразита да њу, како то истиче проф. Ивић, на словенском терену другде превазилази само граница између западних и источних словенских језика даље на северу.

У идентитетским питањима мора се заузети став, јасан и чврст, али и научно коректан. Дошло је време да слободно кажемо да у неким специфичним случајевима осим српских говора могу постојати говори српскога језика који нису српски. Национално изјашњавање никада, у ствари, и није било лингвистички критеријум. Пуна коректност постиже се само уз уважавање оба фактора.

 

Аутор: Виктор Савић, научни сарадник Института за српски језик САНУ и доцент на Филолошком факултету у Београду

Извор: Политика

Од паљења књига до присвајања споменика

Босанчица није засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.-У Црној Гори ћирилице практично нема ни у службеној ни у јавној употреби

Ћирило и Методије, Скопље (Фо­то ЕПА ЕФЕ – Г.Л.)

Биће да је и то део словенског духа: волимо да нас славље окупи, али нам се омакне да се за славском трпезом и посвађамо. О празнику Светих Ћирила и Методија 24. маја, који се прославља и као Дан словенске писмености, на оштре реакције у бугарским медијима наишла је изјава премијера Северне Македоније Оливера Спасовског да је ћирилица направљена за стандардизацију македонског језика.

Поновљен је и добро познати став Бугарске да македонски језик једноставно не признају, али су ове године Срби из Скопља алармирали САНУ, позивајући је да реагује на књигу Бугарске академије наука у којој се наводи да су бугарски корени језика у крајевима од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиња и Охрида.
Професор др Александар Милановић с Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду каже за „Политику” да ставове Бугарске академије наука, али не и свих бугарских лингвиста, опаснијим сматра у области тумачења призренскотимочког дијалекта као сегмента бугарског, а не српског народног језика.

Још је опасније што сличне, не баш исте, ставове имају и неки српски лингвисти. Сама ћирилица по пореклу, наравно, није српско писмо, али ми већ од краја 12. века имамо, захваљујући појави новог слова ђерв само у српским рукописима, српску ћирилицу као засебан систем међу другим ћириличким системима. Директни континуанти тога ђерва данас су само српска ћириличка слова ћ, ђ, па у извесној мери и џ. Српска ћирилица, дакле, има дугу и богату десетовековну традицију од 12. до 21. века, а трајаће још вековима”, каже проф. др Милановић.

У региону бивших југословенских република ћирилица је лако запаљива тема широког распона: од разбијања ћириличних табли у Вуковару до представљања „Мирослављевог јеванђеља” као споменика хрватске, а и бошњачке ћириличне баштине. Овакво „научно” интересовање процветало је после распада СФРЈ, док нетрпељивост према ћирилици има дубље корене.

„Положај српске ћирилице био је очајан и у СФРЈ и о томе у литератури имате безброј сведочанстава, а симболички је вероватно најзанимљивије оно о немогућности да купите ћириличку писаћу машину. Моја лична карта је насред београдског Врачара била исписана латиничном машином, иако сам још 1986. инсистирао да буде на ћирилици.

У Хрватској данас ломе ћириличке табле, што је општепознато, али читаоци мање знају о системском спаљивању и уништавању ћириличких књига, описаном у књизи ’Књигоцид’ (2012), чији је аутор хрватски интелектуалац Анте Лешаја. У Црној Гори се, нажалост, све више ближимо таквом сценарију, ћирилице тамо практично нема ни у службеној ни у јавној употреби”, истиче професор Милановић.
Што се тиче оног другог пола на којем влада потражња за ћирилицом која иде и до отворених историјских и језичких фалсификата, последњих година део хрватских научних кругова ревитализује „старо хрватско писмо” – ћирилицу – којом су, како је речено 2012. године на скупу у Хрватској академији знаности и уметности,

Хрвати, фрањевци и протестанти, писали још од 11. века у Дубровнику, Славонији, Далмацији. То је „арвацко писмо”, „западна ћирилица” и нема ама баш никакве везе с оном „великосрпском” која агресорски изгледа чак и на табли с називом места.

„Фрањевци јесу писали ћирилицом, али је питање да ли су се осећали Хрватима, а још је веће питање да ли су свој језик сматрали и називали хрватским. Српска филологија је још од времена Александра Белића много пажње посветила изучавању језика босанских фрањеваца. Мене више забрињава што поједини радикални хрватски филолози својатају чак и ’Мирослављево јеванђеље’, као што то чине и неки бошњачки интелектуалци, а чуди ме да српској културној јавности није толико битно чија је, према Унеску, једна од најлепших рукописних књига светске баштине. Односно, чије је најзначајније српско културно наслеђе”, каже проф. др Милановић.

Узбудљив живот води и босанчица. Она је истовремено средњовековно писмо босанских фрањеваца или хрватска ћирилица, писмо муслимана Бошњака или босанска ћирилица, односно варијанта српске ћирилице.

„Питање такозване босанчице разрешио је јако давно чувени филолог Владимир Мошин, а његове закључке потврдили су новијим истраживањима Бранкица Чигоја, Вања Станишић и Виктор Савић, савремени професори Београдског универзитета. У питању није никакво засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.

Дакле, Срби је не сматрају својим наслеђем, већ босанчица јесте српско наслеђе. Све остало су политичке конструкције калајевске провенијенције”, наглашава проф. др Александар Милановић.

 

Аутор: Јелена Чалија

Извор: Политика

Крађом српског правили језике за нове државе

Наш књижевни говор отели они који су после распада СФРЈ хтели “своје границе“. Црногорци, Бошњаци и Хрвати стално присвајају нашу баштину

Црногорци додали српском три непостојећа гласа и направили свој језик

Српски језик присвојили су сви у региону којима је било потребно да постану „своји“. То што се десило са српским књижевним језиком раритет је у планетарним оквирима. На простору између Бугарске и Македоније, на истоку, и Словеније, на западу, данас имамо један „лингвистички“ и више „политичких“ језика. Лингвистички је српски, а политички су црногорски, босански и хрватски језик.

Познати српски лингвисти овако одговарају на питање које је старо колико и политичка трвења на овим просторима – ко све, и зашто, покушава да очерупа наш језик и преко њега се домогне „свог“ књижевног језика?

– „Отимање“ о српски језик може се посматрати на двема равнима. Прво, српски књижевни језик својатају и према својим потребама именују они који су после распада СФР Југославије основали националне државе, а који су се у овој земљи служили стандардним језиком заснованим на српским новоштокавским говорима екавског и ијекавског изговора, чију је кодификацију извршио Вук Стефановић Караџић половином 19. века. Државно заједништво у 20. веку пратио је и назив језика српскохрватски. Познато је да је овај језик имао улогу стандардног језика у четири републике: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори – појашњава, за „Новости“, др Марина Спасојевић, научни сарадник Института за српски језик САНУ, која се бави проучавањем савременог српског језика.

Као друго, наводи др Марина Спасојевић, српске народне говоре присвајају и прикључују сопственој дијалекатској карти суседи, што су пре више од пола века чинили Хрвати, и ове млађе нације, а сада читамо да то чине поново и Бугари. Разлози су увек исти, политичке природе.

Фото В. К.

Истовремено, да би српски језик учинили својим и да би он што мање личио сам на себе, народи у региону прибегавају вештачким изменама, па су тако Црногорци додали три непостојећа гласа и направили црногорски језик, а Бошњаци у Санџаку убацили турцизме и добили босански језик.

Др Марина Спасојевић објашњава:

– Реч је о политичким језицима који су настали декретом, односно преименовањем српског језичког стандарда, уз минималне измене, употребом атрибута од назива нације која жели да свој идентитет потврди и језиком као националним и симболичким обележјем. Лингвистичких разлога за њихов настанак нема. Наиме, муслиманима, који су статус нације добили после Другог светског рата, а после распада СФРЈ преименовали се у Бошњаке, Дејтонско-париски споразум с краја 1995. године омогућио је да имају свој језички идиом. Они су га назвали „босанским језиком“. То је у српском језику неприхватљив термин, јер упућује на географски и историјски контекст (босанске планине, босанска држава).

Др Марина Спасојевић

Босански језик био би, објашњава др Спасојевић, језик босанског народа, али таквог националног ентитета нема (Босанац је онај који живи у Босни – географско одређење). Само се може за тај језик користити назив бошњачки, што је настало према називу националног ентитета, дакле, реч је о језику Бошњака.

Она даље наводи да су турцизми, односно било које стране речи, резултат културолошких утицаја, и Бошњаци посежу за њима, и неким кроатизмима, да би се на тај начин разликовали, пошто већ не могу у акценатском, падежном систему и сл.

– Али, то им не може обезбедити статус посебног језика, сем на симболичком плану – наглашава ова научница.

Безмало две деценије касније, распадом државне заједнице Србија и Црна Гора, и ту се јавио порив за језиком који у основи има национално име – црногорским језиком.

– Убацивање нових словних ознака у алфабет не чини нешто новим језиком – каже др Марина Спасојевић. – Треба само подсетити на то да се гласови за које они користе те знаке чују и са ове стране границе, будући да је реч о једном дијалекту – зетско-јужнорашком – а један од њих познају сви српски ијекавски говори: онај који настаје тзв. ијекавским јотовањем гласа с (седи : сједи : ћеди). Дакле, не постоји неки црногорски језик другачији од српског, ни као народни ни као књижевни језик.

И проф. др Слободан Реметић оцењује да су преименовањем језика који је, за потребе српског народа и његове културе, половином 19. века кодификовао самоуки Вук из Тршића, добијени такозвани босански и такозвани црногорски језик.

– Јуриша се на све српско, присваја се српска писана и усмена баштина, фалсификатима се од српског брзописа, који је на босански двор из Србије пренео Твртко Котроманић, ствара и тобожња „босанчица“ и много тога сличног и још горег – упозорава проф. Реметић.

Проф. др Слободан Реметић

Када је о језику и „језицима“ реч, на исти тас, по мерилима струке, са тзв. босанским и црногорским иде и хрватски књижевни језик.

Проф. Реметић цитира чувеног лингвисту Павла Ивића, који је рекао:

– Хрватски књижевни језик је настао „најјачим политичким потезом који је грађански Загреб икад повукао“, односно прихватањем вуковског типа језика.

Реметић подсећа и на то да су чувени хрватски лингвисти с краја 19. и почетка 20. века говорили о томе.

– У предговорима њихових књига које се баве правописом и граматиком и у речницима, изричито се каже да је све рађено по Вуку и Даничићу, да се правопис зове „хрватски“ само зато што га је писао Хрват. А велики хрватски лингвиста Томо Маретић навео је да је примере за своју граматику узимао „из дјела писанијех најбољим књижевним језиком“, дакле од Вука, те да је „Вук Стефановић Караџић до данас први наш писац што се тиче правилна и добра језика“ и он је „за књижевни језик оно што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик“ – истиче Реметић.

Он, даље, каже да је званични Загреб, завршивши посао и, између осталог, окупивши већину католика штокаваца у хрватску нацију, „окренуо лист“, па се, када је реч о кодификовању књижевног језика, пише о двама међусобно „неовисним процесима“ у Хрватској и Србији и томе слично.

– Писано је у више наврата да су Хрвати у овоме домену пример понашања оних који се ничега не стиде, а да се Бошњаци владају по кодексу оне народне, а Андрићевим пером овековечене изреке, „Добра вакта ко образа нема“ – каже Реметић.

Коментаришући најновији покушај присвајања српског језика, у коме Бугарска академија тврди да говори на југу Србије имају бугарски корен, др Марина Спасојевић наводи да говори на југу Србије припадају призренско-тимочком дијалекту српског језика, и то су старији штокавски говори.

Они су, појашњава др Спасојевић, из угла историјске дијалектологије веома специфични, јер је то област која је најраније потпала под турску власт, и њихов развој је заустављен, те није ишао у правцу у ком су ишли косовско-ресавски говори, те чува многобројне архаизме на свим нивоима:

– То су без икакве сумње српски говори, што се може показати поређењем гласовног система, морфолошког глаголског система итд.

СРПСКИ СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК ОД 1834.

Године 1834, 28. маја, у Кнежевини Србији уведен је српски језик као службени језик у преписци с турским окупационим властима. До тада је она вођена искључиво на турском језику. Кнез Милош Обреновић вратио је тада једно писмо турског везира са поруком: „Ево вам шаљем писмо натраг са препоруком да га отворите и на српски преведете, па да ми га онда пошаљете.“ Од тада је преписка вођена на српском.

ЧЕКА СЕ И ЈЕДИНСТВЕНИ БУКВАР

Проф. др Слободан Реметић подсећа на то да већ годинама чекамо да у званичну процедуру уђе давно припремљени Нацрт закона о употреби језика и писма, а чекамо и најављену декларацију о опстанку српског народа, где би језику и писму требало да припадне важно место. Недавно су ресорна министарства Србије и Српске потписала Повељу о српском културном простору.

– Надамо се и јединственом буквару за сву српску децу, али све некако иде много споро, или уопште не иде – закључује Реметић.

 

Аутор: Љиљана Бегенишић

Извор: Вечерње новости