Речник САНУ, речник „српскохрватског књижевног и народног језика“

Србски културни центар Ћирилица - Београд

            Завршен је двадесети том речника сада по називу непостојећег језика сада непостојеће државе.

            Ако је језик једне државе, између осталог и једна од њених идентитетских одлика, поставља се питање чији идентитет представља ДАНАС српскохрватски језик.

            Не мора се ићи у дубље анализе настанка назива тог језика које ће показати да је српскохрватски био политичка одлука, а није занемарљив ни податак да је ту одлуку донело пет Хрвата, два Србина и један Словенац. Та два Србина су били Ђура Даничић и Вук Стефановић Караџић, чија биографија се у последње време упоптпуњује неславним делима.

            Како је настао, српскохрватски језик је и нестао, као политичко недоношче. Данас се третира као један од мртвих језика. Тако САНУ истрајава на званичном називу речника који одражава један мртав идентитет.

            Ако се позабавимо дефиницијом идентитета, према једној од њих „појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек битиУ нашој причи Србија (или Срби) су тај појединац. С обзиром на чињеницу да је у Србији и ћирилица као идентитетско писмо српског народа на умору са својих око 12,5 % заступљености, можемо закључити да овај речник тачно дефинише и српски идентитет – Срби нису стекли осећање личног идентитета, јер би онда имали доживљај континуитета између онога што су били, што су данас и онога што замишљају да ће тек бити. А наша прошлост, садашњост и будућност, према овом речнику, су замрзнуте у једном политичком идентитету израженом  у мртвом језику.

            Да ли ће се нешто променити до 35. тома, колико је предвиђено за, милије ми је рећи незваничан назив – Речник САНУ?

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд


Прилог:

Речник САНУ

Пише: др Слободан Новокмет, Институт за српски језик САНУ

 

Речник је универзум сложен по алфабету.

Анатол Франс (1844‒1924)

Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (или Речник САНУ), као плод тимског рада ауторског колектива Института за српски језик, капитално је и монументално дело не само српске филологије већ и српске културе уопште, и једног дана биће, према обиму, међу највећим речницима у словенском свету. Он представља најкомплексније, најамбициозније и најзначајније достигнуће домаће лексикографије у претходном, али и у првим деценијама овог века, иако идеја за његов настанак потиче с краја 19. века. Наиме,  почеци израде Речника САНУ везани су за 1888. годину и посланицу Академији наука философских под називом „Српска краљевска академија и неговање језика српког”, коју је, поводом сто година од Вуковог рођења, написао и пред Академијом прочитао Стојан Новаковић. Новаковић, истакнути српски политичар, историчар и филолог, у Посланици истиче значај стварања речника савременог српског језика, пре свега у контексту језичке стандардизације, док његову израду везује за Српску академију наука, наводећи:

„Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.”

Конкретан рад на Речнику САНУ почиње основањем Лексикографског oдсека при Академији 1893. године (из кога је 1947. проистекао и Институт за српски језик), а важнa је и 1899. година, када је у складу са Новаковићевим замислима Момчило Иванић израдио „Упутство за купљење речи по народу”, којим су се књижевници, професори, свештеници и други припадници српске интелигенције позивали да Лексикографском oдсеку шаљу народне речи којих нема у постојећим речницима. На тај начин сакупљен је велики број збирки речи које су коришћење у изради Речника САНУ, као што су нпр. збирка речи Јована Јовановића Змаја из различитих крајева, а понајвише из Војводине (преко 8000 речи), збирка Андрије Јовићевића из Црне Горе, збирка речи и речник Владана Арсенијевића итд. У ексцерпирању грађе за Речник учествовали су, између осталих, и Стојан Новаковић, Јаша Продановић, Радоје Домановић, Јован Скерлић, Исидора Секулић и др., сакупивши грађу коју чини око 10 милиона листића са исписаним речима и њиховом употребом. Први том појавио се 1959. године, а засад последњи 2017. године.

Овај наш највећи једнојезични, описни речник, тзв. тезаурусног типа (thesauros – грч. благо, ризница, место за одлагање блага), садржаће, када рад на њему буде завршен, преко 35 томова и око пола милиона речи (одредница). Овај речник се издваја и због заиста богате и комплексне грађе, која обухвата примере књижевног и народног језика са целовитог простора штокавског наречја, у временском распону од стваралаштва Вука и Доситеја, па све до савременог доба. У Уводу првог тома академик Александар Белић, који је био први главни уредник Речника САНУ, каже да овај речник обухвата „традиционални књижевни и општекултурни језик тога времена и савремени разговорни језик културних кругова наших народа” (VII).

Најважнији извори за овај речник представљају штампана дела, из готово свих области културног живота, писана различитим функционалним стиловима. По речима А. Белића, на првом месту долази уметничка и народна књижевност (преко 50%), етнографија, историја, биографије, естетика и уметност, етика и морал, педагогија, религија, филозофске науке, географија, путописи, право, привреда, медицина, природне науке, математика, закони, финансије, војска, саобраћај, календари. Ексцерпирана је и грађа из 32 часописа од 350 различитих писаца, као и различити речници и енциклопедије, а у корпусу се нашао и лексички материјал из дела старе српске књижевности (српскословенски, рускословенски и славеносрпски језик). У његовој изради стигло се до лексике на слово /п/, тачније последња одредница у недавно објављеном XX тому јесте реч погдегод (а прва – петогодан). Све учесталијим радом на дигитализацији грађе, извора и других лексикографских ресурса који се користе у изради Речника САНУ, очекује се да се рад на преосталим томовима значајно убрза.

Литература:

Вуловић, Наташа, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић, „Реч више о Речнику САНУ”, Књижевност и језик, LV/1-2, Београд, 2008, стр. 171‒182.

Новокмет, Слободан, Маријана Богдановић, „Примена Речника САНУ у средњошколској настави српског језика и књижевности”, Књижевност и језик, LXII/1-2, Београд, 2015, стр. 173‒187.

Новаковић, Стојан, „Српска Краљевска Академија и неговање језика српског”, посланица Академији наука философских, прочитана на свечаном скупу академије, држаном 10. септембра 1888. у славу стогодишњице Вука Стеф. Караџића, Београд, Краљевско-српска државна штампарија, 1888.


Извор: Језикофил

Фразеолошки речници

Пише: мср Маријана Ђукић, Институт за српски језик САНУ

Где можемо наћи значење израза пије крв на памук?

Шта значи женити ђавола?

Каква је то девојка на полици?

Када желимо да се информишемо о исправном облику, значењу или пак стилској и употребној вредности неке фразеолошке јединице (изреке, пословице и сл.), отворићемо одређене речнике, који у свом наслову могу, али и не морају, имати реч фразеолошки. У којим све речницима је представљен богати фразеолошки корпус српског језика, сазнаћете у наставку овог текста.

Поћи ћемо од збирке разноврсних фразеолошких форми коју је сачинио Вук Стефановић Караџић, а која носи назив Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи. У овој збирци су наведени уазбучени (према почетном слову прве речи у изразу) народни облици различитих пословица, изрека, устаљених поређења, правих фразеолошких јединица (фразеолошких јединица у ужем смислу), крилатица и сл. Значење израза је најчешће објашњено врло живописним описним дефиницијама, а понекад су наведене и краће приче везане за порекло и место употребе датог израза. Многи изрази су пак регистровани без дефинисања њиховог значења. Ево неких примера из ове Вукове збирке:

Бацио кост међу њих. „Завадио их, као кад човек баци кост међу псеˮ.

С голим грлом у јагоде (поћи или дигнути се). „Кад ко пође куд неспремљен, као што треба – као да би човек пошао да бере јагоде, а не понио суда никаквогаˮ.

Пије крв на памук. „Кад ко лијепим речима забашурује оно зло што чини; особито се говори за поглаваре и управитељеˮ.

Први једнојезични фразеолошки речник заснован на српскохрватском језичком корпусу јесте Фразеолошки рјечник хрватскога или српскога језика Јосипа Матешића. Фразеолошке јединице у овом речнику распоређене су на основу формалног критеријума, по којем се фразеологизми наводе према кључним речима из њихове структуре. Кључне речи се налазе у абецедном поретку. Посматрано са техничке стране, употребну вредност овог речника повећава чињеница да се сваки фразеологизам наводи онолико пута колико чланова садржи. С овим у вези је податак да је у речнику регистровано око чак 30.000 фразеолошких јединица, од којих је 12.000 обрађено. Ознака ирон. (једина стилистичка ознака у речнику), која се може срести код појединих фразеологизама, означава њихову ироничну конотацију (нпр. млад као роса у подне ирон. „стар; остариоˮ). Употреба сваке забележене фразеолошке јединице поткрепљена је одговарајућим примером.

Савремену ситуацију у фразеолошком опусу српског језика илуструју два речника Ђорђа Оташевића – Мали српски фразеолошки речник из 2007. године и Фразеолошки речник српског језика из 2012. године. Другопоменути речник своју вредност најпре употпуњује чињеницом да је у питању први једнојезични речник фразеологизама искључиво српског језика. Речник доноси око 25.000 фразеолошких јединица, првенствено из савременог српског стандардног језика, али се у њему налазе и одређени покрајински и застарели фразеологизми будући да су потврђени у значајним делима српске књижевности (направљати друме (друмове) заст. „обећавати много, нереалноˮ; женити ђавола покр. „радити нешто веома лоше, изазивати смутњу међу људимаˮ). Такође, ту су и фразеологизми који садрже речи које се везују за старије периоде у развоју нашег језика (аговати и благовати „живети у благостању, уживатиˮ). Осим ознака за временску и територијалну маркираност, у овом речнику постоје и различити други квалификатори употребне и стилске вредности фразеолошких јединица: отегнути све четири погрд. „умрети, преминути, издахнути, црћиˮ; довуци овамо своје дупе (своју гузицу)! вулг. фам. „дођи овамо, приђиˮ; нашла  слика  прилику ирон. „нашло  се  двоје  који  су  слични  по  негативним особинамаˮ.

Фразеолошки речник српског језика Ђорђа Оташевића намењен је широкој читалачкој публици, а то омогућава јасна и прегледна концепција овог речника. Фразеологизам и његова дефиниција наводе се код сваке речи из фразеолошке конструкције. Дефиниције су тачне и језгровите, формулисане прецизно и јасно.

Говорећи о речницима у којима је пописана и описана фразеолошка грађа српског језика, морамо поменути и Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, у којем се фразеологија представља богатије и систематичније и од оних речника који у свом називу имају одређење – фразеолошки. Фразеологизми се у овом речнику бележе под ознаком Изр. (изрази). Што је реч општијег значења, она се јавља као компонентни члан већег броја фразеологизама, па тако, на пример, речи које значе делове тела, као што су окорукаглаванога итд. имају на десетине фразеологизама. Занимљиво је да само лексема глава учествује у структури преко 130 фразеолошких јединица.

Осим бројности, фразеологију у Речнику САНУ одликује и прилично диференцирана квалификација, а у употреби су различити типови ознака: заст. (застарело), покр. (покрајински), шаљ. (шаљиво), необ. (необично), шатр. (шатровачки), пеј. (пејоративно), индив. (индивидуално), нераспр. (нераспрострањено) итд.  Следе примери фразеолошких јединица маркираних по неком критеријуму из домена временске, територијалне или стилске раслојености фразеолошког фонда српског језика: кренути душом заст. „неправично поступити, криво пресудити, огрешити сеˮ; девојка на полици покр. „девојка стасала за удајуˮ; извртати очи као коза на грмљавину шаљ. „кокетирати погледима, пренемагати сеˮ; своју козу гулити необ. „радити по својој вољи, замислиˮ; држати губицу фам. „ћутати, не одавати тајнеˮ итд.

Поред поменутих једнојезичних речника, навешћемо и неколико двојезичних фразеолошких речника, објављених у протеклих двадесетак година (неки су имали више издања): Енглеско-српски фразеолошки речник Бошка Милисављевића, Енглеско-српски фразеолошки речник и Српско-енглески фразеолошки речник Живорада Ковачевића, Српско-француски речник идиома и изрека Бошка Милисављевића, Српскохрватски-руски фразеолошки речник Олге Трофимкине, Фразеолошки немачко-српски речник Наде Крњаић Цекић, Речник фраза и општих израза српско-италијански Милутина Г. Стојановића, Речник идиома и фраза: шпанско-српски/српско-шпански Кармен де Спалајковић, Грчко-српски речник идиома Предрага Мутавџића. Постоји и вишејезични Фразеолошки српско-италијанско-француски речник Бранка Головића.

И за крај, вредно је навести и неколико дијалекатских речника посвећених искључиво (или претежно) фразеолошком богатству одређеног краја: Фразеологија омаловажавања у пиротском говору Драгољуба Златковића (Српски дијалектолошки зборник, бр. 36, 1990), Фразеологија страха и наде у пиротском говору Драгољуба Златковића (Српски дијалектолошки зборник, бр. 35, 1989), Из лексике и фразеологије ʼдруштвених игараʼ Врачана Благоја Марковића (Прилози проучавању језика, књ. 11, 1975). Следи неколико примера из првонаведеног дијалекатског фразеолошког речника:

– Боље змију да сам родила, па да је одлазила, него тебе што сам родила, кад немам никакву вајду од тебе.

– Вапире, ти си ми крв испил! Нема ти више ћутим, па тамьн да ме утепаш на место!

– Кад те видим, одма видим да неје голема вајда од мозак.

Како су фразеолошке јединице „повољна спремишта за најразличитије културне садржајеˮ, поменути речници, без обзира у којој мери и на који начин приказују фразеолошку грађу српског језика, праве су ризнице значајних културолошких информација о српском народу, од давног земана до данашњих дана.


Прочитајте и Дијалекатски речници – ризнице лексичког блага

Извор: Језикофил

Какви речници постоје?

Најчешће асоцијације на реч речник код већине говорника који се не баве језиком јесте двојезични речник, речник који служи за превођење. Скоро Гугл транслејт.

Појам речник асоцијативно је у свести говорника српског језика повезан са следећим речима: српски, Вук Караџић, руски, енглески, немачки, француски, јединствен, језик, богат, дечји, књига, прост (према Обратни речник српскога језика).

Јесте ли чули за наше асоцијативне речнике? Они су корисни и за лингвистичка и за психолошка истраживања.

А замислите тек колико су значајни за маркетиншке и политичке кампање!

На једном месту добијете све асоцијације које одређени појам активира код говорника српског језика!

Речника има разноврсних и могу се поделити према многим критеријумима. Овде издвајамо неколико.

Према сфери интересовања (према типу информација које се презентују), сви речници могу се поделити у две велике групе: језичке речнике и нејезичке речнике.

У језичким речницима тежиште је на језичкој природи одреднице

Под нејезичким речницима подразумевају се лексикони и енциклопедије. У њима је тежиште шире знање о одређеном појму.

Према броју језика који обухватају, речници могу бити једнојезични, двојезични и вишејезични.

Према намени, речници се деле на опште, које занима лексички систем у целини,  и посебне (специјалне), који се баве појединачним сегментима језика, од терминологије до дијалекатске лексике

Општи речници намењени су широком, неспецифичном кругу корисника. Специјални речници имају јасно одређено тежиште.

Међу њима се разликују следећи: историјско-филолошки речници, етимолошки речници,  историјски речници, правописни (ортографски) и граматички речници, речници изговора (ортоепски речници), речници жаргона и табуизиране лексике, митолошки и фолклорни речници, фразеолошки речници,  речници страних речи, речници валентности, комбинаторни (колокациони) речници, речници парадигматских односа (синонима и антонима), речници за усвајање нематерњег језика,  речници језичких варијетета, терминолошки речници.

Развој лексикографије (дисциплине која обухвата прикупљање и обраду лексичког фонда неког језика и израду и састављање речника) у свету и код нас довео је до стварања различитих типова специјализованих речника.

Такви су још и нпр. фреквенцијски речници, чија је сврха да утврдe учесталост (фреквенцију) појављивања одреднице у одређеном језичком корпусу (нпр. у делима неког писца) или ономастички речници, који представљају топонимију одређене области или краја, презимена, имена и др.

У специјалне речнике спадају и речници језика писаца (као што су нпр. Лаза К. Лазаревић, Петар П. Његош, Милан Ракић и др.), док преплитање лексикографије са савременом дигиталном технологијом доводи до стварања све више електронских и онлајн речника који могу да одговоре на различите захтеве широке групе корисника.

Речници се могу поделити и према обиму: мали, средњи и велики (тезауруси).

Које речнике сте досад користили?


Прочитајте и Кад деканица постане деканеса


Извор: Језикофил