Госпођица је остала с Циганима

Пише: др Марина Николић, Институт за српски језик САНУ

Интернетом последњих година кружи заблуда како је реч госпођица забрањена и како се више не сме користити приликом обраћања особи женског пола. Кажу – госпођицу је, без обзира на године и брачни статус, у сваком појединачном случају заменила госпођа.

Неколико ствари овде треба објаснити. Ниједна се реч не може декретом забранити. Ниједан ауторитет, језички, друштвени или политички, не може из приватне употребе избацити неку реч.

С друге стране, неке се речи употребљавају шире и налазе се готово у свим стиловима (за њих се каже да су необележене или немаркиране), док су друге ограничене на ужу сферу употребе, на пример, псовке, па за њих кажемо и да су обележене или маркиране.

Госпођица, оптерећена обележјем да је у питању млада и неудата женска особа, односно узрастом и брачним статусом, почиње да се избегава у званичној, формалној употреби, управо због ирелевантости и година и брачног статуса у датом комуникативном чину. То се објашњава чак и најједноставнијим практичним разлозима. На пример, када пишемо мејл непознатој женској особи, не знамо колико она има година и да ли је у браку, па је најлакше употребити неутралн(ниј)у форму, а за то нам преостаје госпођа. Некада, давно пре ере мејлова, писма су се најчешће госпођицама и писала, али се тачно знало која је госпођица у питању. Између тога писало се – другарицама.

Може се, дакако, рећи да госпођица одлази у архаизме захваљујући друштвеним променама, јачању свести о потреби за родном равноправношћу, потписивањем Истанбулске конвенције, проевропском оријентацијом Србије, јачањем феминистичког покрета и тако даље. Мада, чини се да је то само стицај околности. Политичка коректност подудара се са потребама конкретног говорног чина, односно епистоларног дискурса. У усменој комуникацији, која је непосреднија, латићемо се госпође ређе него у писаној форми, персирање ће бити довољан показатељ формалне комуникације. А и у писмима или мејловима формулације попут Поштована госпођо Петровић, или Поштована госпођо декане, представљају изразе највишег степена поштовања у етикецији. Говорна етикеција је, да подсетимо, скуп правила којима се регулише ословљавање и обраћање у једном друштву. Да додамо, за започињање обраћања на скупу, који чине више особа и мушког и женског пола, може се користити формулација Даме и господо, али и Госпође и господо. У првој конструкцији реч дама у множини нема значење отмене жене, већ означава женску особу уопште, па феминисти немају аргументацију када захтевају избегавање овакве конструкције.

Из наведених разлога госпођица се повлачи на маргину заједно с Циганима, који су тамо већ дуже време. Политички коректан говор подразумева употребу назова Ром уместо Циганин иако се у насловима и садржају више дела високе књижевне вредности, посвећених том народу, употребљава етноним Цигани без икаквог негативног призвука. Иако многи припадници тог народа за себе кажу Цигани, уосталом као што косовски Албанци на свом језику себе зову Шиптарима, у званичној употреби коришћење оваквих назива у српском језику није прихватљиво. Како ствари стоје, Андрићевој „Госпођициˮ остаје само да чита Лоркин „Цигански романсероˮ и прави друштво Пушкиновим „Циганимаˮ у историји светске књижевности.

 

Извор: Језикофил

О новој речи – ковидиот

Илустрација преузета са веб-сајта Језикофил

Најчешће коришћена реч на планети у последњих месец дана свакако је корона вирус, и разне варијанте као што су ковид 19, САРС-КоВ-2, КоВ, које значе исто – назив пошасти која сада хара.

Међутим, појавила се и нова, ковидиот, настала од претхјодно наведени речи и речи идиот. Према сајту Језикофил, ова изведеница је формирана у енглеском језику и већ је има, осим у српском, и у француском, немачком, италијанском, шпанском, турском, грчком, чешком… Мора се признати да пратимо светске токове, бар кад се тиче уношења нових (или страних) речи у језик.

Ако мало пажње посветимо другом делу ове кованице, речи идиот, прва асоцијација нас повезује са свакодневним, говорним језиком, где се најчешће чује у погрдном значењу, кад неко некога хоће да увреди алудирајући на његов(у) разум(ност).

Према тумачењу Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, нашег најпознатијег лексикографа, реч идиот потиче од грчке речи ίδιωτης и значи приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа; фигуративно значење ове речи је глупак, блесавко, блесавац, будала, малоумник. Из овога произилази да се у свакодневном говору ова реч користи и тумачи искључиво у фигуративном значењу. А то је и значење речи из медицинског речника, само изражено медицинским терминима: „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“. Вероватно је због тог уобичајеног значења те речи и постала позната анегдота о једном професору који је одржао предавање под насловом „Идиотизам грчког језика“, па је у току предавања објаснио да оно „идиотизам“ на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.

У Википедији се наводи и тумачење Ј. Γ. Хердера, као ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).

Мене та реч ипак најчешће асоцира на свима познати истоимени роман Достојевског, односно на његову намеру да опише идеално доброг човека. И као што то у животу обично бива, па и у овом роману, последице доброте постају катастрофалне и драматичне. Ако се запитамо због чега је то тако, није далеко од истине да доброта у лошем друштву изазива и лоше догађаје, односно то окружење не може да схвати доброту као такву, већ је из свог угла посматра као маску за неко прикривено зло. Наравно, то је начин размишљања и поимања тог окружења, које у складу са тим и дела, па тако и изазива низ драматичних догађаја. На крају, преостаје само то да се као узрок свих зала означи најневинији човек, у овом случају кнез Мишкин.

Неодољива асоцијација на процес извитоперавања нечег што је у суштини добро је идеја комунизма која је неславно завршила у историји јер је екстремно искривљена у тренутку кад су људи почели да је примењују. Наравно, без икаквих политичких конотација, покушавам да схватим шта нам је то капитализам, као супротност комунизму, добро донео.

Но, да се вратимо на неологизам са почетка текста, на реч ковидиот која означава особу која не зна, не разуме, не увиђа или не жели да зна за опасност од вируса ковид 2019. Истовремено, незнање прати и одређено понашање, другачије од препорученог: ковидиот не поштује мере дистанцирања, изолације, карантина, те тиме угрожава и себе и друге.

У контексту претходних размишљања – да ли је ковидиот особа која, по медицинском тумачењу не разуме и не увиђа опасност од вируса, јер је „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“, или, по свакодневном, фигуративном значењу, не зна јер је „глупак, блесавко, блесавац, будала“, или је онај ко не жели да увиди опасност од вируса, јер је једноставно бахат, по тумачењу тренутне ситуације у ванредном стању. А можда је то само „приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа“. Који год да је разлог непоштовања препорука понашања за време владавине овог вируса, сви „непоштоваоци“ су овим изразом стављени у исти кош, а кад прође и то доба, преживеће они који су имали среће у овом извлачењу. Или они који су упућени у државне послове и који су имали у њима учешћа.

И остаће забележена и ова несрећна реч, као сведок времена у коме се олако лепе етикете.


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Речник САНУ, речник „српскохрватског књижевног и народног језика“

Србски културни центар Ћирилица - Београд

            Завршен је двадесети том речника сада по називу непостојећег језика сада непостојеће државе.

            Ако је језик једне државе, између осталог и једна од њених идентитетских одлика, поставља се питање чији идентитет представља ДАНАС српскохрватски језик.

            Не мора се ићи у дубље анализе настанка назива тог језика које ће показати да је српскохрватски био политичка одлука, а није занемарљив ни податак да је ту одлуку донело пет Хрвата, два Србина и један Словенац. Та два Србина су били Ђура Даничић и Вук Стефановић Караџић, чија биографија се у последње време упоптпуњује неславним делима.

            Како је настао, српскохрватски језик је и нестао, као политичко недоношче. Данас се третира као један од мртвих језика. Тако САНУ истрајава на званичном називу речника који одражава један мртав идентитет.

            Ако се позабавимо дефиницијом идентитета, према једној од њих „појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек битиУ нашој причи Србија (или Срби) су тај појединац. С обзиром на чињеницу да је у Србији и ћирилица као идентитетско писмо српског народа на умору са својих око 12,5 % заступљености, можемо закључити да овај речник тачно дефинише и српски идентитет – Срби нису стекли осећање личног идентитета, јер би онда имали доживљај континуитета између онога што су били, што су данас и онога што замишљају да ће тек бити. А наша прошлост, садашњост и будућност, према овом речнику, су замрзнуте у једном политичком идентитету израженом  у мртвом језику.

            Да ли ће се нешто променити до 35. тома, колико је предвиђено за, милије ми је рећи незваничан назив – Речник САНУ?

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд


Прилог:

Речник САНУ

Пише: др Слободан Новокмет, Институт за српски језик САНУ

 

Речник је универзум сложен по алфабету.

Анатол Франс (1844‒1924)

Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (или Речник САНУ), као плод тимског рада ауторског колектива Института за српски језик, капитално је и монументално дело не само српске филологије већ и српске културе уопште, и једног дана биће, према обиму, међу највећим речницима у словенском свету. Он представља најкомплексније, најамбициозније и најзначајније достигнуће домаће лексикографије у претходном, али и у првим деценијама овог века, иако идеја за његов настанак потиче с краја 19. века. Наиме,  почеци израде Речника САНУ везани су за 1888. годину и посланицу Академији наука философских под називом „Српска краљевска академија и неговање језика српког”, коју је, поводом сто година од Вуковог рођења, написао и пред Академијом прочитао Стојан Новаковић. Новаковић, истакнути српски политичар, историчар и филолог, у Посланици истиче значај стварања речника савременог српског језика, пре свега у контексту језичке стандардизације, док његову израду везује за Српску академију наука, наводећи:

„Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.”

Конкретан рад на Речнику САНУ почиње основањем Лексикографског oдсека при Академији 1893. године (из кога је 1947. проистекао и Институт за српски језик), а важнa је и 1899. година, када је у складу са Новаковићевим замислима Момчило Иванић израдио „Упутство за купљење речи по народу”, којим су се књижевници, професори, свештеници и други припадници српске интелигенције позивали да Лексикографском oдсеку шаљу народне речи којих нема у постојећим речницима. На тај начин сакупљен је велики број збирки речи које су коришћење у изради Речника САНУ, као што су нпр. збирка речи Јована Јовановића Змаја из различитих крајева, а понајвише из Војводине (преко 8000 речи), збирка Андрије Јовићевића из Црне Горе, збирка речи и речник Владана Арсенијевића итд. У ексцерпирању грађе за Речник учествовали су, између осталих, и Стојан Новаковић, Јаша Продановић, Радоје Домановић, Јован Скерлић, Исидора Секулић и др., сакупивши грађу коју чини око 10 милиона листића са исписаним речима и њиховом употребом. Први том појавио се 1959. године, а засад последњи 2017. године.

Овај наш највећи једнојезични, описни речник, тзв. тезаурусног типа (thesauros – грч. благо, ризница, место за одлагање блага), садржаће, када рад на њему буде завршен, преко 35 томова и око пола милиона речи (одредница). Овај речник се издваја и због заиста богате и комплексне грађе, која обухвата примере књижевног и народног језика са целовитог простора штокавског наречја, у временском распону од стваралаштва Вука и Доситеја, па све до савременог доба. У Уводу првог тома академик Александар Белић, који је био први главни уредник Речника САНУ, каже да овај речник обухвата „традиционални књижевни и општекултурни језик тога времена и савремени разговорни језик културних кругова наших народа” (VII).

Најважнији извори за овај речник представљају штампана дела, из готово свих области културног живота, писана различитим функционалним стиловима. По речима А. Белића, на првом месту долази уметничка и народна књижевност (преко 50%), етнографија, историја, биографије, естетика и уметност, етика и морал, педагогија, религија, филозофске науке, географија, путописи, право, привреда, медицина, природне науке, математика, закони, финансије, војска, саобраћај, календари. Ексцерпирана је и грађа из 32 часописа од 350 различитих писаца, као и различити речници и енциклопедије, а у корпусу се нашао и лексички материјал из дела старе српске књижевности (српскословенски, рускословенски и славеносрпски језик). У његовој изради стигло се до лексике на слово /п/, тачније последња одредница у недавно објављеном XX тому јесте реч погдегод (а прва – петогодан). Све учесталијим радом на дигитализацији грађе, извора и других лексикографских ресурса који се користе у изради Речника САНУ, очекује се да се рад на преосталим томовима значајно убрза.

Литература:

Вуловић, Наташа, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић, „Реч више о Речнику САНУ”, Књижевност и језик, LV/1-2, Београд, 2008, стр. 171‒182.

Новокмет, Слободан, Маријана Богдановић, „Примена Речника САНУ у средњошколској настави српског језика и књижевности”, Књижевност и језик, LXII/1-2, Београд, 2015, стр. 173‒187.

Новаковић, Стојан, „Српска Краљевска Академија и неговање језика српског”, посланица Академији наука философских, прочитана на свечаном скупу академије, држаном 10. септембра 1888. у славу стогодишњице Вука Стеф. Караџића, Београд, Краљевско-српска државна штампарија, 1888.


Извор: Језикофил