Шта је штихпроба?

Председник Републике Србије Александар Вучић јуче је саопштио нове информације о формирању владе, па је између осталог рекао да је мандат будуће владе ограничен најкасније до 3. априла 2022. године, давши образложење за то на следећи начин: „Да знају да је ово штихпроба, да годину и по дана морају да раде даноноћно, да бисмо изгурали у тешким условима, и по питању ковида и преговора о Косову и Метохији, и ужасно тешке ситуације у економији.“

На потпитање да ли су грађани гласали за штихпробу, Вучић је рекао да грађани нису гласали за штихпробу, већ за владу која ће годину и по дана водити земљу, и додао: „И није она моја, то је Влада Србије, да нам нечије штихпробе не би завршиле с тим да имамо најнижу стопу раста у Европи и да немамо ниједну нову болницу“, поручио је.

Овде се може поставити више питања: шта уопште значи штихпроба? Шта су под том речју подразумевали председник и новинари?  Да ли се та два поклапају? Да ли су се разумели међусобно и да ли је порука пренета јавности прецизно и недвосмислено пренета?

Ако погледамо у речнике, И. Клајн и М. Шипка у Великом речнику страних речи и израза кажу да германизам штихпроба (нем. Stichprobe, према Stich у значењу убод) означава проверу напрескок, надохват, пробу на основу насумице изабраних узорака. У једнотомном Речнику српскога језика Матице српске ова реч пише се као полусложеница, дакле с цртицом, пошто се заиста чују два акцента штих-проба, и за њу се каже да означава проверавање исправности, тачности нечега не испитујући га у целини него на прескок, нпр. извршити штихпробу (пример из наведеног речника је ипак написан као сложеница, а не полусложеница). Сматрамо да је састављено писање сасвим прихватљиво у српском језику.

Данас се у немачком језику ова реч употребљава да означи било који случајни узорак, као што је рецимо полицијска контрола (нем. Stichkontrolle), односно насумично легитимисање или заустављање возача. Тако је настала и реч штих, са значењем бода, поена, на који само случајно налетимо играјући карте. А када је о етимологији реч, кованица штипроба настала је дословно да означи убодне рупе у високим пећима кроз које су се могли узимати узорци топљеног гвожђа приликом његовог топљења. Слично се радило и са житарицама – понека насумице одабрана врећа од јуте боцне се и узме се зрно да би се проверио квалитет.

Из овог објашњења чини нам се да ће следећа влада бити пробна и да јој је зато мандат ограничен.

 

Аутор: Др Марина Николић

Извор: Језикофил

Језикофил: Нагорно(-)Карабах

Извор за мапу: Референдум о независимости Нагорно-Карабахской Республики

Крајем септембра отпочели су оружани сукоби између Јерменије и Азејберџана око једне регије на Кавказу. Спорови око територије, која припада Азејберџану, али је насељена претежно јерменским народом, с мањим или већим интензитетом трају дуги низ година, а спорови о томе како ову покрајину писати на српском језику почињу, чини нам се, тек однедавно.

Правиписни критеријуми јесу комплексни и испреплетени, између осталог имају везе и с традицијом и пореклом. У нашем Правопису пише да се, ако немају један акценат,  вишечлани географски називи пишу растављено, без обзира на променљивост (Т. 100б), па смо става да је у реду писати Нагорно Карабах, у Нагорно Карабаху, из Нагорно Карабаха… са првим делом који остаје непроменљив. Тако је и у руском језику (без цртице), али је у руском први део променљив, пошто је придев (рус. Нагорный Карабах, из Нагорного Карабаха, в Нагорном Карабахе итд.), а код нас се географски називи најчешће не преводе, осим ретких примера какав је рецимо Обала Слоноваче. Наши пак суседи Хрвати и Словенци превели су назив ове области у Горски Карабах и њихови медији се најчешће овим именом и служе.

Међутим, изгледа је су до нас вести о сукобу дошле преко медија на енглеском језику, где је решење Нагорно-Карабах (енг. NagornoKarabakh), па смо убрзо тако и прихватили. Што се наших географских назива тиче, ретки су примери писања с цртицом (нпр. Шар-планина, и то само због окрњености првог дела Шара), док је код страних назива цртица у употреби само када је реч о збирном значењу, где цртица има значење ʻиʼ (нпр. регија Шлезвиг-Холштајн). Међутим, Правопис каже да је и пракса, односно устаљеност критеријум. Чини се да је доминантна, јер се већ раширила и уобичајила, управо употреба с цртицом, те да је тешко сада наметнути решење без ње.

Као закључак можемо рећи да је боље писање без цртице, где свакако не треба мењати (нити преводити) први део, али употребна пракса показује да цртицу (више) није лако уклонити из овог назива.


Извор: Језикофил

Како се зову противници вакцинације?

Пишу: Марина Николић и Светлана Слијепчевић Бјеливук

У српској јавности већ неколико година води се прави медијски рат између званичне медицине и покрета који се противи вакцинацији. С обзиром на то да смо покрет, као и све његове активности и аргументацију увезли из западних земаља, преузели смо и речи које означавају присталице тог покрета. Како с увозом речи, изгледа, није лако као с увозом мишљења и ставова, појавило се много назива да означи противнике вакцинације: антивакцинаши, антивакцинери, антивакцинари, антиваксери, антивакциналисти и анивакционалисти. Па тако читамо у новинама да је „вакцинација у Војводини годинама све боља, али антивакцинаши јачају”, затим да је коначно „поднета кривична пријава против антивакцинера”, али сазнајемо да ипак „антиваксери нису од јуче, овај покрет већ годинама шири панику”, међутим бојазан је оправдана будући да „антивакциналисти побеђују”.

Као што видимо, није нормиран, а није се ни кроз праксу искристалисао најбољи израз за противнике вакцинације. Ако погледамо просту заступљеност, ситуација није много јаснија – наиме, антивакцинаши доминирају у медијима, новинама и телевизији, док на друштвеним мрежама фреквенција иде у корист антиваксерима. Занимљива је појава, да, вероватно, из потребе стилског варирања, у  једном тексту долази до употребљавања различитих назива, нпр. наслов је Кривичне пријаве против антивакцинаша, а у тексту На листи 43 антивакцинара нашао се и познати нишки имунолог.

Погледамо ли у Обратни речник српскога језика Мирослава Николића, наћи ћемо потврде за суфиксе -ар, -ер и -аш. Антивакцинаш би се тако сврстао у исти творбени модел ком припадају зеленаш, црнокошуљаш, батинаш и сл. Антиваксер и антивакцинер би се сврставали у творбени модел у ком се већ налази боксер, дизајнер, келнер, минер, пензионер. Суфиксом -ар добијени су, поред антивакцинара, и новинар, задужбинар, ветеринар, планинар… Овај суфикс је веома продуктиван у српском језику када је реч о називима занимања, али неретко се налази и у именицама које означавају присталице неког покрета, чланове удружења и сл., о чему сведочи Иван Клајн у својој монографији о творби речи: „Изван занимања у ужем смислу речи, -āр  може означавати људска бића по послу који тренутно или повремено обављају (стражар, позивар, анкетар, уводничар, записничар, отмичар), по начину остваривања зараде (надничар, дневничар, наполичар, печалбар, деоничар [дио-]), по омиљеном хобију (планинар, моделар, једриличар, алкар), по припадништву организацији, удружењу, покрету и сл. (задругар, заједничар, скупштинар, општинар, задужбинар, комунар, левичар [ље-], десничар), по месту становања (равничар, чергар, салашар, уличар, станар), по разним особинама, склоностима или начину живота (слободар, паничар, опс(ј)енар, беспосличар, доколичар, сплеткар, женскар [од поимениченог придева], курвар, коцкар [ова два би могла бити и од глагола], папучар [од фигуративног израза бити под папучом], суботар [онај који празнује суботу, тј. адвентиста] итд.), по болести од које неко болује (тифусар, падавичар), уз то многобројни грецизми који су имали старије облике на -ик: астматичар, реуматичар, паралитичар, склеротичар, сифилитичар, дијабетичар, епилептичар и сл.”

Суфикс -аш има стилски карактер и углавном сугерише да је у питању жаргонска реч или погрдан назив, те се тиме може објаснити зашто се у медијима употребљава овај облик, будући да је тенденција да се противници вакцинације јавно осуде. Антивакцинер и антиваксер имају страни суфикс -ер који није стилски обележен, већ само носи податак о имаоцу занимања, а речи с овим суфиксом углавном су дошле у српски језик из германских и романских језика, тако да је чак и проблематично говорити о њему као о посебном форманту у српском језику. Исто значење има и суфикс -ар, много чешћи код домаћих речи и врло продуктиван у извођењу имаоца занимања. У речи антивакциналиста такође се очитује страни суфикс (као у националиста, глобалиста, елитиста, на пример), којим се означава особа која се за нешто залаже, која служи некаквој идеји и сл., што значи да би антивакциналиста у значењу ’особа која се залаже за избегавање вакцинације’ била очекивана реч према уопштеним творбеним обрасцима. Доказ за то проналазимо у савременим дериватолошким истраживањима. Примера ради, Божо Ћорић у својој монографији из творбе речи наводи следеће о суфиксу -иста: „Велику значењску подгрупу чине деривати мотивисани апстрактним називима учења, идеја, доктрина, теорија, праваца, покрета, схватања и сл. којима је лице снажно привржено, које су објекат снажног интересовања лица (особе). Деривати ове скупине могу се обухватити парафразом: присталица (следбеник, поборник, приврженик) учења (теорије, правца…)”.

Узимајући све наведено у обзир, сматрамо да је антивакциналиста, на основу резултата дескриптивне дериватологије, заснованих на традиционалним обрасцима за грађење назива присталица појединих праваца, неутрално и нормативно најбоље решење, док су антивакцинаш и антиваксер стилски обележени као жаргонски изрази. Међутим, увек треба имати у виду да се оказионално стварање речи догађа спонтано, по потреби, интуитивно, контекстуално, смислено, иако некада ван утврђених и задатих творбених образаца, што се нарочито испољава у случајевима када је потребно и стилски маркирати одређену реч, а посебно ако узмемо у разматрање и неформалну употребу језика, пре свега на друшвеним мрежама, која допушта, чак и подстиче језичку креативност, па и експеримент и каламбур.

Литература:

Клајн, Иван (2003).  Творба речи у савременом српском језику. Део 2, Суфиксација и конверзија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; Институт за српски језик САНУ; Нови Сад: Матица српска.

Николић, Мирослав (2000). Обратни речник српскога језика.  Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за српски језик САНУ.

Ћорић, Божо (2008). Творба именица у српском језику. Београд: Друштво за српски језик и књижевност.

 

Извор: Језикофил