Подгорица стрепи од БАСНИ и УСПАВАНКИ: “Забрањена” читанка са делима Змаја и Андрића постаје бестселер

Зборник прича и песама уз које су одрастале генерације постаје све популарнија

ЧИТАНКА која се појавила у Црној Гори је нешто више, значајније, од обичног школског уџбеника. Они добро упућени тврде да ће “забрањена” читанка, која је на светло дана изашла на традиционалном, двадесетом Дечјем православном сабору одржаном у црногорској престоници Цетињу, постаће – бестселер издање.

-Несвакидашњу књигу имамо пред собом. Књигу пуну љубави, мудрости и поуке, а прогнану! Зборник прича и песама уз које су одрастале генерације наших предака, а за које данашње народне вође и државни управитељи немају стрпљења, ни разумевања. Успаванке, здравице и басне – од којих стрепи један нама савремени режим, бришу из школских програма, протерује из учионица. Већ их ова заједничка судбина и овај политички жиг чине занимљивим, све и да човек не погледа о каквим се делима уистину ради. А када погледа, видеће да су аутори ове литературе најписменији изданци нашег народа. Од непознатих и древних народних мудраца, преко Змаја, Љубише и Доситеја, па све до нобеловца Андрића и нежне, а истините Десанке – овако о “забрањеној” читанци, коју су приредили Јелена Требјешанин и Павле Божовић, са благословом архиепсикопа цетињског, митрополита црногорско-приморског Амфилохија, збори др Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије Светог Петра Цетињског.

ПРИМЕЋУЈЕ др Перовић да је читанка, од када је школе и школских клупа, да се из ње чита и да, наравно, не може све ући у читанку, “тамо се не умеће оно шта се коме свиди, али су од ових текстова састављене читанке из којих су читали они који су нас родили”.

– Озбиљан народ може и треба да мења књиге из којих одрасли воде послове и политику, али књиге уз које се одраста се не мењају тако лако. Зато је забранити читање, укинути читанку – атак на само здравље народа. Оно може довести до неправилног одрастања. А гле чуда, људи који су одлучили да забране ово штиво, управо се позивају на бригу о омладини и њеном васпитању – пише отац Гојко, и наводи да је такав случај забележен и у древној антици, када су пре два и по миленијума неки политичари забранили најмудријем Атињанину да говори под изговором како он квари омладину.

– А ето, до дан-данас, сваки образован човек на свету чита о ономе како је Сократ говорио, а о његовим џелатима готово да не знамо ништа. Пресуде против праве мудрости увек помогну тој мудрости да још више напредује – каже др Перовић, и пита се: – А шта брани политичка управа која не жели смеха деци?

– ЧЕМУ се можемо надати од оних који неће да кажу: Ала је леп овај свет? Чему се можемо надати од оних који не признају да се домовина брани лепотом? Кога угрожава песма о плавом зецу? Којим то Црногорцима смета Ненадовићев Ловћен? Зар има данас оних чију путању ремети “орање Марка Краљевића”? Какви ће људи бити она деца која не прочитају “Крваву бајку” и “Светле гробове”? Какви ће бити Паштровићи ако им деца не читају Љубишиног Попа Андровића, “новог Обилића”? – пита се угледни теолог, који је написао предговор за “забрањену” читанку, коју су издали Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске и НВО “Прометеј” из Подгорице. Пројекат је суфинансиран средствима Министарства спољних послова Владе Републике Србије – Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Традиционални двадесети Дечји православни сабор у црногорској престоници Цетињу

– Ова читанка је одавно написана и одобрена. У њој су и живот, и морал, и јава, и снови… све поређано како треба, и оним редом како човек одраста. Она се, једноставно, као таква, не може забранити нити исписати из школског плана. Из ње се исписују они који неће да иду путем својих предака, својих мајки и очева. Такви, оваквим забранама, могу да учине штету само себи. А нама корист! Јер, овим њиховим трудом само су нам помогли, у које стихове, у које приповести треба боље да се загледамо. И ево их, ту су пред нама. У овој “забрањеној” читанци – вели отац Гојко.

Др Гојко Перовић,фото Митрополија

ПОЧИЊЕ ПРОМОЦИЈА

– Ускоро почињемо са промоцијом “забрањене” читанке широм Црне Горе. На Дечјем православном сабору на Цетињу, поделили смо 1.600 примерака овог штива, које топло препоручујемо свима. Некима да се подсете давно прочитаних и вечних књижевних дела, а знатно млађима да се упознају са оним што се од њих крије, са делима која ће им бити путокази, а њихови јунаци узор у животу – каже приређивач Павле Божовић.


Аутор: Милутин Секуловић

Извор: Вечерње новости

У Драчу у земљотресу су изгинуле српске породице, а ми о томе не знамо ништа

Како се ово село налази на 25 километара од Црне Горе већина становништва је успела да задржи и негује српски идентитет

Земљотрес у Драчу

Пише: Деан Деки РС official

Земљотрес који је продрмао Албанију срушио је до темеља кућу Гезима Ђоке. Ова српска породица недавно је прославила Свету Петку а живела је на обали Драча већ деценијама.

У кругу породице и пријатеља он је у ствари Зоран Ђоковић, али за време режима Енвера Хоџе у Албанији је забрањена употреба свих имена и презимена изузев албанских.

Преко 50 000 Срба који данас живе у Албанији, од чега чак 30 000 око Скадра, не носи српска имена и презимена, већ албанска.

Данас у Скадру можете срести Србина који се зове Беља, али ако вас позове кући на кафу видећете да га укућани зову Веља, Љушина ће сви звати Љубиша итд. итд.

Два имена и два презимена, једно српско друго албанско, два живота, један тајни други јавни…

Стакла на православној цркви Свете Тројице у Враки надомак Скадра оштећена су у земљотресу, али звона се овде ионако чују само уочи највећих православних празника.

Ову светињу на самом северу подигла је српска и аутокефална албанска црква.
Неосликана је јер за то новца нема, нема чак ни свештеника, он је приморан да долази чак из Црне Горе да држи литургије.

Како се ово село налази на 25 километара од Црне Горе већина становништва је успела да задржи и негује српски идентитет.
Настрадалих у земљотресу није било, али све и да их је било, сви они би се сахрањивали у истом гробљу без обзира на вероисповест.

То је још један трик лукавог Енвера Хоџе, како би временом присвојили српско наслеђе и преко гробова показали да су ту одувек живели неки албанци.

Тако је данас у манастиру Светих Сергија и Вакха у близини Скадра на обали Бојане, саграђеном у 11. веку, католичко гробље.

У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици.
Јер се верује да из камена тврђаве цури млеко из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, коју је Раде Неимар живу зазидао у зидине града.

Али, данас се Мрњавчевићи више не спомињу, неке друге се песме певају где кажу да Скадар није српска престоница и да је у зидине зазидана нека Розафа по којој тврђава данас и носи име те је као восак претопљена у албанску.

Ове жаломоре гракће издајство пред подземним небодерима од гробова српске деце, мајки и отаца.

Процес албанизације односно асимилације Срба започео је још за време краља Зогуа, који је Србима најпре укинуо све школе на матерњем језику, а потом избрисао и онај наставак „ИЋ“ из презимена.

Оно што је започео краљ Зогу ’30-тих година прошлог века, завршиће Енвер Хоџа 1966. године када ће Србима укинути право на веру, нацију и сваки контакт са матицом.

Све богомоље у Албанији су се морале порушити а сви становници постати атеисти и Албанци.
Све православне цркве у Албанији су срушене, претворене у магацине или су их временом преузели чланови других конфесија.

Иако су Арби у Албанији деценијама губили кап по кап крви, ипак нису искрварили, бар не до краја…

Ипак, пратећи сеизмички талас који је прохујао кроз Албанију стижемо до Тиране, главног и највећег града Албаније.
Преко 200 српских породица овде живи.

Нажалост, како одмичемо од границе са Црном Гором, траг српског идентитета бледи.
Онај ко има преко 40 година прича српски.
Испод 40 година не зна нико.
Чим се губи траг језика, губи се и идентитет.

Настављајући даље, дођосмо на сами југ и у град Саранду, на самој грчкој граници.
Овде се на улицама већ одавно не чује српски језик, неколико српских породица га негује само у кућама.

Највећа национална мањина су погрчени Срби који су преузели српске манастире а српску културну баштину уписали својом.

Коначну судбину Срба у Албанији ће 1974. године запечатити ТИТО.
Под изговором кризе око Трста са Италијом, повуће ЈНА са границе са Албанијом и преко неприступачних Проклетија стотине албанских породица све са стоком населиће на Косову, дајући им српске куће имања и благо.

Када се за ову аферу сазнало ТИТО се правдао да је Албанце спасавао од рђавог режима Енвера Хоџе, а у ствари ово је био план двојице лудих комуниста.

Само 25 година касније у Приштини, Призрену, Ђаковици, Подујеву, у варошицама и селима живеће се у две државе које се међусобно не признају.
Све институције ће бити паралелне, од председника Републике, до председника Месне заједнице.

Деца које је ТИТО преко Проклетија на магарцима довео на Косово ’74. године, сада су тражила школовање на албанском језику и ван просветног система Србије.
Истовремено, Срби у Албанији српски језик могу причати само у кући.

У среду 24. марта 1999. године у 19:45 сеизмички талас погодио је Србију и тресао је пуних 78 дана.
Рушили су се аеродроми и касарне, села и градови, јавне зграде и приватне куће, фабрике и мостови…

Преко 4 000 жртава на сав глас поручује да је ипак ово највећи земљотрес у последњих 30 година, а не овај последњи.

23 жртве у Албанији имају своју тежину, само тужно је што су многи ликовали због земљотреса у Албанији незнајући да су већина настрадалих у ствари Срби.

Попут Диене Мецај којој је јуче срце препукло од туге због изгубљене ћерке, а у ствари се ради о Дијани Мучаловић.

Али све и да нису, не треба бројати крвна зрнца, тако су и припадници Специјалистичког тима за претрагу и спасавање из рушевина Сектора за ванредне ситуације МУП-а, упућени у Албанију ради пружања помоћи.

Оно што више боли од самог земљотреса је незнање наше историје које води у самозаборав а на крају и у сам нестанак.

Време страха и тортуре Срби из Албаније су некако пребродили, али не и време трагања за сопственим идентитетом и језиком отаца који је деценијама урушаван попут овог последњег земљотреса.

Скадар је и даље на Бојани, док су Срби још увек на делти, знају где им је извор али за ушћем још увек трагају.

Жао ми је свих жртава ал’ највеће жаљење остављам за нас…


Извор: Историја Црне Горе

Преузето са: ИН4С

Бећковић: Шта брига Црногорце шта Срби певају, кад тај језик не разумеју

Поштовани читаоци,
Уваженог академика Матију Бећковића, смо постављали више пута на на наш сајт. Овог пута разлог није сам текст колико непостојеће слово ц́. Које је то слово ваљда знају само уредници Вести? Волели би да нам одговоре.
Милорад Ђошић
Матија Бећковић

Поводом кривичних пријава које је Министарство културе Црне Горе најавило против учесника и организатора хуманитарног концерта „За наше Kосово и Метохију“, огласио се и академик Матија Бец́ковиц́.

„Надам се да за тај скандал нец́е чути Харадинај, који Србима не брани да истичу своју заставу и певају своје песме. Уосталом, он ми није забранио да уђем на Kосово, а надам се, ако ми Црногорци не дају да одем у Веље Дубоко, да ц́е ме Харадинај пустити у Плав или Гусиње. Шта их брига шта Срби певају, кад тај језик не разумеју, сем ако није истина оно што се прича да су они сви Срби, а ’пише се‘ само тридесет посто“, изјавио је академик Матија Бец́ковиц́ за „Новости“.

Извор: Вести онлајн