Успут прочитајте

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка

Бећир Вуковић

За вријеме Краљевине Црне Горе, школске 1913/1914. године, у Црној Гори билио је 143 школа, и 11. 499 ђака.

За вријеме Краљевине Југославије, школске 1923/1924. године, у Црној Гори било је 342 школа, и 28. 756 ђака.

Шта говоре ове бројке: говоре колико је Краљевина Југославија водила рачуна о школству у Црној Гори.

За десет година у Црној Гори повећао се број школа за 199, а број ђака порастао је за 17. 257. Такав је био однос „окупаторске“ Србије, Краља Ујединитеља, унука Црне Горе. Александара који је створио Југославију, а не Броз.

У Црној Гори 2001. године, било је 9. 440 ђака првака, а 2019.год. првака има само 6. 980. Бројке говоре саме за себе. Шта се десило за 20 година. Овај податак има везе и са Бирачким списком. На једној страни број становника опада, али Бирачки списак расте. Како, ни врапци не знају.

Прва школа у Црној Гори била је Богословија, основана 1863. године. И прва Гимназија основана је на Цетињу 1880. године, такође при манастиру. Гимназија није имала никаквих писаних закона и правила. Митрополија је мајка школства у Црној Гори. Митрополија је мајка и државе Црне Горе.

И сами провјерите колико је „окупатор“ саградио гимназија: на Цетињу, Подгорици, Беранама (прва генер. 1920/21.) Српска Гимназија у Пљевљима, најстарија је у Старој Херцеговини. И, шта је још подигнуто у вријеме  Краљевине Југославије, колико камених мостова (мост Ђурђевића Тара, Мојковац…), колико џада, ускотрачних пруга, бистијерни… Наравно, за попис није довољна једна успутна белешка. На броју су још увијек све грађевине (са Зетском бановином на челу), осим Капеле на Ловћену.

Неко је повикао: „Ватра, гори Александријска библиотека.“ „Нека гори. Она је сјећање на људску срамоту“, узвратио је Цезар.

Сви су Александри добили име по једноме, по којем је и Библиотека добила име. Хоће ли изгорети и сјећање на срамоту о Краљу Александру. Срамота је да Краљ нема улицу у граду у којем се срео са собом – гдје се родио. Срамота је да му сруше споменик. Срамота – Краљ је највећи неимар Цетиња. Срамота је прекрајати историју коју је и Краљ зидао.

Један Рус каже да се вријеме зауставља у материји, а тече у енергији. (Као да је мислио на Острог.) Острог је 1925. год. обновио Краљ Александар. Исте године у Острогу је засиједао и Св. Синод СПЦ. Другог дана Синод се преселио на Цетиње.

У Србији прва Гимназија основана је у Карловцима 1791. године, а у Крагујевцу 1883. У Гимазији у Карловцима двије године учио је и Вук Стеф. Караџић. До данас отворен је „спор“ која је Гимназија старија.

Указом кнез Милоша, у Крагујевцу 1883. год. основан је Лицеј, или Лицеум. Доцније, Лицеј се сели у Београд, и постаје Велика школа, која је 1905. год. прерасла у Универзитет.

Из Београдског универзитета 1960. год. издваја се Универзитет у Новом Саду. Универзитет у Нишу основан је 1965. год. Универзитет у Приштини 1970, у Титограду  1974. а Крагујевцу 1976. Годинама, проф. са Београдског универзитета предавали су на новооснованм универзитетима. Главни уџбеници и данас су проф. са Београдског универзитета.

Београдски универзитет прва је адреса Универзитета у Србији, Војводини, Косову и Метохији, и Црној Гори. Сада су ови универзитети толико далеко од Београдског, да им не цветају тикве. Скоро да ништа не значи завршити факултет на некоме од њих. (Ово само не важи за философију у Приштини, и марксизам у Кличеву.) На Правном у Подгорици, до јуче могла се јефтино купити диплома. Али, Мујо – са вић у презимену – више није на катедри.

Факултетлије из Момишића воде државу. Какав факултет таква и држава. Ништа друго нисмо ни рекли.

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка. Кад би се вратили сви историјски фалсификати, и плагијати, плус дипломе, шта би остало.

Откако је света и века прича се о оригиналу и плагијату. Сумња се да је и „Дон Кихот“ – плагијат. Давно је са Истока допрла прича да је Сервантес на пијаци у Толеду купио рукопис, и одмах га дао неком Мавру да га преводе са арапског језика.

У причи се крије замка: јунаци „Дон Кихота“ раније су читали текст „Дон Кихот.“ Сјајне, паралелне приче – о двојницима, огледалима, лавиринтима, плагијатима – вековима дотичу са Истока. Али, на свим упоредницима, плагијат упорно трага за аутором. Једино, у Црној Гори, плагијат узалудно трага за оцем.

Ако је Белгија плагијат великих држава (Бодлер), онда је Црна Гора у приличној мјери и плагијат, и краљевство плагијата. Уза све, Црногорски универзитет је инкубатор плагијата.

Дуг је пут ауторства кроз ништавило свијета. И чешће страда аутор него  плагијатор: у науци понекад и страда, у умјетности скоро никада. У Црној Гори преписивачка и фалсификаторска школа буквално је схваћена.

Свуда и свагда влада – ништавило. Ријеч – ништавило – има већу прецизност на српском језику, него на језицима изведеним из српског. Битне су разлике. Свака ријеч је пјесничко дјело, осим – ништавило. Ништавило је филозофски појам. Знају то и  марксисти из Кличева. Они и сматрају да су интелектуалаци ближи грађанским идејама. Елем, само да додамо: јесу, ближи су квазиинтелектуалцима.

Једино поезија црногорских пјесника добија у преводу. Како, још није доказано. Зна се зашто у преводу свака поезија губи, али, не зна се како црногорска добија, и шта добија. Није проблем ни у језику.

Давнашња је прича да је боље гледати излоге у Кнез – Михаиловој, него студирати у Титограду. Важило је неписано правило: 70% уписаних на Правном у Титограду, морало је дипломирати. Требало је да се факултет захукта, ријечи су овдашњег професора, али не Веска Вукотића. У међувремену, критеријуми су олабавили – сада је програмирано да скоро 50% уписаних дипломира. Не знамо захуктава ли се и Медицински факултет, и журналистика на Политичким наукама. По свему судећи Медицински се захуктава. О журналистици немамо јасну представу, јер нема ни истраживачког новинарства.

Критеријуми на приватном факултету Веска Вукотића, нису за коментар, него за контејнер. Исто, ни запажања јавности о Весковом факултету, немају гдје  стати. Нема шлепера који би тај којтенер повукао ни равнином. Напосе, није важо да ли су запажања свјежа или бајата, важније је да ли су тачна. Углавном, све се своди на ововремено правило: ко плати, и заврши.

Врхунац инкубације Титоградског универзитета јесте приватни факултет Веска Вукотића.

Ствари су слично постављене у једној експерименталној верзији Хамлета: на позорницу подигли су нову позорницу, на којој се игра исти Хамлет са мање-више истим глумцима.

Како је постављена позорница на Факултету драмских умјетности на Цетињу, ваш драмски писац није гледао. Како ће и знати кад никад није био у неком црногорском позоришту. Не рачунајући некадашњи „Град театар.“


Аутор: Бећир Вуковић

Извор: ИН4С

Није добро сјећати се својих српских предака

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма

Мило Ђукановић, / Марко Ђукановић, дјед-стриц Мила Ђукановића, национални Србин и борац за уједињено српство

Тешко је у Црној Гори све разумјети иако ништа није нелогично. И оно што је најболније – све је стварно иако конрадикторно, не само историјски, просто културолошки.

Живот у негацији сопственог ,,ја“ је на извјестан начин и социјално суицидан, о томе је на свој начин некада писао покојни др Баковић говорећи о ,,депресивном оптимизму Црногораца“, чега се данашња Црна Гора највише боји скоро болесно, штавише сасвим извјесно – хронично патолошки: Страх од себе је оно сто држи Црну Гору у сталном унутрашњем немиру, подјелама и сукобима са временом.

Можда би исправније било рећи да је садашња црногорска власт изабрала сасвим спонтано, не знајући за њу, филозофију избјегавања, чији је творац Прајс одавно већ и у родној Британији свакако заборављен.

Дакле будућност Црне Горе, по сценарију садашњег главног режисера у њој, је избјегавање свега што није службено, у противном то би могло да буде и кажњиво на један или други, или који већ, начин.

Катекизам ,,новоцрногорства“ који није нико званично увео, иако се сви по космолошком разлогу усмјеравају на понашање у његовом духу, почива најмање на ових следећих пет закона избјегавања (наравно, уколико уопште желите рачунати на неки социјални успјех, минимално опстајање или толерантност власти).

Први је закон избјегавања сјећања.

Петар Други Петровић Његош

По том закону добро је заборавити све што не доказује да је ново латинично црногорство аутентично. Ћирилица је доказ да нијесте довољно заборавили и да је пропуштање њене употребе један од приоритета актуелног ,,државног пројекта“.

Други закон је избјегавање својих.

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма.

Трећи закон је избјегавање вјере.

Цркве су допуштене ако служе власти (држави), не само Богу, у противном бивају сумњиве, надзиране и оптужене. То јест само једна – православна СПЦ. Њен проблем је што свједочи да је рођена прије власти и државе и што има сједиште изван Црне Горе (као да такво сједиште нема и католичка црква), зато њену имовину треба одузети, а свештенике без папира осудити на ,,избјегавање Црне Горе“.

Мило Ђукановић / Хапшење Митрополита Амфилохија и свештеника на Цвијете

Четврти закон је избјегавање српства.

Бити Србин у Црној Гори није само ствар људских слобода, права у одбрани индентитета, индивидуалног и породичног достојанства, то је истовремено политички атак на ,,право црногорство“, то је служење страним интересима, ,,колонијализму велике Србије“ и опасност по државу.

По овоме је Црна Гора можда једина земља која нескривено међу својим грађанима тражи непријатеље (не разлике које би требало уважити) и то међу онима који се осјећају Србима, а нијесу бирачи владајућих партија.

Пети је закон више политички, то је закон о избјегавању опозиције.

Опозиција, посебно православна, је не само против Власти, већ и ,,против државе (упркос безброј пута доказаном постреферендуском прихватању Црне Горе као сопствене државе), чиме идеолошки творци овог прописа сами признају онако Лујевски: Држава, то смо ми! (или Он… или Њих неколико).

Најкраће, ових неколико важећих, а ненаписаних закона објашњавају како је у Црној Гори данас тешко бити слободан и здрав. Једини начин да то будеш по овим законима је да се и сам ,,разболиш“ и будеш један од оних асимптоматских лојалиста, који све види – али о свему радије ћути.


Аутор: Теодосије

Извор: ИН4С

Која је ово година!?

У наслову вести коју преносимо са ИН4С-а изречена је осуда у стилу неких прошлих времена о којима је написано много књига и снимљено много филмова. У првом тренутку ми се учинило да је вест много старија, али преварила сам се – вест је од 12. марта 2020. године и веома сликовито говори о будућносто какву је Црна Гора замислила за себе. Можда већ имају и припремљено неко острво, да не кажем оток, за државне непријатеље.
Шта рећи!?


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Директорица Библиотеке у Пљевљима Ђина Бајчета: Матија Бећковић је противник Црне Горе, за њега овдје нема мјеста

У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца

Ђина Бајчета, Фото: Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Отворено писмо уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља

Због увођења цензуре и метацензуре у рад уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља као и онемогућавања службене комуникације преко архиве установе од стране директорице Библиотеке Ђине Бајчете, обраћамо се јавности на овај начин, сматрајући то не само потребним већ и неопходним.

Бајчета је, након што је усменим путем уредници саопштила да забрањује објављивање текста „Ријеч о пјесми Који је оно мајко? Матије Бећковића“, чији је аутор управо Марија Кнежевић, уредник Љетописа, са том својом одлуком упознала и чланове Редакције. Саопштила је да је Матији Бећковићу забрањен улазак у Црну Гору зато што „говори“ против државе Црне Горе и црногорског народа, те да текст о његовој пјесми не може да буде објављен у Љетопису. У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца. Навела је такође да је извршила консултације са државним тужиоцем који јој је рекао да се у случају објављивања поменутог текста може десити „да се против Библиотеке покрене кривични поступак“. Постављајући питање да ли неко од нас жели да она остане без посла на манипулативан начин је покушала да утиче на чланове Редакције, игноришући чињеницу да је посао учитељице у ОШ „Бошко Буха“ својом вољом напустила прије више од четири године и прихватила се функције директора Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, прихватајући тиме и ризик те одлуке.

Сматрамо да је Бајчета пласирала потпуно тенденциозну дезинформацију о пјеснику Матији Бећковићу, а и да није, забрана уласка пјеснику у Црну Гору није и не може бити забрана читања и проучавања његовог дјела. Приче о савјетовању са нама непознатим „државним тужиоцима“ нама не звуче ни учено ни реално. Савјети државних и јавних тужилаца морали би да се износе јавно а не као непровјерене, анонимне и недокучиве консултације.

Овако бруталан политички акт преседан је у нашем раду и ријеч је о ситуацији у којој се мора заштити лични интегритет и посвједочити стручни ауторитет, у окружењу које те категорије апсолутно угрожава. Скрећемо пажњу на чињеницу да је Библиотека очито „под оком“ неких политичких структура, на начин који не промовише слободу мишљења и изражавања, већ је спутава. Зачеци ових тенденција могли су се и раније уочити у редовном раду Библиотеке (дискриминација, злоупотреба личних података, неадекватно располагање средствима предвиђеним за књижевну награду…), кулминирајући у акте који спутавају њено нормално функционисање. Сем поменутог, упитан је квалитет цјелокупног рада Библиотеке у задњих пар година, када је ријеч о књижевним манифестацијама. Управо како би се зауставио суноврат установе у безакоње и диктатуру и повратио некадашњи њен углед, онемогућило недолично увођење деликта мишљења стручног особља од стране нестручних особа, омогућили услови слободног стваралаштва и сачували писци од агресивног приступа дневне политике, сматрали смо неопходним и потребним да реагујемо.

Обавјештавамо јавност, на тај начин и управу Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, да заједно са назначеним ауторима повлачимо текстове предвиђене за штампање у овом броју Љетописа: Милић Петровић – 1; Миленко Шарац – 1; Салих Селимовић – 1; проф. др Драга Бојовић – 1; Владимир Гвозденовић – 1; Јанко Јелић – 1; Милан Кнежевић – 1; Ивана Цвијетић – 3; Марија Кнежевић – 4.

У Пљевљима, 12. марта 2020. године.

Марија Кнежевић, уредник

Станојка Љиљанић, члан Редакције

Ивана Цвијетић, члан Редакције


Извор: ИН4С

Приредила: Весна Арсић