Није добро сјећати се својих српских предака

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма

Мило Ђукановић, / Марко Ђукановић, дјед-стриц Мила Ђукановића, национални Србин и борац за уједињено српство

Тешко је у Црној Гори све разумјети иако ништа није нелогично. И оно што је најболније – све је стварно иако конрадикторно, не само историјски, просто културолошки.

Живот у негацији сопственог ,,ја“ је на извјестан начин и социјално суицидан, о томе је на свој начин некада писао покојни др Баковић говорећи о ,,депресивном оптимизму Црногораца“, чега се данашња Црна Гора највише боји скоро болесно, штавише сасвим извјесно – хронично патолошки: Страх од себе је оно сто држи Црну Гору у сталном унутрашњем немиру, подјелама и сукобима са временом.

Можда би исправније било рећи да је садашња црногорска власт изабрала сасвим спонтано, не знајући за њу, филозофију избјегавања, чији је творац Прајс одавно већ и у родној Британији свакако заборављен.

Дакле будућност Црне Горе, по сценарију садашњег главног режисера у њој, је избјегавање свега што није службено, у противном то би могло да буде и кажњиво на један или други, или који већ, начин.

Катекизам ,,новоцрногорства“ који није нико званично увео, иако се сви по космолошком разлогу усмјеравају на понашање у његовом духу, почива најмање на ових следећих пет закона избјегавања (наравно, уколико уопште желите рачунати на неки социјални успјех, минимално опстајање или толерантност власти).

Први је закон избјегавања сјећања.

Петар Други Петровић Његош

По том закону добро је заборавити све што не доказује да је ново латинично црногорство аутентично. Ћирилица је доказ да нијесте довољно заборавили и да је пропуштање њене употребе један од приоритета актуелног ,,државног пројекта“.

Други закон је избјегавање својих.

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма.

Трећи закон је избјегавање вјере.

Цркве су допуштене ако служе власти (држави), не само Богу, у противном бивају сумњиве, надзиране и оптужене. То јест само једна – православна СПЦ. Њен проблем је што свједочи да је рођена прије власти и државе и што има сједиште изван Црне Горе (као да такво сједиште нема и католичка црква), зато њену имовину треба одузети, а свештенике без папира осудити на ,,избјегавање Црне Горе“.

Мило Ђукановић / Хапшење Митрополита Амфилохија и свештеника на Цвијете

Четврти закон је избјегавање српства.

Бити Србин у Црној Гори није само ствар људских слобода, права у одбрани индентитета, индивидуалног и породичног достојанства, то је истовремено политички атак на ,,право црногорство“, то је служење страним интересима, ,,колонијализму велике Србије“ и опасност по државу.

По овоме је Црна Гора можда једина земља која нескривено међу својим грађанима тражи непријатеље (не разлике које би требало уважити) и то међу онима који се осјећају Србима, а нијесу бирачи владајућих партија.

Пети је закон више политички, то је закон о избјегавању опозиције.

Опозиција, посебно православна, је не само против Власти, већ и ,,против државе (упркос безброј пута доказаном постреферендуском прихватању Црне Горе као сопствене државе), чиме идеолошки творци овог прописа сами признају онако Лујевски: Држава, то смо ми! (или Он… или Њих неколико).

Најкраће, ових неколико важећих, а ненаписаних закона објашњавају како је у Црној Гори данас тешко бити слободан и здрав. Једини начин да то будеш по овим законима је да се и сам ,,разболиш“ и будеш један од оних асимптоматских лојалиста, који све види – али о свему радије ћути.


Аутор: Теодосије

Извор: ИН4С

Која је ово година!?

У наслову вести коју преносимо са ИН4С-а изречена је осуда у стилу неких прошлих времена о којима је написано много књига и снимљено много филмова. У првом тренутку ми се учинило да је вест много старија, али преварила сам се – вест је од 12. марта 2020. године и веома сликовито говори о будућносто какву је Црна Гора замислила за себе. Можда већ имају и припремљено неко острво, да не кажем оток, за државне непријатеље.
Шта рећи!?


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Директорица Библиотеке у Пљевљима Ђина Бајчета: Матија Бећковић је противник Црне Горе, за њега овдје нема мјеста

У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца

Ђина Бајчета, Фото: Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Отворено писмо уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља

Због увођења цензуре и метацензуре у рад уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља као и онемогућавања службене комуникације преко архиве установе од стране директорице Библиотеке Ђине Бајчете, обраћамо се јавности на овај начин, сматрајући то не само потребним већ и неопходним.

Бајчета је, након што је усменим путем уредници саопштила да забрањује објављивање текста „Ријеч о пјесми Који је оно мајко? Матије Бећковића“, чији је аутор управо Марија Кнежевић, уредник Љетописа, са том својом одлуком упознала и чланове Редакције. Саопштила је да је Матији Бећковићу забрањен улазак у Црну Гору зато што „говори“ против државе Црне Горе и црногорског народа, те да текст о његовој пјесми не може да буде објављен у Љетопису. У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца. Навела је такође да је извршила консултације са државним тужиоцем који јој је рекао да се у случају објављивања поменутог текста може десити „да се против Библиотеке покрене кривични поступак“. Постављајући питање да ли неко од нас жели да она остане без посла на манипулативан начин је покушала да утиче на чланове Редакције, игноришући чињеницу да је посао учитељице у ОШ „Бошко Буха“ својом вољом напустила прије више од четири године и прихватила се функције директора Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, прихватајући тиме и ризик те одлуке.

Сматрамо да је Бајчета пласирала потпуно тенденциозну дезинформацију о пјеснику Матији Бећковићу, а и да није, забрана уласка пјеснику у Црну Гору није и не може бити забрана читања и проучавања његовог дјела. Приче о савјетовању са нама непознатим „државним тужиоцима“ нама не звуче ни учено ни реално. Савјети државних и јавних тужилаца морали би да се износе јавно а не као непровјерене, анонимне и недокучиве консултације.

Овако бруталан политички акт преседан је у нашем раду и ријеч је о ситуацији у којој се мора заштити лични интегритет и посвједочити стручни ауторитет, у окружењу које те категорије апсолутно угрожава. Скрећемо пажњу на чињеницу да је Библиотека очито „под оком“ неких политичких структура, на начин који не промовише слободу мишљења и изражавања, већ је спутава. Зачеци ових тенденција могли су се и раније уочити у редовном раду Библиотеке (дискриминација, злоупотреба личних података, неадекватно располагање средствима предвиђеним за књижевну награду…), кулминирајући у акте који спутавају њено нормално функционисање. Сем поменутог, упитан је квалитет цјелокупног рада Библиотеке у задњих пар година, када је ријеч о књижевним манифестацијама. Управо како би се зауставио суноврат установе у безакоње и диктатуру и повратио некадашњи њен углед, онемогућило недолично увођење деликта мишљења стручног особља од стране нестручних особа, омогућили услови слободног стваралаштва и сачували писци од агресивног приступа дневне политике, сматрали смо неопходним и потребним да реагујемо.

Обавјештавамо јавност, на тај начин и управу Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, да заједно са назначеним ауторима повлачимо текстове предвиђене за штампање у овом броју Љетописа: Милић Петровић – 1; Миленко Шарац – 1; Салих Селимовић – 1; проф. др Драга Бојовић – 1; Владимир Гвозденовић – 1; Јанко Јелић – 1; Милан Кнежевић – 1; Ивана Цвијетић – 3; Марија Кнежевић – 4.

У Пљевљима, 12. марта 2020. године.

Марија Кнежевић, уредник

Станојка Љиљанић, члан Редакције

Ивана Цвијетић, члан Редакције


Извор: ИН4С

Приредила: Весна Арсић

„Црногорска митрополија никада није била аутокефална 1766 – 1918“ (најава представљања књиге)