Кад Јоаникије раздани апсану: Познати песник посветио стихове владикином тамновању /видео/

© Sputnik / Стефан Ђурић

Хапшење владике Јоаникија и никшићких свештеника већ је ушло у песму – познати српски песник Благоје Баковић написао је песму „Кад Јоаникије раздани апсану“ посвећену владикином тамновању.

Хапшење владике будимљанско-никшићког Јоаникија није само узбуркало јавност у Црној Гори и Србији, већ и песничке духове. После песме коју је у част епископа Јоаникија написао владика далматински Фотије и песме познатог музичара Небојше Мастиловића, коју му је посветио радио „Слово љубве“, сада се пера латио и Благоје Баковић.

Познати српско-црногорски песник, добитник бројних награда, међу којима и државна награда Србије за врхунски допринос култури, написао је песму у част епископа коју преносимо у целости.

 

Кад Јоаникије раздани апсану

Само ти синко свој посао чини

Лисице на Сунце и у затвор води

А у тамници јарко Сунце сини

Да сва тамница буде на слободи

Кад је ноћ пала на сву Црну Гору

Са Острога светлости пенушао слап се

Па кад су по мраку угледали зору

Кренуше на Владику да светлост ухапсе

Да ухапсе топли дах молитве из плућа

Да ухапсе небо изнад кућног рога

Да хапшењем светињу одвоје од Бога

Да хапсе иконе – бранитељке кућа

Потегоше лисице, пендреке и метке

Сузавце бацише на потомке живе

Не би ли у њима подавили претке

И семе племена низ бразде и њиве

Кад крену да гута њиног ума рака

Веру и љубав са почетка века

Хапсећи ветар преко шумарака

Јурнуше у себи да хапсе човека

Кад у поноћ светлост васељенска бану

И слепи видесте пре икаквог јутра

Кад Јоаникије раздани апсану

Да га је више споља но унутра

Само ти синко свој посао чини

Лисице на Сунце и у затвор води

А у тамници јарко Сунце сини

Да сва тамница буде на слободи

Благоје Баковић

 

Извор: Спутњик

Маљем на ћирилицу

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Ћирилица се руши по Пиперима, баш уочи дана Ћирила и Методија, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима, и светлошћу Јеванђеља осветлили таму незнања, и сјенку смрти

У Пиперима срушена спомен – плоча Тринаестојулском устанку.

Ха, подвикнух попут Холмса – срушили спомен – плочу зато што је натпис на – ћирилици.

Кад бих узео случај, до довече открио бих починиоца. Табла је била исписана ћирилицом, па хрлећи у сусрет 13. јулу, борци против ћирилице, ударили маљем, и разбили плочу, да би опет подигли нову, али сада исписану – latinicom.

Тако су и у Вуковару маљевима разбијали табле са ћириличним натписом. Драги мој Вотсоне, мислим да је драгоцена моја помоћ полицији.

Неће ми се полиција љутити што из мртвог угла осветљавам случај. Жалим, што додатно збуњујем и Вас, Вотсоне, ионако већ збуњеног.

Холмсова интуиција каже да ниједан случај не постоји док се не ријеши. Дакле, препорука полицији: останите на здравој позицији – табла је срушена зато што је исписана ћирилицом. Не претерујем са понављањем. Ко се, пак, јавља у лику рушитеља, за причу није важно, али није ни безбедно објавити.

И, друго, што полицији додатно може бити од користи: видио сам на дијелу одломљене мермерне плоче име Милована Ђиласа, што говори да плоча није баш давнашња. Кладио бих се у гајбу „Јелен пива“, да је спомен – плоча макар још једном рушена. Наиме (послије Ђиласовог пада), плоча се морала рушити. (До ’58,  употребљавао се бијели брачки мермер, од седамдесетих, искључиво црни, јабланички.) Плоча у Пиперима бијаше од црног јабланичког гранита…

Са идеолошке стране гледано, свеједно, организатори чекићања плоче са ћирилицом, и данас би истругали име Милована Ђиласа, зато што се одрекао своје главне идеје – црногорске нације. Још је на прагу смрти потписао: Србин сам, и  сахраните ме по православном обреду. Ђиласа је у ‘бесудну земљу’ сахранио јеромонах Јоаникије Мићовић. Сто посто погађам: Ђиласа неће бити на будућој латиничној плочи у Пиперима.

Није најгоре логички мислити. У вријеме прављења новог идентитета, било би недопустиво да, 13. јула, камера ТВЦГ, прославу увелича приказивањем спомен – плоче са ћириличним натписом. Зато је и стигло наређење из Врховног штаба црногорског идентитета – срушити плочу у Пиперима са ћириличним натписом.

Ето, кладисмо се у гајбу „Јелен пива“ да ће плоча коју рушитељи опет буду измајсторисали ових дана – искључиво бити исписана латиницом. Вотсоне, стрпите се, до 13. јула нема ни двадесетак дана. Па ко плати у „Дукљи“ преко Мораче. Дабоме, то је она кавана ублизу полиције. Чекам Вас поподне 13. јула.

Драги мој, Вотсоне, мистерија је ријешена: рушитељи ће опет подићи спомен – плочу са латиницом. Полиција може да преспава грмљавину. А, кад почне обнова, само да дође, са марицом, и похапси, већ… Све је нацртано.

Ћирилица се руши по Пиперима, баш уочи дана Ћирила и Методија, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима, и светлошћу Јеванђеља осветлили таму незнања, и сјенку смрти.
———————————————————————–
Дано на дан Ћирила и Методија, 25. маја, 2020.

Аутор:Бећир Вуковић

Извор: ИН4С

Препорука:

Непреболна срамота црногорска

Успут прочитајте

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка

Бећир Вуковић

За вријеме Краљевине Црне Горе, школске 1913/1914. године, у Црној Гори билио је 143 школа, и 11. 499 ђака.

За вријеме Краљевине Југославије, школске 1923/1924. године, у Црној Гори било је 342 школа, и 28. 756 ђака.

Шта говоре ове бројке: говоре колико је Краљевина Југославија водила рачуна о школству у Црној Гори.

За десет година у Црној Гори повећао се број школа за 199, а број ђака порастао је за 17. 257. Такав је био однос „окупаторске“ Србије, Краља Ујединитеља, унука Црне Горе. Александара који је створио Југославију, а не Броз.

У Црној Гори 2001. године, било је 9. 440 ђака првака, а 2019.год. првака има само 6. 980. Бројке говоре саме за себе. Шта се десило за 20 година. Овај податак има везе и са Бирачким списком. На једној страни број становника опада, али Бирачки списак расте. Како, ни врапци не знају.

Прва школа у Црној Гори била је Богословија, основана 1863. године. И прва Гимназија основана је на Цетињу 1880. године, такође при манастиру. Гимназија није имала никаквих писаних закона и правила. Митрополија је мајка школства у Црној Гори. Митрополија је мајка и државе Црне Горе.

И сами провјерите колико је „окупатор“ саградио гимназија: на Цетињу, Подгорици, Беранама (прва генер. 1920/21.) Српска Гимназија у Пљевљима, најстарија је у Старој Херцеговини. И, шта је још подигнуто у вријеме  Краљевине Југославије, колико камених мостова (мост Ђурђевића Тара, Мојковац…), колико џада, ускотрачних пруга, бистијерни… Наравно, за попис није довољна једна успутна белешка. На броју су још увијек све грађевине (са Зетском бановином на челу), осим Капеле на Ловћену.

Неко је повикао: „Ватра, гори Александријска библиотека.“ „Нека гори. Она је сјећање на људску срамоту“, узвратио је Цезар.

Сви су Александри добили име по једноме, по којем је и Библиотека добила име. Хоће ли изгорети и сјећање на срамоту о Краљу Александру. Срамота је да Краљ нема улицу у граду у којем се срео са собом – гдје се родио. Срамота је да му сруше споменик. Срамота – Краљ је највећи неимар Цетиња. Срамота је прекрајати историју коју је и Краљ зидао.

Један Рус каже да се вријеме зауставља у материји, а тече у енергији. (Као да је мислио на Острог.) Острог је 1925. год. обновио Краљ Александар. Исте године у Острогу је засиједао и Св. Синод СПЦ. Другог дана Синод се преселио на Цетиње.

У Србији прва Гимназија основана је у Карловцима 1791. године, а у Крагујевцу 1883. У Гимазији у Карловцима двије године учио је и Вук Стеф. Караџић. До данас отворен је „спор“ која је Гимназија старија.

Указом кнез Милоша, у Крагујевцу 1883. год. основан је Лицеј, или Лицеум. Доцније, Лицеј се сели у Београд, и постаје Велика школа, која је 1905. год. прерасла у Универзитет.

Из Београдског универзитета 1960. год. издваја се Универзитет у Новом Саду. Универзитет у Нишу основан је 1965. год. Универзитет у Приштини 1970, у Титограду  1974. а Крагујевцу 1976. Годинама, проф. са Београдског универзитета предавали су на новооснованм универзитетима. Главни уџбеници и данас су проф. са Београдског универзитета.

Београдски универзитет прва је адреса Универзитета у Србији, Војводини, Косову и Метохији, и Црној Гори. Сада су ови универзитети толико далеко од Београдског, да им не цветају тикве. Скоро да ништа не значи завршити факултет на некоме од њих. (Ово само не важи за философију у Приштини, и марксизам у Кличеву.) На Правном у Подгорици, до јуче могла се јефтино купити диплома. Али, Мујо – са вић у презимену – више није на катедри.

Факултетлије из Момишића воде државу. Какав факултет таква и држава. Ништа друго нисмо ни рекли.

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка. Кад би се вратили сви историјски фалсификати, и плагијати, плус дипломе, шта би остало.

Откако је света и века прича се о оригиналу и плагијату. Сумња се да је и „Дон Кихот“ – плагијат. Давно је са Истока допрла прича да је Сервантес на пијаци у Толеду купио рукопис, и одмах га дао неком Мавру да га преводе са арапског језика.

У причи се крије замка: јунаци „Дон Кихота“ раније су читали текст „Дон Кихот.“ Сјајне, паралелне приче – о двојницима, огледалима, лавиринтима, плагијатима – вековима дотичу са Истока. Али, на свим упоредницима, плагијат упорно трага за аутором. Једино, у Црној Гори, плагијат узалудно трага за оцем.

Ако је Белгија плагијат великих држава (Бодлер), онда је Црна Гора у приличној мјери и плагијат, и краљевство плагијата. Уза све, Црногорски универзитет је инкубатор плагијата.

Дуг је пут ауторства кроз ништавило свијета. И чешће страда аутор него  плагијатор: у науци понекад и страда, у умјетности скоро никада. У Црној Гори преписивачка и фалсификаторска школа буквално је схваћена.

Свуда и свагда влада – ништавило. Ријеч – ништавило – има већу прецизност на српском језику, него на језицима изведеним из српског. Битне су разлике. Свака ријеч је пјесничко дјело, осим – ништавило. Ништавило је филозофски појам. Знају то и  марксисти из Кличева. Они и сматрају да су интелектуалаци ближи грађанским идејама. Елем, само да додамо: јесу, ближи су квазиинтелектуалцима.

Једино поезија црногорских пјесника добија у преводу. Како, још није доказано. Зна се зашто у преводу свака поезија губи, али, не зна се како црногорска добија, и шта добија. Није проблем ни у језику.

Давнашња је прича да је боље гледати излоге у Кнез – Михаиловој, него студирати у Титограду. Важило је неписано правило: 70% уписаних на Правном у Титограду, морало је дипломирати. Требало је да се факултет захукта, ријечи су овдашњег професора, али не Веска Вукотића. У међувремену, критеријуми су олабавили – сада је програмирано да скоро 50% уписаних дипломира. Не знамо захуктава ли се и Медицински факултет, и журналистика на Политичким наукама. По свему судећи Медицински се захуктава. О журналистици немамо јасну представу, јер нема ни истраживачког новинарства.

Критеријуми на приватном факултету Веска Вукотића, нису за коментар, него за контејнер. Исто, ни запажања јавности о Весковом факултету, немају гдје  стати. Нема шлепера који би тај којтенер повукао ни равнином. Напосе, није важо да ли су запажања свјежа или бајата, важније је да ли су тачна. Углавном, све се своди на ововремено правило: ко плати, и заврши.

Врхунац инкубације Титоградског универзитета јесте приватни факултет Веска Вукотића.

Ствари су слично постављене у једној експерименталној верзији Хамлета: на позорницу подигли су нову позорницу, на којој се игра исти Хамлет са мање-више истим глумцима.

Како је постављена позорница на Факултету драмских умјетности на Цетињу, ваш драмски писац није гледао. Како ће и знати кад никад није био у неком црногорском позоришту. Не рачунајући некадашњи „Град театар.“


Аутор: Бећир Вуковић

Извор: ИН4С