Миро Рајлић: Жумберак – српска рана која и данас крвари

Кад на малограничном прелазу из Словеније улазите у Хрватску, прва цеста десно води ка Дивљим Водама, лијепом излетишту, иза Сошица, у подножју планинског ланца Горјанци, које се спаја са Самоборским горјем.

Подручје од Самобора до Радатовића и Сухора у Словенији, подручја гдје живе Малићи, Голеши, Бадовинци, Дркушићи, Обрадовићи, Рађеновићи, Грубачи и многи други, који званично нису ни Срби ни Хрвати, нису ни Словенци. У ствари јесу, и једно и друго и треће кад морају, најмилије им је кад их зову Жумберчани. Тамо далеко у Словенији у Бадовинчевој гостионици се славила Православна Нова година и у временима кад се ни у Србији није смјела славити. Велико је то подручје а још већа је то рана нашег народа која и данас крвари, данас када су људска права почетак свега,к ада све почиње и завршава са правима мањина.

Истина права тих наших сународника је силом и милом укинула Марија Терезија и вјечно зло нашаег народа на овим и свим осталим подручјима Римокатоличка црква, иста она  која и данас силом и Не милом исто чини нашем остатку закланог народа, иако се наши митрополити на сваком кораку воле сликати са црвеним капицама, иако им пишу љубавне књиге.

Сви који желе знати много више о Жумберку и Жумберчанима, тренутно рањеном дјелу нашег српског народа нека читају књигу Драгана Вукшића о Ускоцима и Жумберку.

Моја маленкост, пратећи догађања у Црној Гори, коју чека судбина Жумберка, уколико Милогорци добију ову битку је позвала и нашу митрополију Загребачко љубљанску да јавно подржи борбу нашег народа за Православље и Светиње у Црној Гори, јер су следећи на удару преостали Срби у Хрватској. Упркос „мудрошћу“ коју испољава главни претендент на мјесто Патријарха наш митрополит Порфирије и упркос „молитвеним братским сусретима“ са каптолско- ватиканским јуришницима (сисачки бискуп Копшић тражи чак Степинчеву улицу у Београду), одржана су се два три  Молебана за наш народ у Црној Гори. Стидљиво али јесу.

Мене више брине „аутономија“ коју имају митрополије спрам Патријаршије и Београда, за мене као лаика а историја је свједок како нас Латини знају превести жедне преко воде а митрополити бити подмићени ватиканским даровима. Управо ту почиње оно што се Светосављем и Православљем не ноже звати. Мислим на лажне ватиканске дарове, љубљење руке папи, папским прстеновима на рукама наших црквених великодостојника.

И још нешто ми није јасно. Зашто никад на тим екуменским сусретима и ифтарима, ако већ морају бити, не деси се сусрет са Унијатима и Гркокатолицима? Лично мислим да их каптолски јуришници од нас вјешто скривају и чувају као “ драгуље“.

А не бих имао ништа против „заједничке молитве“, макар екуменске нас и Унијата у Радатовићима. И Јован Храниловић, српски пјесник са Жумберка би јој се радовао. Значило би то много за ране нашег народа са поносног Жумберка.

И бар било какав почетак терапије нашег народа на Жумберку.


Аутор: Миро Рајлић, Ново Место

Извор: Борба за веру

Српски ђаци у Хрватској без уџбеника због „превођења“ на српски

Ученици првог и петог разреда основних школа у Хрватскоj, коjи наставу похађаjу на српском jезику и ћириличном писму, jош увек су без уџбеника, а заменик градоначелника Вуковара из реда српске заjеднице Срђан Mилаковић каже да jе разлог кашњење са преводом уџбеника са хрватског на српски jезик

Фотографија: Пиксабеј
ВУKOВAР – Ученици првог и петог разреда основних школа у Хрватскоj, коjи наставу похађаjу на српском jезику и ћириличном писму, jош увек су без уџбеника, а заменик градоначелника Вуковара из реда српске заjеднице Срђан Mилаковић каже да jе разлог кашњење са преводом уџбеника са хрватског на српски jезик, што jе, иначе, обавеза предвиђена законом.
Mилаковић jе за Танјуг обjаснио да проблем не постоjи само у Вуковару, већ и у деловима источне Хрватске – источна Славониjа, Барања и западни Срем, где се спроводи потпуна настава на српском jезику и ћириличном писму, и где деца такође немаjу никакве уџбенике.

Извор: Танјуг

Српски допринос латиници

Враћајући се са Новог Београда, још прошле године сам приметио познато слово гајевичке абецеде. Ипак и поред многобројних чланака на ову тему моја маленкост није то, као што су неки, схватила као теорију завере, већ као израз гостопримства нашој одавно посрнулој браћи.  Ово су у ствари близнакиње које шаљу добродошлицу свима који долазе из Сербинова (садашњи Загреб). Хлебу и соли које неки једу на аеродрУму придружили смо и ово „U“.

Након овакве добродошлице сигурно више неће чекићати табле на ћирилици, скидати билборде и сл.

Погледајте и кажите да ли смо ми Срби врх демократије и дипломатије или нисмо?


Милорад Ђошић