Ратко Дмитровић: Унучићи Стеве Крајачића у „српским“ Новостима

Деценијама код великог броја Срба,  укључујући високобразоване, којима се разумно, зрело национално опредељење не може оспорити, живи симпатија за „момке из сплитског недељника Ферал Трибјун“. Они су били на страни Срба кад други нису; они су најгласније нападали ХДЗ и Туђмана; они су први јавно и гласно проговорили о злочинима над Србима у Хрватској; они су извргавали руглу сваку обнову усташтва…итд.

Да ли су ове оцене тачне? Да, осим једне; Ферал никада није био на страни Срба.

Знам, ово звучи чудно, чак нелогично, посебно ако потврдим да се слажем с осталим констатацијама.  У објашњењу одлазим корак даље и тврдим;  они који су покренули и уређивали Ферал – Виктор Иванчић, Борис Дежуловић и Предраг Луцић – не само да никада нису били на страни Срба, они све време држе и бране линију антирсбизма, присутну код хрватских комуниста чију колону су давно оформили и предводили, Иван Стево Крајачић и Андрија Хебранг.

Ферал је, још у предратно време, кад се појављивао као хумористички додатак сплитског дневног листа „Слободна Далмација“, своју уређивачку политику заснивао на бруталној, често примитивној критици политичког ангажмана једног дела чланова „Српске академија наука и уметности“ (Ћосић, Бећковић, Исаковић, Крестић, Медаковић, Тадић…)  српских  писаца; Црнчевић, Капор, Ракитић, Драшковић, Комненић… а уставну промену коју је Србија, на челу с Милошевићем, извела како би Космету и Војводини одузела право уцене Београда, снагу вета на све одлуке донете у Скупштини Србије, фераловци су означили као почетак рушења Југославије.

Нападали су и руглу извргавали Српску православну цркву, што је, будимо искрени, за антиклерике нормално, али није било нормално да су истовремено, пар година пре рата, нападали и Југословенску народну армију, оптужујући је да служи интересима Србије, Милошевића, великосрпског концепта… Колико је такав став био неутемељен, злонамеран свакако, потврдили су каснији догађаји и понашање ЈНА, пре свега њених наутицајнијих генерала, Кадијевића и Аџића, које су у Хрватској доживљавали као Србе а они су то били само пореклом. Додуше Кадијевић ни то; он је био полутан, рођен у Хрватској (Имотски) од оца Србина и мајке Хрватице.

Прву велику сатанизацију Срба и Србије, крајем 80-их, скупа са загребачким недељником „Данас“, извршили су уредници Ферал Трибјуна.

Нема никакве сумње да фералова тројка, Дежуловић, Иванчић и Луцић (овај последњи преминуо је  у јануару 2018. године)  припада тзв. хрватској левици. Они су суверенисти, државотворни Хрвати, титоисти, противници усташтва а тиме и ХДЗ-а, странке која је, освајањем власти у Хрватској, након распада СФРЈ, градила нову хрватску државу на ендехазијским темељима. Фераловци нису имали ништа против самосталне, међународно признате Хрватске, али им се није свиђало да та Хрватска буде усташка. То је јасно и ту нема никакве дилеме, али…баш ту долазимо до објашњења горе споменуте нелогичности.

Дакле, ако су Иванчић, Дежуловић и Луцић  били такви, а јесу, зашто су онда говорили о страдањима Срба у Хрватској? Врло једноставно; зато што им је то био једини начин да се аргументовано боре против ХДЗ-а. Та нова Хрватска (ХДЗ) темељила је своје постојање, слично као и Павелићева држава, на мржњи према Србима, као „носиоцима југословенства и хегемонизма“, ставила их је у позицију грађана другог реда, одузела им право на ћирилицу, опет као Павелић, отпуштала с посла, палила им куће и локале и на крају, физички ликвидирала, где год је за то постојао смањени ризик, као у случају Мерчепа, Главаша и сличних.

Без спомињања терора над Србима, Ферал није могао да води борбу против ХДЗ-а. Без спектра тих чињеница, они нису имали ни један аргумент против ХДЗ-а. Могли су, и јесу, да им спочитавају мањак демократије и лоповску приватизацију, али кога је то у оно ратно веме интересовало.

И још нешто; све то време, од додатка у „Слободној Далмацији“ до претварања у посебно издање, 1993. године, „Ферал Трибјун“  је све Србе, у Хрватској, политички ангажоване  и страначки органоизоване (СДС, ЈСДС,СПХ-ПЈО), оне који су били против ХДЗ-а, третирао као милитантне елементе, бандите, побуњенике, Милошевићеве марионете, дивљаке, будале…не дозвољавајући право Србима у Хрватској да се политички организују на националној основи. Чак ни онима, као што је несретни Милан Ђукић, који су намеравали да баштине политику Светозара Прибићевића.

Ферал није могао ни да замисли српску политику у Хрватској. Србе је гурао у Рачаново крило, посебно након што је Рачан, у мају 1990. године, српске гласове из првог круга избора однео на сто Фрање Туђмана, уз здравицу за нову хрватску државу. Након рата, све до престанка излажења, Ферал не мења свој однос према Србима у Хрватској; они су ту, не треба их убијати, али треба водити рачуна да не умиру од глади и ваља, иностранства ради, одржавати њихова гробља, бар тамо где су били огромна већина.

Време и околности сахранили су сплитски Ферал Трибјун а споменута тројка писанију наставља по листовима, порталима бивше Југославије, чија се уређивачка политика темељи на поставкама: Србија је изазвала рат; САНУ је злочиначка организација; Српска православна црква је милитантна, великосрпска организација; Србија је извршила агресију на Хрватску и Босну; Срби су у Сребреници извршили геноцид; Србија је и данас јавећи фактор нестабилности на Балкану….Има тога још, све црње од црњег.

Привезујући вазда оседланог коња, за тарабе медија од Ријеке, Сплита и Загреба, преко Сарајева, Београда, до Подгорице и Приштине, Дежуловић и Иванчић моделирају свој антисрбизам  по сликама времена која пролазе. Има ту разних доскочица и спрдњи на рачун хрватских министара, живог усташтва, милоитантног ислама, али негде нема генерализације осим када су Срби у питању; њихова држава Србија, увек је проблематуична, опасна за друге, а њихова црква (СПЦ) само је мантија испод које провирују четници с камом у зубима.

И један и други, Боро и Виктор, оргазмирају ових дана на догађањима у Црној Гори и Србији, неконтролисно, сладострасно ударају у желудац и педаљ испод пупка, свде тражећи речи и асоцијације којима би јасно дали до знања како зло и даље живи у Београду (чују ли се редовно са Хаџихафизбеговићем) настањено под куполама Скупштине Србије и Патријаршије. Ништа ново, скоро да не заслужује пажњу да није једне платформе која разноси тај антисрбизам. А платформа је српска, додуше условно речено, али јесте српска. У питању је тједник (недељник) „Новости“, гласило Српског народног вијећа, из Загреба. За неупућене, то је медиј Срба из Хрватске, тако га крсте, финансиран од стране Владе Хрватске. Дежуловић и Иванчић у“ Новостима“ имају стални ангажман (колумне)  а осим њих ту је још неколико бивших новинара Ферала. Уствари, „Новости“ су нека врста реинкарнације сплитског покојника. Колико подмукле, старе, дубоке мржње, неуспешно замотане у тобож критику актуелности око корона вируса, лежи у последњем сочињенију Бориса Дежуловића, осведочите се сами, „КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ ПОСТРЕАЛИЗМА“ , уз напомену да је у тексту Новак Ђоковић добио епитет „докона будала“.

Да ли је овај текст- мој, не Дежуловићев- настао с циљем да се објасни, развеје српска заблуда из прве реченице? Делимично. Све ово је и да би смо се запитали због чега „Новости“, као српско гласило, колико год ово чудно звучало, учествују у дохрани и сталном одржавању антисрбизма? Из којих побуда? Добијају новац од Владе Хрватске? Тачно, али то, бар мени, није објашњење. Оваквим текстовима и оваквим Новостима, које никада до сада нису објавиле ни један позитиван текст о Србији, Милорад Пуповац, први човек Срба у Хрватској, доводи себе у тежак положај (Србе да не спомињем) дајући  усташким елементима да му на критику сваке исказане мржње према Србији и Србима, гурну под нос његов, Пуповчев лист, с текстовима Дежуловића, Иванчића и осталих, уз напомену: Па, ви сами пишете све најгоре о Србији и Србима. Ми само разрађујемо ваше оцене и мишљења.

Како год објашњавали став и позицију „Новости“, једно је јасно; да буде што бити не може, да однекуд на овај свет бане, Иван Стево Крајачић, био би поносан на уређивачку политику „Новости“.


Аутор: Ратко Дмитровић

Преузето са: Интермагазин

Милан Челик: Zrakoplovi ili zrakopadi? (Авиони или зракопади?)

Поштовани читаоци Србском културном центру „Ћирилица“ Београд придружио се и господин Милан Челик који живи и ради у САД.

 Ово сажето и концентровано мишљење са оригиналним насловом, ћирилизовано и употпуњено википедијалном анализом за почетак постаљамо на сајт  Србског културног центра „Ћирилица“, а за остале анализе надамо се да ће простор уступити блог „Ћирилизовано“.


Ћирилизовао и посрбио: Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији и википедијски извор

Zrakoplovi ili zrakopadi? (Авиони или зракопади?)

Из овог се види мизерно стање хрватске авијације од почетка до данас. Они су се одлучили да се тиме не баве и своје небо дали Мађарима на чување као и Словенија. Ни Албанија, ни Босна ни ЦГ немају борбене авионе док Србија постепено јача одбрамбени капацитет. Хрватска је требало да од Израела купи расходоване Ф-16 ловце, али се то није обистинило јер је било и корупције и америчке забране, да би на крају своје крнтије продала, тражећи превише. Чујем да је Русија Србији званично понудила и С 400.

Ваздухопловне несреће

  • 24. јуна 1992. срушен МиГ бр. 101 између Дервенте и Прњавора у БиХ, погинуо пилот пуковник Анте Радош
  • 14. септембра 1993. код Вргинмоста срушен је МиГ-21 број 103 – ‘Осветник Вуковара’при чему је погинуо пилот Мирослав Перис
  • 12. априла. 1995. код Ђакова је током вежбе пао МиГ 21 при чему је погинуо пилот Златко Мејашки
  • 12. маја 1995. код Босанске Градишке срушен је МиГ-21. Пилот Рудолф Перешин се катапултирао и после тога му се губи траг.
  • 14. августа 1996. код Велике Горице на повратку са задатка пао је МиГ 21. при чему је погинуо пилот Иван Боснар.
  • 20. јула 2004. догодила несрећа са хеликоптером Ми-8 у сплитским Дивуљама, када се хеликоптер ХРЗ-а при слетању неконтролисано срушио с неколико метара висине, ударио о тло и преврнуо се. Четворочлана посада хеликоптера задобила је лакше телесне повреде.
  • 9. јула 2007. у паду хеликоптера Ми-8 у касарни 204. бригаде у Вуковару погинуле су три особе, а повређено је седам особа. Недуго након узлијетања хеликоптер Ми-8 је са висине од педесетак метара пао на паркирано возило војне полиције.
  • 23. септембра 2010. током извођења вежбе на војном полигону „Еуген Кватерник“ на Слуњу, на подручју северно изнад Плашког, два авиона типа МИГ-21 имала су судар у ваздуху на око пет хиљада метара висине. Оба пилота су се успешно катапултирала и преживели несрећу.
  • 5. августа 2014. МИГ-21 се срушио поред Велике Горице приликом покушаја слетања након летачког програма поводом Дана победе и домовинске захвалности.
  • 27. јануара 2020. у Зларинска каналу, поред места Заблаће у паду хеликоптера ОХ-58Д Киова Варриор , број 327, смртно су страдали пилоти мајор Марин Кларин и натпоручник Томислав Батурина. [2      

Опрема [ уреди ВЕ | уреди ]

За обуку пилота ХРЗ располаже са 5 авиона Злин З-242Л , 17 авиона

Хеликоптер „кајова“

Пилатус ПЦ-9М и 8 хеликоптера Бел 206Б-3 .

Надзвучну компоненту чине 8 ловачких авиона Микојан-Гурјевич МиГ-21бисД и 4 тренажна МиГ-21УМД , које ће од 2020. постепено заменити нови вишенаменски борбени авиони.

За учествовање у борби против шумских пожара ХРЗ поседује 6 наменских авиона Боинг ЦЛ-415 и 6 Ер трактор АТ-802 .

У саставу ХРЗ-а се налази 10 вишенаменских хеликоптера Мил Ми-171Сх и 14 транспортних хеликоптера Мил Ми-8 у различитим варијантама. До 2020. се планира у употребу увести 2 вишенаменска хеликоптера Сикорски УХ-60М за потребе специјалних јединица, након чега се планира купити и цела ескадрила која ће заменити застареле хеликоптере Ми-8 [13] . Током 2017. године у службу је уведено 16 извидничких хеликоптера Бел ОХ-58Д (Р) .

ДА ЛИ ЈЕ ВАШИНГТОН УВАЛИО ХРВАТИМА Кајове

Два делимично модернизована транспортна авиона Антонов Ан-32Б су приземљена и понуђена на продају. Три старија тренажна авиона ПЦ-9М продата су 2017. Последњи од седам борбених хеликоптера Мил Ми-24В повучени су из употребе 2006. те су такође понуђени на продају од 2015. године.

Окосницу противваздушне одбране чине самовозни системи кратког домета Стрела 10ЦРОА1 , лаки преносни системи Стрела 2 и Игла те топови Бофорс Л / 70 и БОВ 20/3. Хрватска службено поседује совјетски далекометни противваздушни систем С-300 представљен на војном мимоходу 1995. Од 2004. његов статус се води као војна тајна те није познато да ли се налази још у Хрватској. До 2024. се планира увести у службу 4 битнице ПЗО система средњег до великог домета НАСАМС [14] .

Нови вишенаменски авион у ХРЗ-у [ уреди ВЕ | уреди ]

У марту 2018. године, Влада Републике Хрватске је, по препоруци комисије Министарства одбране, једногласно прихватила предлог о набави 12 вишенаменских авиона Ф-16Ц / Д Барак из Израела. Израелска понуда вредна 400 милиона евра уз саме авионе укључује и почетни пакет резервних делова (по авиону 3 резервна мотора), обуку пилота-инструктора у Израелу, симулатор летења вредан 20 милиона евра, изградњу нове и прилагођавање постојеће инфраструктуре у 91. и 93. Зракопловној бази те основни пакет наоружања.

Заједно са израелским Ф-16 у трци су учествовали и амерички Ф-16 Блок 70/72 (одбијен због високе цене-1.5 милијарди евра), грчки Ф-16 А / Б (одбијен због застареле технологије те због могућих трошкова након увођења у службу ), те шведски ЈАС 39 Грипен који уз високу цену (900 милиона евра) није задовољавао ни услове комисије да куповина буде спроведена кроз сарадњу две државе (Говернмент то Говернмент).

Након посете израелске делегације у Министарство одбране РХ 10 мај 2019. постало је и званично да ће Хрватска ипак морати, опет кренути у набавку новог вишенаменског авиона, сходно одлуци САД да одобри Израелу да прода своје Ф-16 Барак али би Израел морао вратит авионе у своје првобитно, то јест фабричко стање. Република Хрватска не пристаје на ништа друго осим изворног Ф-16 Барака, који је одабран на проведеном конкурсу. РХ ће морати спровести нови конкурс како би покушала да пронађе погодан вишенаменски авион који би испуњавао све савремене захтеве и услове. А такав конкурс могао би бити расписан током 2019-те. Мало је вероватно да ће због продужења целога процеса „ер полисинг“ над хрватским небом вршити италијански или мађарски ловци због истека ресурса на постојећим Миг-овима 21бис, но тренутно је то једна од опција. [15] [16]

У последње време се појављују информације о тзв. Плану Б, односно резервном плану према којем ће се Влада и комисија Министарства одбране водити уколико посао с Израелом пропадне. Шта тачно тај план садржи тренутно није познато, но постоје нагађања како из хрватских тако и америчких медија. Најлогичнија опција би била америчка донација 12 авиона Ф-16 Ц / Д Блок 40/42, које УСАФ постепено повлачи из службе, а на којима би Хрватска требала извршити СЛЕП програм, односно програм продужења животног века авиона те модернизацију на Блок 70/72 стандард за што се у последње време одлучује све више држава корисница старијих верзија авиона Ф-16. [17] [18]


Аутор: Милан Челик, САД