Како нам уче децу: “Хрватска се граничила са Византијом”

Образовање деце у српским школама доведено је озбиљно у питање после бројних гафова, а најновији је забележен у уџбеницима за четврти разред за предмет Природа и друштво, где човеку само остаје да се пита: докле више?

Наиме, у лекцији “Настанак српске државе” постоји одељак да је прва српска држава настала у деветом веку, да је добила име Рашка по граду Расу.

Међутим, онда се долази до ситуације која може да одговара рубрици “веровали или не”. Јер, у овој лекцији се налази и карта у време настанка прве српске државе, где се наводи да се Рашка, Византија и Бугарска граниче са Хрватском?! Невероватно!

Хрватска држава у том деветом веку није ни постојала, као ни много година касније, па ни о граничењу са Византијом није могло да буде речи.

Децу нам уче да се Хрватска у деветом веку граничила са Византијом, иако тада није постојала (Фотографија: Принтскрин)
Јасно је да су они који су израђивали уџбеник за четврти разред основне школе, у незнању или због неког другог разлога, направили велику грешку, те су на делу показали дилентантизам.

Да напоменемо и то, издавач уџбеника је Логос, а аутори су Александар Кандић, Гордана Субаков-Симић, Жељко Васић, Дамир Живковић и Иван Матејић.

Извор:Директно

И они се свађају

Да се зна: Мирослав Шкоро

Из добро обавештених извора сазнајемо….
ИМАМО ДОКАЗЕ: УСТАШКИ ПЕВАЧ И ПОЛИТИЧАР ШКОРО, ЧЕТНИЧКИ ЈЕ ЗЕТ!

Према релевантним информацијама из српске емиграције у Америци, Ким Ен Лужајић, данас Ким Ен Шкоро, жена Мирослава Шкоре, усташког певача и декларисаног србомрсца, који окупља усташе у новом туђмановском Домовинском покрету, била је плесачица Балкан денс ансамбла, фолклорне народне групе, која је годинама жарила и палила на музичким забавама српских и четничких завичајних организација.

Једна од таквих организација била је и Српски народни савез (Сербиан нешнал федератион) из Питсбурга, која је издавала Амерички србобран (Америцан Србобран), наш високотражни, патриотски, четнички часопис. У њему се, како је видљиво из папира које поседујемо, 1982. године појављује текст, у којем Ким Ен Лужајић васцело читатељство Америчког Србобрана извештава о променама у својој плесно-музичкој групи.

У то време, уредник часописа Амерички србобран био је познати српски историчар и велики патриота, борац за нашу Отаџбину – Јован Деретић, који је целом свету промовисао истину о Ђенералу Дражи Михаиловићу и славном Равногорском покрету.

Иначе, Јован И. Деретић, рођен 8. јануара 1937., био је приморан 1963. године напустити комунистичку Југославију и отићи на универзитет у Француску, у Лион, где је студирао историју. Добио је и почасни докторат у Америци, а до 1987. живео је у Чикагу, након чега се вратио у Србију. Његови најпознатији текстови говоре о коренима српске нације још две хиљаде година пре нове ере и у њима, поред осталога, доказује да је Александар Велики српски војсковођа по имену Александар Карановић, а Хрвати су аварско племе, које је примило српски језик.

Уосталом, као што је добро познато и Шкоро је старо српско презиме, којим се српски род дичи вековима, а нама су га украли новокомпоновани Бошњаци, али и квази-Хрвати.

 

Аутор познат СКЦ “Ћирилица” Београд

Приредио, против своје воље, јер канцер се не одстрањује медијски: Администратор

Ђаци нам знају више страних, него српских речи: Ми наше писце бришемо, а Хрвати их присвајају!

Избацивање дубровачке књижевности из школских програма значило би oдрицање од аутора чија су се дела одвајкада изучавала као део српске писане речи

“Осман” Ивана Гундулића

ДОК се ми одричено наших писаца, великана који су вековима припадали српској књижевној баштини, Хрвати “грабе” и оно што не припада њиховом културном наслеђу. Најбољи пример је дубровачка књижевност. Из нашег школског програма у другом разреду гимназије тако је изостављена дубровачка барокна књижевност и Гундулићев “Осман”, дело које је оцењено као “најуспелији еп словенског барока”.

На ово је упозорио професор Филолошког факултета др Славко Петаковић, који за “Новости” појашњава да нико од универзитетских наставника који на свим националним филолошким катедрама у Србији предају дубровачку књижевност није ни консултован ни обавештен о изменама када је програм прошле године реформисан.

– Упознавши се, ипак, са током догађаја, обратио сам се, у новембру прошле године, надлежној комисији Завода за унапређење образовања и васпитања, скрећући пажњу да такав програмски модел нема ни стручно ни научно упориште – прича нам проф. Петаковић.

У Заводу су га упутили на Национални просветни савет.

– Чланови Завода, на челу са председником овог тела господином Стојковићем, имали су пуно разумевање, те су једногласно донели препоруку да се Гундулићев еп врати у обавезан део програма за гимназије. Мислили смо да је тиме пропуст исправљен. Увидом у “Просветни гласник”, од 2. јуна, уверили смо се да је из наставног програма и даље у целини искључена ова област. Након новог обраћања надлежнима речено нам је да ће Завод поступити по препоруци Националног просветног савета.

Међутим, додаје Петаковић, расплет проблема сада компликује чињеница да су читанке за други разред гимназије конципиране без дубровачке барокне књижевности и Гундулићевог дела већ спремне за штампу и за увођење у наставу наредне школске године.

– Ако такве изађу пред наставнике и ученике, штета ће бити немерљива – каже он. – Без поменутих садржаја представа о развоју наше националне књижевности била би деформисана, а културно-историјска традиција вишеструко изневерена. Јер, Гундулићево дело готово одмах по свом штампању 1826. године ушло је у наставне програме српских школа и канон српске књижевности, и у њима се одржало до данас.

Академик Миро Вуксановић

Истовремено, Дејана Милијић Субић, заменица директора Завода за унапређивање образовања и васпитања, каже да је Гундулићев “Осман” враћен у наставни програм и да проблем са тим делом за Завод не постоји. А на примедбу да су читанке за други разред гимназије без Гундулићевог дела већ спремне за штампу, она истиче да наставни план и уџбеници нису исто.

– Постоје многи други извори где се може наћи Гундулићев “Осман”, као, на пример, интернет. Уџбеници могу да одступају 20 одсто од програма – истакла је Милијић Субић.

И док се наши стручњаци и институције боре са шумовима на везама, Матица хрватска оптужила је Матицу српску за “присвајање хрватске књижевне баштине”, тврдећи да је у питању “безочна крађа и отимачина”. Бесни су што је Матица српска у едицију “Десет векова српске књижевности” уврстила најпознатија дела дубровачке књижевности.

Академик Миро Вуксановић, покретач и главни уредник Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске, објашљава нам шта се догодило:

– Већ једанаест година, у једанаест кола, у 110 објављених наслова Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности”, међу одабраним књигама имамо три из дубровачке књижевности. Све три су објављене. У првој су стихови четрдесетак песника, у другој Гундулићеви спевови, у трећој Држићеве драме. Већ једанаест година, сложно, организовано и у таласима наш поступак нападају из Хрватске. Њихове нападе преносе српски медији. На нападе уреднички одговарамо на исти начин.

А чија је дубровачка књижевост?

Дубровник у 16. веку

– Став Матице српске је логичан, јаван и јасан. Књижевност из доба Дубровачке републике припада и српској и хрватској књижевности – истиче академик Вуксановић. – Дубровачка књижевност је настајала на штокавском наречју источнохерцеговачког говора, који је основа српског књижевног језика. То је тековина Вука Караџића, а припадност књижевности се одређује према језику којим је писана. Али, ваљало би да се чешће чује под којим именом се изучава дубровачка књижевност на српским универзитетима и у историјама српске књижевности. Ред је да свако ради што му дужност даје.

Проф. Петаковић истиче да је свест о значају дубровачке књижевности, која по својим језичким основама и културноисторијским оквирима представља драгоцени део и српске и јужнословенске баштине, плод перспективе утемељене у време Јована Суботића и Вука Караџића, потом још више учвршћене развојем филолошко-историјских наука.

А професор Филолошког факултета др Радивоје Микић истиче да је одговор на питање чија је дубровачка књижевност дао чувени историчар књижевности Павле Поповић још 1909. године написавши да се “по разлозима, а не по шовинизму, дубровачка књижевност може сматрати српском исто онолико колико и хрватском”.

– После 1945. године дубровачка књижевност се није могла предавати као српска, али данас нема разлога да не припада и српској књижевности – каже проф. Микић за “Новости”.

Осврћући се на измене наставног плана и програма из кога се потпуно избацују или и у изборни део пребацују капитална дела, проф. Микић истиче да је ово, између осталог, изазвано и потребом да се на нов начин одреди шта је то српска књижевност.

– Када се погледа шта је избачено из програма, види се да су то писци који су или рођени или стварали ван граница данашње Србије, као што су Матавуљ, Кочић, Ћопић, Десница… то су врло важни писци ван данашње лектире – каже проф. Микић.

Др Славко Петаковић

Миро Вуксановић сматра да се ђацима из лектире уклањају или преносе на непозната места писци без којих се не може изучавати српска и општа књижевност.

Студентима је, каже овај академик, наредбом одређен број страница за читање уместо целовитих књига.

– Само понеко се буни – примећује наш саговорник. – “Устанак” је подигнут због велике песникиње, али треба објавити “рат” свима који спречавају да у школским програмима буду водећи српски писци.

ЗНАЈУ ВИШЕ СТРАНИХ НЕГО СРПСКИХ РЕЧИ

Академик Вуксановић истиче да је према доступним списковима из школског програма склоњено педесетак наслова:

– Док списак читамо, доиста није јасно да ли је то позната освета понављача или зла намера. Сви смо обавезни да указујемо где је легло изругивања српском језику и књижевности на том језику. Нису склоњени само Гундулић и Десанка. Именик је дуг, а поступак неук.

Неопходно је утврдити да ли је реч о неспоразуму, а потом протрести цео систем српске просвећености, сматра Вуксановић:

– За полуписменост школованог дела нашег света нису криви комисија и завод који комисију саставља. Кривица је заједничка. Међу нама огромном брзином расте број људи који знају више страних него српских речи. Није писмен ко зна где се ставља тачка већ онај ко има јасну мисао испред стављене тачке. Језик се учи читањем добрих књига. То је темељ учености. Ко то не зна остао је без прве цигле у својој кући.

 

Аутор: Љиљана БЕГЕНИШИЋ

Извор: Вечерње новости