И они се свађају

Да се зна: Мирослав Шкоро

Из добро обавештених извора сазнајемо….
ИМАМО ДОКАЗЕ: УСТАШКИ ПЕВАЧ И ПОЛИТИЧАР ШКОРО, ЧЕТНИЧКИ ЈЕ ЗЕТ!

Према релевантним информацијама из српске емиграције у Америци, Ким Ен Лужајић, данас Ким Ен Шкоро, жена Мирослава Шкоре, усташког певача и декларисаног србомрсца, који окупља усташе у новом туђмановском Домовинском покрету, била је плесачица Балкан денс ансамбла, фолклорне народне групе, која је годинама жарила и палила на музичким забавама српских и четничких завичајних организација.

Једна од таквих организација била је и Српски народни савез (Сербиан нешнал федератион) из Питсбурга, која је издавала Амерички србобран (Америцан Србобран), наш високотражни, патриотски, четнички часопис. У њему се, како је видљиво из папира које поседујемо, 1982. године појављује текст, у којем Ким Ен Лужајић васцело читатељство Америчког Србобрана извештава о променама у својој плесно-музичкој групи.

У то време, уредник часописа Амерички србобран био је познати српски историчар и велики патриота, борац за нашу Отаџбину – Јован Деретић, који је целом свету промовисао истину о Ђенералу Дражи Михаиловићу и славном Равногорском покрету.

Иначе, Јован И. Деретић, рођен 8. јануара 1937., био је приморан 1963. године напустити комунистичку Југославију и отићи на универзитет у Француску, у Лион, где је студирао историју. Добио је и почасни докторат у Америци, а до 1987. живео је у Чикагу, након чега се вратио у Србију. Његови најпознатији текстови говоре о коренима српске нације још две хиљаде година пре нове ере и у њима, поред осталога, доказује да је Александар Велики српски војсковођа по имену Александар Карановић, а Хрвати су аварско племе, које је примило српски језик.

Уосталом, као што је добро познато и Шкоро је старо српско презиме, којим се српски род дичи вековима, а нама су га украли новокомпоновани Бошњаци, али и квази-Хрвати.

 

Аутор познат СКЦ “Ћирилица” Београд

Приредио, против своје воље, јер канцер се не одстрањује медијски: Администратор

Ђаци нам знају више страних, него српских речи: Ми наше писце бришемо, а Хрвати их присвајају!

Избацивање дубровачке књижевности из школских програма значило би oдрицање од аутора чија су се дела одвајкада изучавала као део српске писане речи

“Осман” Ивана Гундулића

ДОК се ми одричено наших писаца, великана који су вековима припадали српској књижевној баштини, Хрвати “грабе” и оно што не припада њиховом културном наслеђу. Најбољи пример је дубровачка књижевност. Из нашег школског програма у другом разреду гимназије тако је изостављена дубровачка барокна књижевност и Гундулићев “Осман”, дело које је оцењено као “најуспелији еп словенског барока”.

На ово је упозорио професор Филолошког факултета др Славко Петаковић, који за “Новости” појашњава да нико од универзитетских наставника који на свим националним филолошким катедрама у Србији предају дубровачку књижевност није ни консултован ни обавештен о изменама када је програм прошле године реформисан.

– Упознавши се, ипак, са током догађаја, обратио сам се, у новембру прошле године, надлежној комисији Завода за унапређење образовања и васпитања, скрећући пажњу да такав програмски модел нема ни стручно ни научно упориште – прича нам проф. Петаковић.

У Заводу су га упутили на Национални просветни савет.

– Чланови Завода, на челу са председником овог тела господином Стојковићем, имали су пуно разумевање, те су једногласно донели препоруку да се Гундулићев еп врати у обавезан део програма за гимназије. Мислили смо да је тиме пропуст исправљен. Увидом у “Просветни гласник”, од 2. јуна, уверили смо се да је из наставног програма и даље у целини искључена ова област. Након новог обраћања надлежнима речено нам је да ће Завод поступити по препоруци Националног просветног савета.

Међутим, додаје Петаковић, расплет проблема сада компликује чињеница да су читанке за други разред гимназије конципиране без дубровачке барокне књижевности и Гундулићевог дела већ спремне за штампу и за увођење у наставу наредне школске године.

– Ако такве изађу пред наставнике и ученике, штета ће бити немерљива – каже он. – Без поменутих садржаја представа о развоју наше националне књижевности била би деформисана, а културно-историјска традиција вишеструко изневерена. Јер, Гундулићево дело готово одмах по свом штампању 1826. године ушло је у наставне програме српских школа и канон српске књижевности, и у њима се одржало до данас.

Академик Миро Вуксановић

Истовремено, Дејана Милијић Субић, заменица директора Завода за унапређивање образовања и васпитања, каже да је Гундулићев “Осман” враћен у наставни програм и да проблем са тим делом за Завод не постоји. А на примедбу да су читанке за други разред гимназије без Гундулићевог дела већ спремне за штампу, она истиче да наставни план и уџбеници нису исто.

– Постоје многи други извори где се може наћи Гундулићев “Осман”, као, на пример, интернет. Уџбеници могу да одступају 20 одсто од програма – истакла је Милијић Субић.

И док се наши стручњаци и институције боре са шумовима на везама, Матица хрватска оптужила је Матицу српску за “присвајање хрватске књижевне баштине”, тврдећи да је у питању “безочна крађа и отимачина”. Бесни су што је Матица српска у едицију “Десет векова српске књижевности” уврстила најпознатија дела дубровачке књижевности.

Академик Миро Вуксановић, покретач и главни уредник Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске, објашљава нам шта се догодило:

– Већ једанаест година, у једанаест кола, у 110 објављених наслова Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности”, међу одабраним књигама имамо три из дубровачке књижевности. Све три су објављене. У првој су стихови четрдесетак песника, у другој Гундулићеви спевови, у трећој Држићеве драме. Већ једанаест година, сложно, организовано и у таласима наш поступак нападају из Хрватске. Њихове нападе преносе српски медији. На нападе уреднички одговарамо на исти начин.

А чија је дубровачка књижевост?

Дубровник у 16. веку

– Став Матице српске је логичан, јаван и јасан. Књижевност из доба Дубровачке републике припада и српској и хрватској књижевности – истиче академик Вуксановић. – Дубровачка књижевност је настајала на штокавском наречју источнохерцеговачког говора, који је основа српског књижевног језика. То је тековина Вука Караџића, а припадност књижевности се одређује према језику којим је писана. Али, ваљало би да се чешће чује под којим именом се изучава дубровачка књижевност на српским универзитетима и у историјама српске књижевности. Ред је да свако ради што му дужност даје.

Проф. Петаковић истиче да је свест о значају дубровачке књижевности, која по својим језичким основама и културноисторијским оквирима представља драгоцени део и српске и јужнословенске баштине, плод перспективе утемељене у време Јована Суботића и Вука Караџића, потом још више учвршћене развојем филолошко-историјских наука.

А професор Филолошког факултета др Радивоје Микић истиче да је одговор на питање чија је дубровачка књижевност дао чувени историчар књижевности Павле Поповић још 1909. године написавши да се “по разлозима, а не по шовинизму, дубровачка књижевност може сматрати српском исто онолико колико и хрватском”.

– После 1945. године дубровачка књижевност се није могла предавати као српска, али данас нема разлога да не припада и српској књижевности – каже проф. Микић за “Новости”.

Осврћући се на измене наставног плана и програма из кога се потпуно избацују или и у изборни део пребацују капитална дела, проф. Микић истиче да је ово, између осталог, изазвано и потребом да се на нов начин одреди шта је то српска књижевност.

– Када се погледа шта је избачено из програма, види се да су то писци који су или рођени или стварали ван граница данашње Србије, као што су Матавуљ, Кочић, Ћопић, Десница… то су врло важни писци ван данашње лектире – каже проф. Микић.

Др Славко Петаковић

Миро Вуксановић сматра да се ђацима из лектире уклањају или преносе на непозната места писци без којих се не може изучавати српска и општа књижевност.

Студентима је, каже овај академик, наредбом одређен број страница за читање уместо целовитих књига.

– Само понеко се буни – примећује наш саговорник. – “Устанак” је подигнут због велике песникиње, али треба објавити “рат” свима који спречавају да у школским програмима буду водећи српски писци.

ЗНАЈУ ВИШЕ СТРАНИХ НЕГО СРПСКИХ РЕЧИ

Академик Вуксановић истиче да је према доступним списковима из школског програма склоњено педесетак наслова:

– Док списак читамо, доиста није јасно да ли је то позната освета понављача или зла намера. Сви смо обавезни да указујемо где је легло изругивања српском језику и књижевности на том језику. Нису склоњени само Гундулић и Десанка. Именик је дуг, а поступак неук.

Неопходно је утврдити да ли је реч о неспоразуму, а потом протрести цео систем српске просвећености, сматра Вуксановић:

– За полуписменост школованог дела нашег света нису криви комисија и завод који комисију саставља. Кривица је заједничка. Међу нама огромном брзином расте број људи који знају више страних него српских речи. Није писмен ко зна где се ставља тачка већ онај ко има јасну мисао испред стављене тачке. Језик се учи читањем добрих књига. То је темељ учености. Ко то не зна остао је без прве цигле у својој кући.

 

Аутор: Љиљана БЕГЕНИШИЋ

Извор: Вечерње новости

Драгољуб Петровић: Дубровачка књижевност може бити хрватска само – уз фусноту

Све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“

Драгољуб Петровић

Пише: Драгољуб Петровић

Матица хрватска, уз све то, не може да докаже ни где се све Хрватска налази[ла], и откад је тамо где вели да јесте, јер многи познаваоци њених прилика никако не могу да је пронађу „на земљовиду“.

Хрватска је давно кренула у „потрагу за самом собом“ и засад утврдила да је примила хришћанство пре 13 векова, али још није стигла до тога да су средњодалматинска острва била српска, макар до Х века; да „у уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина… пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош Божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“); да је према попису аустријског статистичара др Адолфа Фикера.

У Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24% Арнаута; да је „Свети апостол Паво“ на Мљету проповедао хришћанство међу Србима (неки веле да није на Мљету него на Малти, а неки рекоше да на Малти нема отровница); да се по Далмацији и дубље у њеном залеђу налази много православних цркава из времена које је претходило ономе за које Хрвати веле да су примили хришћанство; да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и да се тај појас додирује са словеначком кајкавштином у околини Бузета; да је Фердо Шишић утврдио да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача–Грђевац–Стеничњак–Слуњ–Доњи Косињ и уз Велебит до близу Новиграда у залеђу Задра; да су „Сињску алку“ утемељили Срби и да је „алкарски војвода“ могао бити само најхрабрији војник и најчеститији домаћин, а откад је она постала „хрватска“ – ту је „дужност могао обнашати“ сваки кољач деце, жена и немоћних стараца (па и онај генерал који је због таквих подвига постао „почасни грађанин“ у сваком трећем хрватском граду); да је мостарска бискупија основана 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; да је фра Иво Франо Јукић средином XIX века утврдио да православци у Босни за себе знају да су Срби, а католици једино да су – католици; да је надбискуп сарајевски Штадлер 1882. године устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било (а после Давор Периновић, предводник ХДЗ у Босни, иначе унук требињског проте, неопрезно признао да су све католичке цркве по Босни, или бар њихов највећи део, саграђене после Првог св. рата и – главу једва спасао бекством у Немачку); да је Рељковић давно признао да су његови Славонци „српски штили и српски писали“, други после дода[ва]ли да је по Славонији „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“, а колико су у Хрватској поштовани и хрватско име и хрватска нација, показаће и то да је „кружила досјетка да је један хрватски племић говорио да би радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“; да је 1911.

Јулије Бенешић записао да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; да је неку годину раније Стјепан Ившић поменуо да Славонци из околине Ђакова „кажу, да се зовемо ’Рвати“; да је у то време у Суботици било укупно 26 (и словима 26) Хрвата и 36.000 Буњеваца. Итд.

Мелем за муке Матице хрватске

Могли бисмо овде поменути и многе друге појединости које Матици хрватској или нису познате или на питања о њима нема одговор, али и ово ће бити довољно да се на њене муке привије мелем: све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“: они су се много  боље сналазили у клању нејачи (рецимо, у Магдебургу у Тридесетогодишњем рату и тамо се на необичан начин убележили у немачко памћење: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“) него у питањима духа и чувању некаквога друкчијег памћења. Тако су, по данашњој Хрватској, свако ћириличко слово оставили православни Срби и о томе сведочи и Миховил Павлиновић записом да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда, као што је добар дио далматинских Заго­раца“. То је Павлиновић рекао пре него што је подигао правашки барјак, а Матица хрватска сад га не може поучити сопственој памети.

Нити сама може много да бира: ако Хрвати неће да се помире с тим да су били Срби, они могу полагати право на то да су Гундулић и Држић „хрватски писци“ само под условом да уз онај Супилов навод да су они „освојени за хрва[т]ство“ у фусноти назначе да су они пре тога више од триста година били Срби, али да никако нису могли одбити хрватску путовницу до млађег каменог доба коју им је потписао Радослав Катичић.

И да су само због тога, и толико векова после своје смрти, пристали да се „упишу и у Хрвате“.

Све ово ја причам с пакосним предумишљајем: ако је Хрвата некад било, они су били периферно српско племе, распоређено, вероватно, по деловима западнијих јадранских острва и у велебитском залеђу и на то указује, пре свега и изнад свега, типолошка подударност чакавштине и старе штокавштине и чињеница да се за Хрвате источније од напред оцртаних граница није чуло до пре стотинак година (иако онај Колиндин десетар-савјетник Лошо вели да су се Хрвати простирали до Балтика и Урала иако их почесто зналци нису могли наћи ни у Загребу – и то с разлогом јер су тамо живели Словенци). Стари шантави Вук у тај атар није залазио, није знао ни за Марулића ни за Хекторовића, као што „Хрвати“ нису знали ни за Држића  ни за Гундулића до последњих година XIX века (тј. до онога загребачког „Католичког конгреса 1900). Ако су комунисти 1945. наредили да сви католици под њиховом командом морају бити Хрвати и ако су им у мираз утурили и сву стару српску „католичку“ културну традицију, онда Срби морају прогласити да је таквим наредбама „истекао рок важења“ и да је дошло време да се „нека памет“ стави на решето и да се види шта ће од ње остати: Вук се „дохватио“ Дубровника и ми и сад, као и пре комуниста, видимо да је то учинио с разлогом. И Матица српска те његове разлоге оверила враћајући „старе Дубровчане“ из прогонства и увршћујући их у своју едицију „Десет векова српске књижевности“. И надам се да ће се тамо наћи и сви они стари писци који су икад признали да су „српски штили и српски писали“.

И да се, при том, нико не мора извињавати и тражити разлоге за такве поступке, какав је, рецимо, онај да та књижевност „има двојну припадност и да је истовремено и хрватска и српска“. На таква „оправдања“ може се гледати као на покушај да се спорови о проблемима не заоштравају, али ја бих рекао да такво тактизирање, у нашим приликама, може бити непаметно и своје схватање заснивам на простој чињеници да „хрватске компоненте“ у тој књижевности није било ни кад је настајала, ни много векова после тога, и ако Хрвати тврде да никад нису били Срби, онда то само може значити да се они аутоматски одричу и књижевности која је настала на српском језику, и свих граматика тога језика, и свих његових („илирских“, „далматинских“ или сличних) речника.

О тим граматикама и речницима писао сам у другим приликама и овде то нећу помињати, али неки српски неспоразуми с памећу не могу се заобићи. Један од њих, пре годину-две, назначила је Дијана Црњак на страницама Политике наводећи да „у каталозима наших библиотека“, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ. И идући тим трагом, тада сам записао да су „српски језик и његово писмо, последњи пут и темељито, осрамотили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије („17. липња 2008“) када су, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом  hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписао је и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“.

Не знају шта је језик ни шта су стандарди

Другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“, а појединости које је поменула Д. Црњак показују да српске националне библиотеке данас још успешније срамоте и српски језик и српску нацију. И треба их запитати да ли они знају и нешто мимо тога.

Те сам редове записао пре годину и по, а навод Слободана Владушића од пре који дан доноси нам потврде да „наше“ националне библиотеке ништа друго и не знају. „Ево скорашњег примера. Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.43, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у – хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији  које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска, Зашто?

То је питање за управу Народне библиотеке Србије.

Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности. Наведени примери показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности. Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност“.

*

Сл. Владушић вели да би то могла бити „питања за управу Народне библиотеке Србије“, али ја мислим да би се о томе свему ваљало распитати и на неким другим адресама. Па, између осталих, и на оној из које се постављају управници те библиотеке, а затим и на оној која одређује правила по којима се код нас попуњавају „национални књижевни претинци“.

И проверити да ли та правила одређују Срби или њихови окупатори.

То сматрам врло битним за развезивање чворова о којима разговарамо: ако то чине ови други, даља разјашњења биће ми сувишна, али ако о томе одлучују они први – биће занимљиво сазнати макар која их је памет на ту позицију истурила. За то ће ми добро доћи позивање на реч умнога Јована Ђаје (на њу ме је другар ових дана упозорио) којом је честитао Митри Митровић постављење за министра српске памети подсетивши је узгред да се нашла на месту на коме су се пре ње налазили и Св. Сава и Доситеј. Јована Ђају често сам помињао по његовим погледима на то како државу треба организовати тако да она увек остане у рукама (нај)бољих и да никад не сме пасти у руке „оних других“. С Митром и њеним Милованом (Ђиласом) наступили су „они други“ и још никако да им видимо крај: последњи се за то место квалификовао тиме што је био учитељ председниковог сина, а у историју српске памети уписао се тиме што је наредио да се „црногорски језик“ призна на Новосадском универзитету с образложењем да је то „службени језик у Црној Гори коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу“.

Биће да је на тој памети утемељено и оно што нам потписује Народна библиотека Србије.

 

Извор: ИН4С