Стоп харангама против Петера Хандкеа

Поштовани читаоци,

Придружујући се врхунским српским интелектуалцима у „црно-белом“ листу коментарисао сам у име Удружења, где смо дали пуну подршку нашим врхунским интелектуалцима, а тиме и нобеловцу, нашем Хандкеу.

Запитао сам нападаче на Хандкеа где су били кад је миротворац Обама добио Нобелову награду за мир. Шта у ствари хоће да кажу? Мешајући књижевност у политику, политизирајући, почео је уствари крах иносрбијанаца.


За СКЦ „Ћирилица“ Београд,
Милорад Ђошић


Стоп харангама против Петера Хандкеа

Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности

Фото EPA-EFE/Драган Татић

д тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима. Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1. Проф. др Зоран Аврамовић, научни саветник

2. Проф. др Слободан Антонић, Универзитет у Београду

3. Микан Аничић, ликовни уметник

4. Петар Арбутина, књижевник

5. Др Дејан Антић, Универзитет у Нишу

6. Проф. др Мила Алечковић, Универзитет у Косовској Митровици

7. Prof. Yves Bataille (Iv Bataj), Pariz- Beograd

8. Проф. др Јован Базић, Универзитет у Косовској Митровици

9. Матија Бећковић, САНУ

10. Милош Биковић, сценски уметник

11. Благоје Баковић, књижевник

12. Данило Бећковић, филмски редитељ

13. Проф. др Милан Брдар, научни саветник

14. Проф. др Борис Братина,Универзитет у Косовској Mитровици

15. Лаура Барна, књижевница

16. Проф. др Драгиша Бојовић, Универзитет у Нишу

17. Проф. др Зоран Божовић, Универзитет у Београду и књижевник

18. Проф. др Раде Божовић, Универзитет у Београду

19. Проф. др Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду и књижевник

20. Милован Витезовић, књижевник

21. Димитрије Војнов, филмски сценариста

22. Проф. др Вера  Вратуша-Жуњић, Универзитет у Београду

23. Проф. Др Младен Вилотијевић, Универзитет у Београду

24. Проф.др Миланко Говедарица, Универзитет у Београду

25. Проф. др Небојша Грубор, Универзитет у Београду

26. Проф. др Јован Душанић, Универзитет у Београд

27. Проф. др Лазар Давидовић, Медицински факултет у Београду

28. Др Јелена Дамњановић, професор

29. Љубодраг Димић, академик САНУ

30. Бора Дугић, музички уметник

31. Проф. др Неђо Даниловић, председник међународног удружења методолога друштвених наука

32. Проф. др Љубиша Деспотовић, научни саветник

33. Гојко Ђого, књижевник

34. Љубиша Ђидић, књижевник

35. Проф. др Брислав Ђукановић, Универзитет Доња Горица, Подгорица

36. Проф. др Миша Ђурковић, научни саветник

37.  Младен Ђорђевић, филмски редитељ

38. Проф. др Ненад Живановић, Универзитет у Нишу

39. Богдан Златић, публициста

40. Срба Игњатовић, књижевник

41. Др Бојан Јовановић, научни саветник

42. Др Слободан Јанковић, научни сарадник

43. Живадин Јовановић, дипломата

44. Проф. др Александар Јокић, универзитет у Портланду

45. Проф. др Зоран Јевтовић, Универзитет у Нишу

46. Проф. др Мирољуб Јевтић, Универзитет у Београду

47. Душан Јововић, визуелни уметник

48. Владимир Кањух, академик САНУ

49. Др Снежана Кањух

50. Емир Кустурица, филмски редитељ и књижевник

51. Др Слободан Кањевац, председник Српског филозофског друштва

52. Владимир Кецмановић, књижевник

53. Проф. др Александар Костић, Универзитет у Косовској Митровици

54. Проф. др Милош Ковић, Универзитет у Београду

55. Проф. др Милош Ковачевић, Универзитет у Крагујевцу

56. Проф. др Воја Ковачевић, Универзитет Источно Сарајево

57. Драгољуб Којчић, дипломирани филозоф

58. Милош Кнежевић, политиколог

59. Проф. др Драгољуб Кочовић, Универзитет у Београду

60. Мр Анђелка Ковач, професор клавира, Источно Сарајево

61. Проф. др Александра Костић Тмушић, Универзитет у Косовској Митровици

62. Др Богдана Кољевић Griffith, научна сарадница

63. Проф. др Бисерка Кошарац, Универзитет у Источном Сарајеву

64. Небојша Лапчевић, књижевник

65. Милица Лилић, књижевница

66. Проф. др Мило Ломпар, Универзитет у Београду

67. Др Александар Лукић, професор

67. Проф. др Миодраг Марковић, дописни члан САНУ

68. Проф. др Божо Милошевић, Универзитет у Новом Саду

69. Проф. др Ема Миљковић, Универзитет у Београду

70. Проф. др  Љубинко Милосављевић, Универзитет у Нишу

71. Миодраг Максимовић, књижевник

72. Др Ненад Милорадовић

73. Проф. др  Софија Милорадовић, Универзитет у Косовској Митровици

74. Проф. др Срђан Милашиновић, Универзитет у Београду

75. Проф. др Љубиша Митровић, Универзитет у Нишу

76. Драган Нововић, адвокат, Нови Пазар

77. Желидраг Никчевић, књижевник

78. Др Нада Новаковић, научна сарадница

79. Проф. др Предраг Пипер, САНУ

80. Проф. др Александар Петровић, Универзитет у Београду

81. Проф. др  Душко Прелевић, Универзитет у Београду

82. Милош Петровић, књижевник

83. Братислав Петковић, драмски писац

84. Проф. др Биљана Павловић, Универзитет у Косовској Митровици

85. Проф. др Александар М. Петровић, Универзитет у Косовској Митровици

86. Проф. др Радомир В. Поповић, Богословски факултет

87. Проф. др Валентина Питулић, Универзитет у Косовској Митровици

88. Др Александар Раковић, научни саветник

89. Проф. др Иван Радосављевић, Универзитет у Београду

90. Проф. др Александар Растовић, научни саветник

91. Проф. др Бранко Ракић, Универзитет у Београду

92. Др Нада Радушки, научна саветница

92  Зоран Радисављевић, књижевник

93. Проф. др  Митра Рељић, Универзитет у Косовској Митровици

94. Селимир Радуловић, књижевник

95. Миодраг Радоњић, сценски уметник

96. Тиодор Росић, књижевник

97. Проф. др Јово Радош, Универзитет у Новом Саду

98. Проф. др Слободан Рељић, Универзитет у Београду

99. Милан Ружић, књижевник

100. Живјин Ракочевић, књижевник

101. Проф. др Миломир Степић,научни саветник

102. Проф. др Драган Станић, Универзитет у Новом Саду

103. Ђорђо Сладоје, књижевник

104. Бојан Суђић, диригент и професор на ФМУ

105. Др Миливоје Сребро, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу

106. Проф. др Вук Дејан Станковић, Универзизиет у Београду

107. Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици

108. Салих Селимовић, професор историје, Сјеница

109. Проф. др Дарко Танасковић, Универзитет у Београду

110. Проф. др Срето Танасић, дописми члан АНУРС

111. Проф. др Срђа Трифковић, Универзитет СТ, ФПН УБЛ

112. Милосав Тешић, академик САНУ

113. Славенко Терзић, дописни члан САНУ

114. Радомир Уљаревић, књижевник

115. Др Драган Хамовић, књижевник

116. Петар Цветковић, књижевник

117. Проф. др Љиљана Чолић, Универзитет у Београду

118. Проф. др  Срђанн Шљукић, Универзитет у Новом Саду

119. Проф. др Марица Шљукић, Универзитет у Новом Саду

120. Проф. др Богољуб Шијаковић, Богословски факултет

121. Проф. др Михаило Шћепановић, Универзитет у Београду

122. Проф. др Урош Шуваковић, Универзитет у Београду


Извор: Политика

Аустријанци се (не) одричу Хандкеа у корист Србије

Од кад је Шведска академија науке пре тачно месец дана објавила одлуку о додели Нобелове награде за литературу Петеру Хандкеу, јавна дебата о његовом ванкњижевном идентитету не престаје. Расправе се баве питањем Хандкеове припадности – ком типу хуманизма он припада, ком сету вредности, којој интерпретацији жртве, којој реалности, којој политици, којој култури, којој религији, ком психолошком профилу. Последњи у низу идентитетских притисака на писца тиче се његовог држављанства. Чије и које државе је он држављанин?

Од кад је амерички портал The Intercept („Пресретач“) пре два дана објавио фотографију Хандкеовог југословенског пасоша из 1999, аустријска држава је под притиском да преиспита да ли је он и даље држављанин Аустрије.

Петер Хандке

Законски, теоретски, аустријски држављани не смеју имати два пасоша, осим ако од државе нису службено затражили и добили одобрење. Мимо тога, постоји сва сила људи који имају два пасоша, а да никог ништа нису питали, али је то илегално и за последицу има, кад и ако се открије, аутоматски губитак аустријског држављанства.

Има ли оних који навијају да се то догоди Петеру Хандкеу?

Реакције се могу поделити на пет група – на опрезне државне, на одбране, на нове медијске нападе под маском мобилизације правне државе, на неутрално препричавање чињеница и напослетку на покушаје да се у прегрејану тему унесе мало хумора и тако спусти лопта на земљу.

Службени део је оскудан и своди се на две речи: Држава проверава. Према изјави Петера Кајзера, шефа локалне владе Коринтије, покрајински органи „утврђују чињенично стање“. Аустријски специјалиста за уставно право Бернд-Кристијан Функ дао је изјаву за медије да „поседовање пасоша није и доказ о поседовању држављанства“.

Функ: „Претпостављам да је и у тадашњој Југославији поседовање држављанства било предуслов за добијање пасоша, али могуће је и да се није поступало по правилима.“ Међутим, ако је Хандке претходно затражио југословенско држављанство, „онда се морају испитати сви детаљи“.

Главни документ одбране потписује група аустријских књижевника, међу којима су Даниел Висер, Дорон Рабиновици, Јулија Рабинович, Герхард Руис и Клаус Кастбергер. У отвореном писму они позивају на разум: „Критиковање Петера Хандкеа је одавно напустило тло смислених расправа, оно се још једино састоји од мржње, неподношљивости, подметања, фалсификовања и сличног. То је сада постала отворена анти-Хандке пропаганда, чији носиоци више не бирају средства не би ли доказали да су у праву“.

Стандард: Хандке као „агресивна жртва“ 

Што се тиче нових медијских напада на Хандкеа, треба бити фер, па том притиску дати право име мере, снаге и утицаја. За сад се само бечки дневници Стандард и Куриер истичу у том смислу.

Куриер води ствар до крајњих консеквенци: „Ако службени органи дођу до закључка да је овогодишњи добитник Нобелове награде за литературу изгубио аустријско држављанство оног тренутка кад је прихватио туђи пасош, мора се утврдити и да ли он правно гледано уопште може да тражи поновни упис у књигу аустријских држављана и да ли би његова молба у том случају била позитивно решена. Губитак аустријског држављанства би при томе имао и сасвим практичне последице, јер Хандке живи у Паризу као држављанин ЕУ. Какав би његов статус био као staless, особе без икавог држављанства, или као Србина, потпуно је отворено питање.“

„Отворено питање“ је за Куриер слатки еуфемизам за претпоставке да би Француска протерала Хандкеа, да би за Аустрију постао туђи, да би тражио шведску визу за доделу Нобелове награде у Стокхолму 10. децембра, да је не би добио због прекратког рока, или да би се повукао у самотњачки живот на Стару планину.

Стандард, колумна Ханса Раушера под насловом „Хандкеове опсене и магле“ (Handkes Verblendung und Vernebelung): „Хандке је значајан књижевник, који се опасно запетљао у једно историјско и морално питање. Од тада никако да напусти самоизабрану улогу агресивне жртве.“

Раушер: „Трагична фарса око Петера Хандкеа иде даље. Сад изјављује да никад није био југославенски држављанин, и да је пасош „Савезне Републике Југославије“ користио „само за путовања“. У међувремену неки аустријски књижевници критикују да се анти-Хандке пропаганда састоји још једино из мржње. Види молим те! Зашто је то мржња, ако се у умереном тону (ког се, успут речено, сам Хандке одриче) скрене пажња на оно што је говорио о југословенским ратовима?“

Раушер, и даље: „Распад Југославије нема само једног ‘кривца’. Али међу ‘националистичким’ снагама које су се у том простору размахале, српске су носиле највеће насиље. Остали у Југославији нису (више) хтели да се потчињавају српској хегемонији. (…) Хандке критикује медије који су у том рату пребрзо формирали фиксну поделу на апсолутне жртве и апсолутне злочинце. Истина, Срби нису једини починили злочине у том рату, али то не значи да њихова дела треба релативизовати.“

Има ли шансе да Хандке, ако већ не изгуби аустријско држављанство, барем не добије Нобелову награду? Стандард је контактирао шведског књижевног теоретичара Матса Малма, сталног секретара и гласноговорника Шведске академије и упитао га има ли наде у том смислу.

Нобеловац Петер Хандке

Малме за Стандард: „Не, ствар је за нас готова. Ми више не водимо никаква истраживања у том смислу.“

Са једанаестерцима да се чека

Остали аустријски медији гледају да некако спусте тензију и само препричавају како је Intercept пресрео слику Хандкеовог југословенског пасоша која је већ годинама стајала на сајту Националне библиотеке у менију „Хандке онлајн“.

Тако тихо ће остати до почетка идуће седмице и службене одлуке о исфорсираној афери с Хандкеовим пасошем из 1999. Ако стигне потврда да право није прекршено, већ само заобиђене неке од његових неподношљивих рестрикција, онда се не треба истрчавати.

Супротна одлука аустријских власти није вероватна. Најпре, колико нобеловаца мала Аустрија има, да тек тако може да се одрекне једног актуелног? Тридесет? Седамнаест? И један и други број су тачни, у зависности да ли се рачуна старо царство или само Аустрија; да ли се рачунају они који су ту, или који су исељени; они којима је допуштено да остану, или они који су после Аншлуса бежали из Аустрије да спасу главу, као на пример породица Ерика Кандела (Нобел за медицину 2000)?

Избацити Хандкеа из нескривеног културног поноса Аустријанаца, избрисати га из државне меморије, и то тачно између објаве и доделе награде Нобелове награде – то би био скандал који се многима у аустријској јавности, политици и медијима не би допао, без обзира шта мислили о Хандкеовом виђењу рата на простору бивше Југославије.

Још једна Хандкеова припадност је постала тема од интереса – да ли је он припадник Католичке или Православне цркве?

Јохан Дерзула, жупник у Хандкеовом родном Грифену, у изјави за Коринтијске црквене новине Недеља: „До данас не постоји ниједан докуменат који би доказао да је писац иступио из Католичке цркве.“

Мала продавница сувенира

Има и покушаја да се демонтира смртна озбиљност са којом се у читавом свету, не само у Аустрији и Немачкој, прати свака Хандкеова изјава.

Сама чињеница како је Intercept дошао до слике Хандкеовог пасоша и објавио је у стилу потернице, обитава у простору бизарног.

Дугогодишњи гласноговорник летњег Музичког фестивала у Салцбургу Ханс Видрих, није само Хандкеов пријатељ него и његов обожавалац, фан, рекло би се, са свим што иде уз ту улогу, укључујући и сакупљање фетиша, предмета које је Хандке користио или додирнуо, а Видрих однео кући као реликвије.

„Сваки пут кад бих био код њега, изабрао бих неку ствар као сувенир, коју би он онда морао да ми да“, описује Видрих за Пресе мале ритуале њиховог пријатељства.

Уручење признања Хандкеу у Мадриду

С временом је Видрих скупио солидну збирку Хандке-меморабилија, од манускрипта и белешки, до старих рукавица које је носио Хандке, гитаре на којој је свирао Хандке, или усне хармонике на којој је остао Хандкеов ДНК. Међу „реликвијама“ се нашао и југословенски пасош из 1999, који је онда Видрих, скупа са свим осталим фетишима снимио, снимке препустио Националној библиотеци у Бечу, а она их ставила на свој сајт.

Видрих, који се гризе због читаве афере, објашњава сад свима који га питају, да је Хандке аустријски патриот, да је пре неколико дана био на пријему у аустријској амбасади у Паризу и том приликом „емотивно приметио како никад до сада није видео толико жена у дирндлу“ („дирндл“, традиционална аустријска ношња, врло скупа и данас, историјски гледано статусни симбол богатих земљопоседника, прим. В. К.).

Џону Ленону је његов обожаватељ Марк Чепман дошао главе; Хандкеа би његов обожаватељ могао коштати држављанства. Кад се упореди ситуација, Хандкеу је са Видрихом у свакаком случају боље него Ленону са Чепманом.

Крив у смислу оптужбе

Ево и једног Фејсбук записа са странице Ивана Ристића, кустоса бечког Леополд музеја: „Квалитетне бечке новине Стандард су данас објавиле једну забрињавајућу информацију. Према поузданим изворима, аустријски писац П. Х. је 1999. наводно био у поседу југословенског пасоша. Како сам и ја у истом времену, све до 2001. поседовао исти такав документ, овом приликом пријављујем сам себе полицијским органима због истог деликта.“

Тешко је и прескочити асоцијације кад се чита следећа Хандкеова изјава из 1999, коју последњих месец дана у различитим контекстима објављују сви медији немачког говорног подручја, сад поново од кад је пасош постао тема: „Радо бих био у Србији кад бомбе почну да падају на ту земљу. То је моје место. Ако је НАТО-криминалци бомбардују, одмах долазим у Србију.“

Кад помислите, те реченице је у ствари рекла историјски погрешна особа. Да их је у то исто време изговорио престолонаследник Карађорђевић, уз то и направио то што је рекао, Србија би данас можда била уставна краљевина. А вероватно не би била ни бомбардована – није ни за НАТО психолошки једноставно убити краља док стоји на Теразијама и полаже поправни из историје.

Издавач брани свог аутора 

Листа с појашњењима коју је пре неколико дана (1. новембра) за скандинавски, делом и амерички простор, објавила издавачка кућа Петера Хандкеа, испунила је сврху због које је и написана. Кад Матс Малм каже да Шведска академија „више не води никаква истраживања у том смислу“, значи да је задовољна „Зуркамповим“ доказним материјалом. 

Што се тиче става аустријске и немачке јавности, докуменат „Зуркампа“ је остао без ефекта: Они који су били срећни кад је одлука о додели Нобелове награде објављена и уверени да је отишла праве руке, биће и даље срећни, а таквих је у Аустрији много, то увек мора да се нагласи. Напротив, они који су били горко несрећни да се Шведска академија одлучила на такав потез, биће и даље несрећни и морално чврсти у осуди тог чина.

Немачки радио из Келна: „После међународне критике због доделе Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу, његов издавач се обратио шведским медијима дугим писмом. Тај документ би требало да исправи све погрешне тврдње – али он није уверљив. Текст је дрско наиван, или рачуна на нашу наивност, (…) то није никаква објективна анализа, већ текст с намером – подићи продају, избећи моралну одговорност.“

Франкфуртски ФАЗ: „Да ли су појашњена ‘Зуркампа’ херојски чин или безобразлук?“

Мимо службених канала са Шведском академијом, саопштење „Зуркампа“ не помаже да се Хандкеово дело очисти од политичких конотација. Хандкеови бранитељи полазе од тога да кад се разговара о Хандкеу треба говорити о литератури а не о политици. Из „Зуркампових“ 25 страна сада произлази супротно, да је Хандке политички аутор коме је потребна политичка одбрана, што је шлагворт који његови критичари нису пропустити.

Без јавног одјека пролазе и пасажи из Зуркампове реакције из којих је јасно да је Хандке био врло критичан према Слободану Милошевићу и српској страни у рату у Босни. Али тај део се чини незанимљив и немачко-аустријским критичарима и српским апологетима Петера Хандкеа.


Аутор: Весна Кнежевић, дописник РТС из Беча

Извор: РТС

Ракија „Ћирилица“ и вино – Хандкеу с љубављу из Србије

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић и редитељ Емир Кустурица састали су се у Паризу са аустријским писцем Петером Хандкеом, овогодишњим добитником Нобелове награде за књижевност.

Вукосављевић и Кустурица су Хандкеу честитали престижну награду на вечери коју је он организовао, а министар је пренео поздраве Владе Србије и српске јавности, која се, како је навео, радује што је велики светски књижевник, који је Србији пружио подршку током тешких година, добио заслужену награду.

Ракија „Ћирилица“ поклон за Хандкеа

Министар културе је, како је сазнаје Танјуг, писцу уручио симболичан поклон, ракију „Ћирилицу“, као и боцу вина на чијој етикети пише „Нобеловцу Петеру Хандкеу, из Србије, с љубављу и поштовањем“.

Вукосављевић предводи делегацију Министарства културе, која борави у Паризу у циљу јачања сарадње са Унеском у контексту поновног избора наше земље у Извршни одбор те организације.

Министар културе ће се током боравка у Паризу састати са помоћником генералне директорке Унеска Ернестом Отонеом.

Нобеловац добио на поклон и вино

Предвиђено је да сутра Емир Кустурица одржи предавање на тему „Култура и разноликост“, пре којег ће се званицама обратити и министар Вукосављевић.

Кустурица и његов „Но смокинг оркестра“ потом ће одржати концерт у згради Унеска, на који је позвано око 1.200 званица.


Извор: РТС