Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске културе

Међу нашим сатиричарима Стеван Сремац је можда први који стварно мрзи сами дух западне грађанске културе. Али не у име фолклора, не у име идеалисаног народа. Он мрзи дух грађанске културе јер тај дух уништава елите које је ранија култура, па и наша патријархална култура успела да оствари. Елите или елитне духове.

А те елите и ти елитни духови у ономе што је у њима вредно и дивно не мере се мерилом западне хултуре, богатством, сјајем, и макојом другом таштином. Они се мере сумом људскога достојанства и праве човечанске среће, која је у њима, и којом зраче. У њима је више но нека честитост, у њима је нека верност себи и своме оствареноме типу.

Те елите морају да изумру под додиром грађанске културе, која нивелише, која је позитивистичка, која поставља и материјалистичка и материјална нехумана и тупа мерила, место старих и необично специфичних и специјалних мерила.

Сремац се радује када нађе једну средину која је толико израђена да се њене врлине и њени греси дају мерити само крајње специјалним, потпуно нарочитим мерилима.

Смех, хумор, као сретство Сремчевог приказа и као област у коју он своје личности пројектује, врше своју животну и социјалну функцију коју им је одредио Бергсон. Смех помаже животу и помаже друштву у правцу који је на дневноме реду и који треба да победи.

И на тај начин сви ти најсимпатичнији за: Сремца људи – Сремац то осећа, – смешни су утолико што је време противу њих и друштво противу њих, што је наш пут којим се крећемо у супротности са њиховим опстанком. Они морају пропасти. Сремац их благим хумором окружује као икону светачким ореолом: али они већ припадају нечем што ишчезава, они су покојни. Можда и зато тај готово светачки ауреол око многога од њих.

Ако Сремац мрзи дух западне културе он је потпуно свестан којим се правцем иде. Он тај правац не воли, али њему не пада на памет да се противу тока историје испостави, испрси. Могли бисмо замислити и таквога сатиричара. Ми га нисмо имали у доследноме донкихотскоме виду. Да је Јаша Игњатовић био већма човек од сатире можда би он дао нешто одређеније, битније у томе баш правцу.

С једне стране многобројни типови, чудни, чудесно остварени, чудесно схваћени и дати са понекипут готово фантастичном кујунџиском финоћом која је навлаш срамежљиво сакривена испод хотимичних вулгарности које треба само да затуре траг. А с друге стране Сремчев некако аристократоки протест противу просташтва и нихилизма.

Сремац не воли а можда и не жели у довољној мери да усвоји идеал простог природног Русовљевог или епског човека. Нарочито га не воли у његовом дегенерисаном виду тј. када на пр. епски човек хоће маријерске и филистарске задатке да врши помоћу реквизита, помоћу речника и менталитетом епскога човека. Он пре свега ту види, рецимо у „Вукадину“ једнога шеретбудалу који се служи оним што је најсветије једноме народу као што је српски народ, а да би постигао нешто што је тако често супротно ономе што би прави свесни епски човек у таквоме моменту имао чинити. Дегенерисани епски човек служи се својом епопејом ради циљева епопеји неприкладних. А шта ће и тај јадни епски човек, зар он нема права да прибегне своме десетерцу и гусларењу када је то све што има?

Ето ту је Сремац неумољив, он епскога човека: тера натраг у епопеју, он му не да живи у данашњици.

Нихилизам према Сремцу јесте потез код оних који иду да обарају све предрасуде и сматрају све остварено пред собом као предрасуду, док стварношћу називају само своје позитивистичке апстракције. Сремац мрзи тип нашега оштрога позитивисте који уништава естетику и све друге наслеђене и освештане вредности, као предрасуде. Он осећа у њему нешто безлично, неку силу мржње и уништења.

Сремац није успео довољно да тога „новога човека“ прикаже. У његовом демонизму, у нечем фанатичном и доследном то је осетио најбоље Лаза Лазаревић приказавши новог учитеља из Школске иконе. Код Сремца овај је ипак и сувише површан, без хладне страсности решенога фанатика, без нечастивих сила невидљивих са којима пактира.

Нама изгледа; Сремац наш најлепши и најдубљи хумориста. Он је имао великих мржњи као и Домановић – а код сатиричара негодовање ствара стих, како вели стари латински песник – само су његове мржње биле одређеније, конкретније, нерасплинуте, нерастворене у коначну маглу, за то и дубље. Сремац је имао и љубави за све оно што му је изгледало чудесно и благородно у остварењима старије културе.

И смејући се над немоћју тога остваренога живота који је зрачио, над немоћју његовом да се одржи и очува, новим силама времена упркос, – он се њима смејао по својој такорећи природи хумористе, по својој наметнутој дужности, по призвању: јер хумориста, јер комичан писац мора да се смеје и смех је начин на који он мрзи и воли.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

 

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Преузето са: Расен, Српска историја

Коме смета филозофија?

Иван Вучковић

Недавно, листајући нове програме за поједине смерове (нпр. електротехничар енергетике) приметио сам да филозофије у програму (за четврту годину) више нема.

Дакле, кроз пар година филозофија у оквиру средњих стручних школа више неће постојати као предмет.

С обзиром на то да у средњим стручним школама радим – остаћу без часова, односно засигурно ћу постати технолошки вишак.

Међутим, нисам само ја у проблему већ све колеге широм Србије које су, нажалост, по свој прилици, „филозофи у средњим стручним школама“.

Очигледно – филозофија је „некоме“ почела озбиљно да смета. Питање је коме и због чега је сада пало на памет да лишава ђаке филозофије и филозофског мишљења?

Шта је то што „боде очи“ и „тера некога“ да се основ свих наука потпуно потисне и искључи? Ко су „мудраци“ који су решили да спроведу овакву „реформу школства“?

Поред проблема са часовима и радним местима средњошколских професора филозофије још већи те есенцијални проблем је тај што ће будуће генерације, остане ли овако, бити лишене опције да схвате шта значи аргументовано мислити те, дакле, сагледавати једну исту ствар кроз бесконачно много углова и начина.

Уколико и најмање познајемо општу културу – знамо да су најзначајнији умови свога времена (математичари, физичари…) увек уједно били и филозофи (нпр. Питагора, Леонардо да Винчи, Декарт, Лајбниц, Њутн…)

Сетимо ли се бар тога – јасно је да једно друштво не може да изроди истинске интелектуалце уколико ти исти нису спремни да оно чиме се баве сагледавају шире и дубље те константно напредују у мишљењу и промишљању онога чиме се баве.

Разговарајући недавно о овом проблему и са професором Ноамом Чомским (са којим сам већ дуго у контакту и од којег сам добио препоруке за САНУ) као и са неколико колега из Беча (где сам прошле године гостовао на универзитету) – јасно је да се сви слажу у једном – то су озбиљни државни просветни проблеми али то су проблеми нашег дворишта и ми сами морамо да их решавамо и, коначно, решимо.

Дакле, средњошколски професори ће морати да се уједине у намери да спасу оно што се спасити може. Та иницијатива је у многим сегментима већ активна.

Међутим, у тој борби – морају се укључити институт, САНУ (ту ћу лично пробати да се укључим), сви истински медији и сви филозофски факултети у земљи.

Ја већ дуго радим на промоцији филозофије и филозофског мишљења – поред реченог, у Бору, где сам рођен и где живим и радим, већ годину дана водим бесплатну малу градску филозофску школу „Линкеј“ за млађе средњошколце и старије основце, пишем, држим јавна предавања и сл.

Међутим, као што је речено, та се борба тиче свих нас.

Ми смо као народ склони „да филозофирамо“ док заправо не знамо шта то тачно значи и како да то стварно и радимо. Уколико искључимо филозофију из система средњошколског образовања – специфично српски глагол „филозофирати“ ће постати још тривијалнији и комичнији.

Многе колеге су се већ укључиле у борбу за спас филозофије и то је добро. У последње време се чак почело и са потискивањем Верске наставе (Веронауке) и Грађанског васпитања.

Позивам све људе да озбиљно схвате и промисле овај проблем. Данас још није касно да спасимо децу ових свакодневних хипербаналности – сутра ће можда већ бити…

 

Аутор: Иван Вучковић, средњошколски професор филозофије

Извор: Данас

Приредио, јер и НАТО кока неко зрно нађе, па да направимо изузетак и преузмемо чланак с “Данас”-а: Администратор

Филозофија полемике

Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера „Еристичка дијалектика”, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”

Артур Шопенхауер (Фото: Фејсбук)

Ко није пожелео да у полемичком окршају с противником буде бољи, да га надговори и у крајњем случају победи? Али, за то је осим образовања потребна и једна врста домишљатости која није свима урођена. За утеху онима који би да се докажу и у овој дисциплини она може и да се научи. Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера (1788–1860), код нас објављен у издању новосадских „Светова”, у преводу Душана Глишовића и с поговором покојног Милана Дамњановића.

Његов наслов је Еристичка дијалектика, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”, и долази од грчке речи „ерис”, што значи завада, свађа, спор. Шопенхауер је и сам био мета полемичких напада, па је овај његов спис настао и из сопственог искуства, али и из филозофског и психолошког увида у људску природу, у чијој је основи уз све друге и потреба за расправом, дијалогом, па и спорењем у којем ћемо свом саговорнику показати да смо вештији од њега.

После античке Грчке у којој је дијалектика била веома цењена филозофска вештина (Шопенхауер и разуме дијалектику у њеном првобитном, грчком значењу као вештину расправљања), и то остала још дуго, Шопенхауер посебну пажњу обраћа дијалектици као једном облику полемике. Притом је пошао и од реалности људске природе и од тога да је полемичко сучељавање постало део свакодневног, културног, политичког и парламентарног живота.

Утолико нам се чини значајнијом појава овог списа са 38 трикова, од којих су неки филозофски компликовани, али има и оних који су за свакодневну употребу. Тако завршни трик гласи: „Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо бити у праву, треба прећи на ниво личног, вређати, бити груб.” Али, и ту има једно ограничење. Зато није на одмет да сваки заклети полемичар бар прелиста овај Шопенхауеров приручник.

(Из књиге „Предлог за читање” објављене 2000. године у издању Библиотеке града Београда)


За “Политику” приредила: Милка Лучић
За СКЦ “Ћирилица” и нашег друга Слобу, најтврдоглавијег удбаша којег сам срео у животу: Администратор