Преко 300 српских филмова и копродукциjа бесплатно онлајн

Илустрација: Pixabay.com

Наjвећи светски фестивал документарног филма ИДфA jе на свом саjту омогућио бесплатан приступ за гледање 302 филма снимљена између 1988. и 2019. године, саопштили су из филмског центра Србиjе.

Mеђународни фестивал документарног филма Aмстердам (ИДфA), као наjвећа база документарних филмова, одлучио jе да од jуче више од 300 филмова из њихове престижне колекциjе постане доступно на мрежи, што представља дар и за професионалце и за филмске ентузиjасте коjи су приморани да остану код куће и ограниче своjа дружења током пандемиjе вируса КOВИД-19…

Опширније: Више од 300 филмова бесплатно на интернету


Извор: ТАНЈУГ

Танасковић: И Турска ради на томе да „Србин“ за Европу постане оно што је вековима „Турчин“

ПОСЛЕ ТВ-СЕРИЈА У КОЈИМА СУ СРБИ ЗЛИКОВЦИ, ЛАНСИРАЛА И ФИЛМ „ТУРЦИ ДОЛАЗЕ. САБЉА ПРАВДЕ“

  • Изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да их у будућности заменимо у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или да је, бар, са њима поделимо
  • После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио турски историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“
  • Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија
  • Охоли Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић
  • Турска деца ће имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану…  Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“,  вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности.

У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи.

Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600 (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе.

Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“

Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог.

Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…

Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси.

Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.

После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“.

Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо.

Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.

Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу).

У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо.

Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“.

То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар.

А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?

Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха.

О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо?

Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…

Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе  тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420 000 гледалаца.

Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде,Чилеа, Мексика,Аустралије, Јапана,Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана.

Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше  необичне предилекције, ко зна?

Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла Освајање 1453″ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје.

„Китичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.

Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају.

У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба.

Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.

Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара!

У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.

Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима.

Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од 6 до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације.

Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?

Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама.

Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… 

Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове  будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача?

Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској

Збогом домаћим серијама: Нова уредба прети да уништи српску продукцију

Нова уредба Владе Србије о субвенцијама за телевизијске серије и рекламе потресла филмски еснаф. Јанковић: Почиње елиминација српских продуцената. Бајић: Отвара се простор само за странце

Зоран Јанковић Фото П. Милошевић

ПРЕДУСЛОВИ да се оствари бенефит или повраћај новца од уложених средстава за снимање ТВ серија и реклама, изненада су промењени и постављени врло високо – новом уредбом коју је Влада Србије донела уочи Нове године, уместо ранијих сто хиљада евра по ТВ епизоди или по снимљеној реклами, које продуцент треба да потроши да би му наша држава вратила 25 одсто, сада мора да уложи три пута више. Односно, најмање три стотине хиљада евра.

Како сазнају „Новости“, то је била и главна тема седнице Групације за кинематографију, која је 15. јануара одржана у Привредној комори Србије (ПКС).

– Мени изгледа као да је ова уредба направљена да нас елиминише – каже за „Новости“ Зоран Јанковић из „Кошутњак филма“, наш најпознатији ТВ продуцент, који је током каријере снимио рекордних 28 серија. – Сама чињеница у досадашњој историји ТВ производње у Србији показује да никада, једна епизода, ниједне серије до сада, није коштала три стотине хиљада евра. Чак ни близу тога. Просечна цена епизоде је негде око осамдесет-деведесет хиљада евра, што значи да је и тај први лимит уредбе о подстицајима од сто хиљада евра био изнад просека.

Према Јанковићевим речима, тај услов је ипак имао једну логику да неки пројекти који завређују већу пажњу, који су комплекснији и скупљи, стекну право на повраћај потрошеног новца.

– Тридесет година се бавим овим послом и тврдим да домаћи продуценти апсолутно немају капацитет за буџет од три стотине хиљада евра по епизоди, и да је он апсолутно нереалан за наше прилике. Њега могу да остваре само неки странци ако дођу да снимају овде, а за нас је недостижно да уђемо у тај круг који је за Србију потпуно неприродан. Колико знам, нико се са нашом струком није консултовао око постављања нових услова за остварење подстицаја, који и за снимање реклама такође значи елиминацију домаћих продуцената – истиче Јанковић.

„Сенке над Балканом 2″/ Фото Промо

Радош Бајић из куће „Контраст студиоса“ сматра да је суштина ове уредбе да се запечати судбина домаће ТВ продукције и да се отвори ексклузивни простор да из српског буџета само странци добијају повраћај новца.

– Три стотине хиљада евра по једној епизоди је немогућа мисија за нас, и мислим да иза тога стоје неки наши продуценти који у Србију доводе стране продукције. Само њима ова уредба иде наруку, а за све остале она је катастрофална.

Према речима нашег саговорника, који је желео да остане анониман, јер се Групација поводом ове уредбе још није званично јавно огласила, нови услови за подстицаје у филмској индустрији представљају озбиљан потрес и удар за домаће продуценте и филмске раднике.

– Не знамо никога ко може да обезбеди и да потроши толико пара за снимање једне епозоде неког серијала, а камоли за рекламу. Три стотине хиљада евра се једва покупи и за снимање целовечерњег играног филма, и поставља се питање ко ће сада у Србији уопште моћи да снима серије, осим странаца. Ако за серију од десет епизода продуцент мора да потроши три милиона евра да би од државе на крају добио подстицај од 750.000, онда то значи збогом домаћим серијама – каже наш саговорник, иначе познати филмски радник и некада један од челних људи Филмског центра Србије.

„Пси лају, ветар носи“

Ова уредба Владе, како истиче, утолико је веће изненађење за наше људе у филмској индустрији, јер је пре њеног доношења било речи да нови предуслов за повраћај новца буде подигнут на 150.000 евра.

– Продуценти који су пре Нове године потписали уговоре за снимање серија и реклама већ се чупају за косу, јер нова уредба заиста представља велики и неочекивани потрес. Оно што је, према његовим речима, позитивно у целој тој ствари јесте то што се на овој седници Групације за кинематографију окупила готово цела наша филмска заједница, бројни представници асоцијација и секција, спремни да се еснафски боре за свој егзистенцијални опстанак.

„Јунаци нашег доба“/ Фото Промо

ИНВЕСТИЦИЈЕ

ОД априла 2016, када је у Србији почела примена Уредбе о подстицајима за инвестирање у аудио-визуелна дела, кроз овај програм прошло је више од 150 пројеката и привучено је више од 100 милиона евра директних страних инвестиција. За подстицаје снимања страних филмова и серија код нас, прошле године је издвојено 900 милиона динара, док је у 2018. исплаћено 755 милиона динара (6,5 милиона евра), а процењена вредност пројеката који су их користили била је нешто виша од 35 милиона евра.

СУБВЕНЦИЈЕ И ДО 30 ОДСТО

КАДА је реч о филмским пројектима, новом уредбом српска Влада ће субвенционисати снимање домаћих и страних филмова уколико продуценти такође потроше најмање 300.000 евра. За пројекте који премашују 500.000 евра (и својим садржајем не угрожавају углед српске државе), биће издвојено 30 одсто повраћаја новца, што значи да ће странцима и даље бити јефтиније да снимају у Србији него у својим земљама.


Аутор: В. Радосављевић

Извор: Вечерње новости